Двадесет година пре горфа Цепелина, српски брилијантни научник пореклом са Војне границе, направио је први ваздушни брод чврсте конструкције, хидроавион, арборит, осмоцилиндрични бензински мотор од 80 коњских снага у време чувеног „Дајмлера“ који је производио моторе од само 1,5 кс.
Огњеслав Костовић, који се у Русији звао Игњатиј Степанович, родио се 1851. у Вузбургу у Аустрији. Његови родитељи били су угледни трговци житом из Новог Бечеја, из Потиске војне границе коју су стално угрожавали Турци. Као и многе друге српске породице са те територије, Костовићи, Огњеславов деда Јован и отац Стеван, су емигрирали у Аустро-угарску. У двојној монархији је провео младост живевши и школовавши се у Пешти где је стекао образовање из техничких наука. Потом је постао капетан пароброда који је пловио Дунавом где су му се стварале прве проналазачке идеје. Када је 1877. Руска влада објавила рат Турцима, добио је наређење од мађарских власти, да пароброд Ада изграђен по наруџбини царске Русије, пребаци на положаје руске војске на Дунаву и врати се у Пешту. Капетан Костовић је извршио наређење, али се није вратио. Под његовим заповедништвомАда је учествовала у борбама са Турцима и убрзо је руска штампа писала о „храбром до дрскости“ капетану Костовићу.
Огњеслав је рањен пребачен у војну болницу у Кишињеву где је искористио време да доврши свој први пројекат – подморницу на ручни погон. Заинтересоване војне власти га пребацују у Морнаричку болницу у Петроград где Костовић предаје свој рад Адмиралитету на разматрање. Проналазак је у писму Поморског техничког комитета описан као „Покретни, подводни чамац предвиђен за ручно покретање, од два човека, уз помоћ зупчаника при чему ће, тврди проналазач, пропелер имати 230 обртаја у миуту, а чамац постизати брзину од 15 чворова“. Пошто је то деловало немогуће 10. новембра
1878. налаже се аутору да поткрепи свој рад „теоретским прорачунима“. Ражалошћени Костовић уброзо разрађује нову идеју о којој је још 25. октобра 1878. Писао царевићу Александру Александровичу. „Чамац – риба“ је био тако конструисан да се могао кретати сваком правцу, хоризонтално или вертикално, и то брзином којом се не креће ниједан сличан чамац. Капацитет посаде је био осам људи а чамац је могоао да проведе 20 сати под водом. Мотор, који није требало да буде парни, забринуо је адмирале научног одељења, а поготову што је Игњатиј одао тајну да ће он имати 100 коњских снага. Костовић је измислио мотор са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (пре немачког инжињера Н. Отоа који га је конструктовао, и пре Дајмлера, Бенца и Мајбаха који су 1885. конструисали брзоходни, лак бензински мотор). На коначном састанку само је адмирал Стеценко одобравао реализацију пројекта, али је он ипак одбијен.
Када је Косотвић направи своје чудо од мотора добио је наклоност и пажњу руских научника. Руско друштво ваздухопловаца, на чијем челу је био славни хемичар, творац периодног система елемената, Дмитриј Мендељејев, затим адмирал Сокувин и капетан – лојтнант, будући академик Рикачев, наговорило је Костовића да започне нови пројекат – дирижабл. Године 1880. Часопис Ваздухопловаац пише да је познати изумитељ Костовић нацртао своју прву ваздушну поштанску лађу. Након што је пројекат био купљен Костовић је за његову конструкцију осмислио нови, лаки материјал „арборит“, претечу пластике и први вештачки, синтетички материјал на свету. Дирижабл „Русија“ се стварао, али је нестало новца јер је царска влада ускратила даље издвајање средстава. На крају је друшто успело да скупи од прилога 2000 рубаља што се, ипак, показало недовољно, те је напокон добијена помоћ од државе у износу од 36 хиљада рубаља.
Године 1888. Дирижабл је био готов, али је за завршну монтажу и пуњење гасом недостајало између 1500 и 2000 рубаља. Тако је овај јединствени ваздушни брод, први чврсте конструкције на свету, остао да лежи у складишту Охтинског бродоградилишта док га није уништио тајанствени пожар чији узроци никада нису откривени. Спасен је само мотор који је био у другим просторијама, али је био јасно да се средства за други дирижабл не могу сакупити. Његову замисао остварио је 20 година касније гроф Фердинанд Цепелин.
Након тога Костовић се дуго одрицао добијања патентног права на свој мотор јер се по сваку цену трудио да тајну сачува за Русију, па зато није пристајао да изнесе у јавност детаље свог проналаска. Тек 1888. године поднео је пријаву која је решена тек 1892. Костовић је остварио право на око стотину изума. Тако је тек 1911. први на свету створио летећи чамац, хидроавион коме је чамац служио као трап за полетање, слетање и кретање по води. Стоврио је и пловило за извлачење потонулих бродова. Увек је одбијао понуде да оде у западну Европу и тамо настави рад, јер је његова друга домовина била Русија, а прву никада није заборавио. Усред Петрограда, где се оженио и добио децу, славио је сваке године славу, Св. Николу, а Мендељејеву и осталим гостима говорио о својој дедовини. Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат ступила је са Надеждом Петровић у војску као добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду.
Огњеслав Костовић умро је децембра 1916. у Петрограду. Новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг“.
АУТОР УРОШ ПАПЕШ
Сербум
