ТЕК после 25 дана јавног протеста грађана у Ковачици, који су блокирали центар града, јер не желе, како кажу, „фабрику отрова“ у својој општини, назире се решење проблема изградње фабрике за прераду опасног отпада. Протестанти су све уверенији да ће Покрајински секретаријат за градитељство урбанизам и заштиту животне повући дозволу дату инвеститору. Истовремено, побуне против прљаве технологије, депоније опасних отпада и фабрика за рециклажу опасних материјала јављају се и у Шапцу, Ћићевцу, Ћуприји, Књажевцу, селима Зајача и Крњево, у Трстенику и на Златибору, где је предвиђено отварање погона за прераду руде никла.
– У Србији постоји више од милион тона историјског отпада, насталог радом фабрика у прошлости, а сваке године ствара се до 200.000 тона новог опасног отпада, који се неконтролисано одлаже. Уколико се нешто од тог отпада ускоро не збрине на прописан начин, може доћи до озбиљних акцидената с несагледивим последицама. Уз то власник фабрике „Јунириск“, за прераду опасног отпада, планира да увози опасан отпад из света, да га транспортује кроз Србију до Ковачице и да тако трује наше њиве и наше животе – тврди Јан Пал, вођа еколошке побуне у Ковачици.
Иако у држава тврди да је у Србији забрањен увоз и примена технологија које негативно утичу на здравље људи и заштиту животне средине, грађани мисле да се то не поштује. Узнемирени Златиборци, Ужичани, Трстеничани, житељи Ковачице и Инђије тврде да Србија увози прљаву технологију, а и да ће, на пример, производња никла директно угрозити 15.000 мештана у најгушћем делу трстеничке општине.
ДРЖАВНА ТАЈНА
У Србији не постоји карта опасних места са привремено ускладиштеним отпадом, јер се, како нам је речено у Агенцији за заштиту животне средине, локације депонија са опасним материјалима стално мењају. Неке депоније имају статус државне тајне. Напуштени рудник уранијума Кална, који је чувао нуклеарни отпад, вођен је под шифрованим називом „Предузеће бр. 3“.
У Србији су са страним капиталом изграђене фабрике камена, акумулатора, лекова, детерџената, гума. Мајданпек и Пожега су у рударској прашини, а Панчево под смогом нафтних гасова. Поред Ковачице, у још осам градова и села трају протести због тога што држава и локална власт желе да Србију претворе у велику депонију опасног отпада. Какав све опасан отпад трује Србију, речено нам је у Министарству енергетике, развоја и заштите животне средине.
– У Србији постоје нуклеарни, хемијски, медицински, кланички, азбестни, фабрички и рударски отпад, и сви они су опасни. Праву опасност чини углавном историјски опасан отпад из постројења која су или у стечају или су затворена. По закону, сваки произвођач отпада треба сам да га збрињава, али како Србија нема постројење за физичко-хемијски третман опасног отпада, он се привремено складишти у кругу фабрика. Привреда, углавном, води рачуна о свом отпаду, али има лоших примера и акцидената које инспекција санкционише.
Професор Владимир Јаковљевић, са Факултета безбедности, упозорава да наши произвођачи отпада угрожавају људе и природу.
– Течни отровни индустријски и хемијски отпад се често истиче у речне токове или на пољопривредно земљиште, а медицински отпад се баца у оближње контејнере. Сељаци у Бачком Петровцу су се побунили јер велики комбинати на њиве бацају амбалажу од хемијског ђубрива, која је јако опасна. У селу Теочин на Сувобору пронађено је сакривено више од 100 буради са отровним материјалом из предузећа „Звезда Хелиос“.
ПРЉАВЕ ФАБРИКЕ
У Србији постоји 171 постројење тешке, фармацеутске, хемијске, прехрамбене и индустрија индустрије амбалаже, које ствара највећу количину опасног отпада. Ливница Кикинда је, на пример, кажњавана са милион динара због расипања пиралена. Опасни отпад збрињава само тридесетак привремених депонија, од чега 62 одсто не задовољава прописане услове рада.
Проблем је алармантан, јер постоји чак 40 опасних материјала у Србији и 15 опасних својстава на основу којих се отпад сврстава у опасан. У Србији се годишње баци 9.600 тона медицинских отпадака, лекова, вакцина, серума, шприцева, наркотика, завоја. Од тога 20 одсто чини изузетно опасан и инфективан отпад, који може да изазове хепатитис.
Нуклеарни отпад се налази у централној Србији, у Београду и селу Кална, али др Милојко Ковачевић тврди да је он „под доста добрим надзором и контролом“.
– Сав српски радиоактивни отпад створен из рада реактора и лабораторије у Винчи, војних установа, болница и индустрије, привремено је ускладиштен у два стара хангара у кругу Института за нуклеарне науке. Хангари су у лошем стању у претрпани. Званично припадају новом Јавном предузећу „Нуклеарни отпад Србије“. Изграђен је и трећи хангар, али он не ради јер се чека изградња великог одлагалишта нуклеарног отпада негде у унутрашњости. У то одлагалиште биће смештени и радиоактивни громобрани и јављачи пожара којима истекне рок – рекао нам је научни саветник др Илија Плећаш.
У Србији нема посебних и савремених, технолошки чистих објеката за складиштење опасног отпада, постројења за физичко-хемијски третман, ни постројења за термичку деструкцију – спаљивање опасног отпада. Разлог за то су непостојање политичке и друштвене воље. Због бојкота грађана ЕУ и један немачки концерн одложио је изградњу центра који кошта 14 милиона евра. Србија је приморана да сама финансира збрињавање опасних материјала, али за то нема пара.
Сваки претходни министар енергетике, када би било речи о финансирању складишта отпада у Винчи, говорио је тамошњим руководиоцима: „Немојте од мене то да тражите, немам паре!“ Колико је то тачно, говори и чињеница да запослени у новом ЈП „Нуклеарни отпад Србије“ шест месеци нису примили плате.
Правно гледано, Србија од 2003. има Националну стратегију управљања отпадом и закон који представља европски основу за рационално и одрживо управљање отпадом. Србија, међутим, засад опасни отпад извози у Мађарску и Аустрију на прераду.
Новости
