Опрости, Андреа!

Вест гласи суво. Готово безбојно. „Александар Митровић, син власника Пинка Жељка Митровића, осуђен је на 12 месеци ношења наногице у свом стану и забрану управљања моторним возилом на годину дана, због саобраћајне несреће у јулу 2013. када је на пешачком прелазу у Устаничкој улици прегазио 17-годшињу Андреу Бојанић“.

Уз то иде и додатак: „Митровићу ће у казну бити урачунато и време проведено у притвору од 19. јула до 4. октобра 2013. године“.

Опрости, Андреа.

Српска ти је правда чудна работа.

Да је на тебе, те кобне ноћи налетео неко небитан, неко ко се напио, али му тата није власник режимске телевизије, највеће медијске империје, верујем да би правда одавно била задовољена.

Завршио би он експресно у Забели на неколико година. Не би дана белог видео. А српски штампани медији би, баш као у неким другим случајевима, сецирали ту пијану будалу, развлачили би је данима и месецима по насловним странама.

Јебига. На тебе је налетео син Жељка Митровића, човека без ког овај напредни режим не би имао ни 30 одсто популарности коју ужива.

Зато је твој убица добио 12 месеци ношења наногнице. А ни тих 12 месеци неће одслужити у топлини своје супер-луксузне куће: Јер, као што вест каже, „у казну ће бити урачунато и време проведено у притвору“.

Опрости, Андреа.

Не могу ни да наслутим колику бол сад осећа твој отац, ког сам игром случаја, упознао док је давао интервју у фирми у којој сам некада радио, интервју у ком је стоички, са тешком муком, говорио како има веру у правосудни систем ове земље.

Сећам се тишине у импровизованом студију.

Сећам се дрхтања његове браде.

Опрости, Андреа, али не могу да схватим колико, заправо, кошта некакав „мали“ људски живот у овој земљи?

Дванаест месеци наногнице. За то што те је неко ударио и онда побегао с места несреће, уместо да ти пружи помоћ. Или барем у знак људскости и кајања, стегне твоју руку у тренутку док последњи пут удишеш ваздух и гледаш у црну београдску ноћ.

Српска ти је правда, драга Андреа, чудна работа.

Имам друга. Мој друг је ударио колима жену када је излетела пред његов ауто који је он возио брзином од 37 километара. Њему је било зелено. Њој је било црвено. Он је ударио. Истрчао из кола. Одвео у Ургентни центар. Помогао јој при санирању повреда. Полицији испричао све како је било. Ни реч није изменио. Ни слово додао, ни мишљу се није бранио. Жена је чак потврдила све што је он рекао. И признала да је на црвено излетела на улицу.

Мој друг је 14 месеци затвора. Није добио наногницу. Добио је затвор. И то за мање од пола године суђења. За жену која је данас жива и здрава.

Чудна ти је работа та српска правда: Неки пут, када си немоћан и мали, треба јој тек две-три недеље да те огласи кривим и пошаље ти извршитеља на врата, или тебе малог да пошаље у затвор.

Али, ако ти тата плаћа слободу тако што се увлачи дубоко у дупе читавом државном врху, онда добијеш наногницу. На непуних годину дана.

Опрости, Андреа.

ПИШЕ: Александар БЕЋИЋ, Колумниста