Није требало дуго чекати. Босанскохерцеговачка власт показала нам је да она, када се ухвати неког проблема, о час посла анализира, дијагностицира, потпише рецепт и ствар приведе крају. Ето, само што је премијер ентитета којег један од тројице разбијача смисла сматра својом бабовином, изјавио да „исељавање нема драстичне размјере“, одмах су посланици расправљали о одласку младих из БиХ и већ је успостављена и дијагноза.
То је недавно урадио главни дијагностичар, главни у Бошњака и члан Предсједништва БиХ, Бакир Изетбеговић. Он је у Травнику, на сусрету са златним љиљанима, казао да „треба више памети, више слоге, мање политиканства да не би млади одлазили“ и већ у сљедећој реченици поентирао: „Рецимо, ова ствар са акцизом.“ Аферим! Сад слободно може свући бијеле гумене рукавице и ствар препустити својим хирурзима.
Главни хирург одавно је спреман. Он, ентитетски премијер Фадил Новалић већ је устврдио да „чињенице говоре како се више одлазило шезедесетих година прошлог вијека.“ Гђе их је само набавио?! Те чињенице… Али, ето, нека му буде. Мада више није ни важно када се више одлазило. Важна је суштина: шездесетих се одлазило, а данас се бјежи.
Бијег од погане власти
Онај који одлази остваља нешто иза себе, нешто што ће га звати да се једног дана врати. Шездесетих су код куће остављали породице и градили куће. И ено их, сада се враћају да пензије потроше овђе. Цијели живот сањарили су како ће своје посљедње године провести уз обитељ. Али јок. Њихова ђеца су у међувремену побјегла из ове земље, њихови унуци више не говоре матерњи језик.
Онај који бјежи не оставља иза себе ништа што ће га прогонити по бијелом свијету и тјерати да се једног дана врати. Са Балкана данас се бјежи главом без обзира. Они воде супруге, оне вуку мужеве, скупа отимају ђецу из школа, истресају колијевке, чупају све из коријена, бјесомучно.
И не бјежи се из земље само због незапослености. Све више је оних који прво дају отказ, а онда бјежи. Ето, недавно нам је директор једног млина на сјеверу БиХ причао како је његовом технологу, који има плату у висини двије просјечне, остало још неколико дана до раскида уговора. Оде човјек у Њемачку, а наслијеђено имање са кућом дао је на добош и продаће га у бесцијење.
Ево, пишу медији да је из успјешне компаније ЗАХ из Босанске Kрупе прошле године неколико радника отишло у Европску унију. И из бихаћког предузећа „Ч. Ј.“, кажу медији, исто одлазе људи. Недавно ми рођак рече да је његов пријатељ напустио добро ухљебљење у једној државној институцији и отишао преко границе. Са Балкана се више не одлази трбухом за крухом, одавде се сада бјежи главом без обзира. Бјежи се из Осијека и Вараждина, из Kикинде и Новог Пазара, из Никшића и Бијелог Поља, из Пећи и Приштине, из Kуманова и Велеса, из Ливна и Зворника, одасвуд.
Бјежи се жестоко. Бјежи се од погане власти, од лажљиваца по парламентима, од обијача буџетских трезора, од поткупљивих судија, од корумпираних доктора, од адвокатских дерикожа, од намјештатеља тендера, од професионалних запошљивача, од беспризорних државних службеника, од проданих новинара, од лажних писаца, од „подузетних“ политичких партија, од нарцисоидне академске заједнице, од лицемјерних професора, од политичких лупежа, од неискрених попова и снисходљивих хоџа, од три предсједника, од 12 премијера, од 150 министара, од 600 савјетника и од хиљаду посланика и одборника, од додика, изетбеговића, човића, иванића, радончића, вучића, шешеља, грабар-китаровића, пленковића, ђукановића, иванова, зукорлића, тачија, и од свих који су човјекову домовину претворили у ћумез у којем се кокодаче од зоре до сумрака, и од сумрака до праскозорја, без престанка, непрекидно, десетљећима.
Побјегоше људи, господо од власти. Џаба вам сва прича.
Никог не остављају иза себе
Kо још није окружен грандиозним кућама, вилетинама, које преко цијеле године зјапе празне? Станују у њима нана-мемла и ђед-устајалост и мати-промаја и отац-мук и сестра-празнина и тетка-горчина и брат-разочарење и амиџа-изданост и ујна-страва и тетак-дух и десет, уврх главе двадесет дана у години зачандрка у њима смијех и зањише се живот, а онда опет наступи 345 дана чамотиње.
Господа од банкета задњих година сигурно нису обишла школе својих ђетињстава. Ево, у подручној четверогодишњој школи крајем седамдесетих, када је у њу ишао потписник овог текста у којем се управо давите, сваки разред је бројао по два ођељења са по више од тридесет ученика. Данас једва да се састави по једно ођељење од 15 ђака. Број уписаних на почетку школске године обавезно на крају буде мањи барем за једно ђаче.
Али треба и власт каткад разумјети. Та, која то власт не би била задовољна да се у њеној земљи троши новац зарађен у другим државама? Kолико ли се само девиза слије са свих страна свијета, колико пензија дође у еурима из Француске, Аустрије, Швицарске, Њемачке, и колико се то изгради кућа од материјала из домаћих предузећа и домицилном радном снагом? Дијаспора плаћа социјални мир. Зашто би онда власт имала нешто против бјежаније? Та, то су будући финанцијери друштвеног равнодушја.
Али, нешто се заборавило. Ови што бјеже не остављају иза себе никог коме ће слати девизе. Они не праве куће. Не! Они на оне наслијеђене вјешају табле са натписима: „На продају!“, „Фор сале“, а све чешће оглашавају на арапском. Њихова ђеца не говоре матерњи језик, домовином не сматрају ону државу у којој су рођени њихови очеви, већ ону која их је пригрлила, дала им солидне ђечије доплатке, омогућила добре школе, значајне стипендије и понудила им посао у струци и прилику да се докажу. Од њих ниједан балкански премијер, ни свих 12 босанских скупа, никакве користи неће виђети, они ће засигурно имати паметнијег посла од зашивања закрпа по врећама балканских буџета.
Извор: Бука
