fbpx
Насловна / Србија / Одржан помен за мобилисану српску децу које су комунисти брутално побили и бацили у јаму

Одржан помен за мобилисану српску децу које су комунисти брутално побили и бацили у јаму

Код спомен-крста у близини јаме Понор у Миљевини јуче је служен помен за више хиљада припадника Југословенске војске у отаџбини, који су убијени у мају 1945. године.

Борачка организација Фоче и овог Видовдана се присјетила масовног страдања младих краљевих војника које су партизани заробили у Бици на Зеленгори, а затим их хладокрвно, без суђења, и то након званичног заврштека Другог свјетског рата, ликвидирали бацањем у јаме.

Предсједник БО Фоча Срђан Станковић каже да су углавном страдали млади војници из Краљева, Ваљева, Крагујевца и Чачка, који су тек били мобилисани.

Он наводи да се у том крају Србије још погрешно вјерује да је злочин починило домаће становништво Фоче и Калиновика.

„Покушавамо да ступимо у контакт са родбином и потомцима убијених, да бисмо заједно направили споменик, али нам то тешко иде, јер они још увијек мисле да су злочин направили мјештани Фоче, Калиновика и Миљевине“, рекао је Станковић.

Мјештанин Миломир Станковић наводи да је на простору од Зеленгоре до Горажда убијено око 7.000 краљевих војника, а да их је у јаму Понор бачено око 2.000.

„Пречник јаме је био око 30 метара, а дубина око 60. Везивали су их по 12 у групу, првог би убили и он би повлачио за собом остале у јаму“, рекао је Станковић.

Он је додао да се деценијама о ликвидацији младих четника из Србије није смјело причати, а да је јама затрпана јаловином из оближњег рудника.

Уз жртве из Другог свјетског рата, помен је служен и за 127 мјештана Миљевине који су погинули у одбрамбено-отаџбинском рату од 1992. до 1995. године.

Миливоје Станић у рату је изгубио једног од три сина са којима је од првог дана учествовао у борбама на разним  фронтовима.

„Борци из Миљевине су свуда стизали и гдје год су дошли линија није попустила. Ја и моја три сина смо од првог до задњег дана били на положајима, а на крају рата ми је син Радомир погинуо на Трескавици“, каже Станић.

Из Миљевине је у протеклом рату погинуло 100 српских бораца и 27 српских цивила.

(Радио Фоча)

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Нови закон о несталим бебама: Родитељима деце украдене на рођењу по 10.000 евра

5 (4) ОДБОР за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу усвојио је предлог закона о …

Београдски октобар 44. – лева скретања бравара Броза и друга Ђиде

5 (7) Од петооктобарских догађања, упорно се намеће теза о наводном „совјетском терору“ у ослобољеном …

2 Коментара

  1. dal neko ko ovo cita zna sta je nekoliko hiljada ljudi? a nije to samo ovde u foci. ti koji su to radili jos se mogu naci zivi. medju tim koji su prosli nekaznjeno je i pogana zver purisa djordjevic. i ne nadje se niko da koristeci mrak uzme zakon u svoje ruke. i sta to znaci? nije kriv, nije kriva ni drzava i ne snosi nikakvu odgovornost, ni vesti bravar kriminalac prevarant i tezak dusevni bolesnik nije kriv. nema krivaca. ni krvozedni krvati nisu krivi, ni milosevic nije kriv, ni nekakva picousta zver nije kriva i tako bi smo isli do unuka nasih unuka kojima niko nece biti kriv sto moraju otplacivati kredite nekog imbecila i sto ce biti robovi genocidne amerike, nemacke i ko zna kakvih jos govana. kazna je samo za sirotinju, za one koji moraju terani zakonima i pretnjama u rat, za one koji ne glasaju za nastranog ludaka, za bednika koji ukrade veknu leba… e ja sam doziveo i tu radost da jednog takvog silnika nekoliko pravednika caste peko ledja a to mi vraca veru u moguce bolje sutra i moguci bolji zivot moje dece i unuka. a o ovima treba pisati samo malim slovima a zarez i tacku koristiti samo onda kad covek mora stati da bi uzeo vazduha.

  2. Овде је реч о жртвама које су завршиле у Понору, код Миљевине. На жалост то није све . Источна Босна , или Стара Херцеговина, је крај са више планина. Пред крај рата, прилике су се промениле, у корист Комунистичког покрета, па се Отаџбински покрет повукао у планинске пределе , очекујући помоћ од савезника. Свесни да је опасност свуда, нису се много кретали око насељених места, кроз коју је шпартала злогласна УДБА. На разне начине их је покушавала похватати. Било је и милом и силом. У неком тренутку су из авиона бацили летке, позивајући на предају, са обећањем амнестије, онима који нису починили злочин. Ко се предао , завршио је у првој јарузи без икавог ислеђивања…..
    Сеоско становништво је трпело репресију осуђено за саучешништво, без разлога и пресуде лежали су по затворима најчешће у Сарајевском…Чињено је све да се заплаше да не би били подршка прогоњенима. Трајало је то неколико година, био је то терор , који је оставио за собом тежи анимозитет према новој власти…. Моји корени су из тог краја. Мој Ђед, који је са осамнест година побегао преко Дрине у Црну Гору( не само он) и пријавио се у војску Краља Николе, да га Аустроугарска не поведе у рат са Србијом(1914) , никада није опростио суровост комунистичком режиму…. Ја сам као дете расла уз теме непосредних догађаја, учена сам да грех који починим брз обзира у име чега, ја и моји потомци ће мо намиривати….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *