Интервју

Петар Божовић: Ми смо са сваке стране окупирана земља, и споља и изнутра

Поред овога што је познато да премијер није одржао реч да ће нам плате и пензије остати исте, указао бих и на његов немерљив допринос драмској уметности

– Најјачи ми је утисак ове године што се осећам понижено и увређено.

– Прво су нас растурили као бугарску скупштину, а сада нас састављају по неким новим принципима. Стално слушамо: напредовали смо, али… Шта али? Да скинемо гаће до краја. Па скинули су нас нема куд горе. И ходамо четвороношке. „Докле ће ово зна ли ико. Да ми је неко причао да ће ово оволико не би вјерово ни ово. Ово ти је ово. Ово нема другога имена. Све ми је ово од овога, од овога ми зуби попадаше, од овога ми очи обијељеше, ово ће надживјети само ово.

„Најјачи ми је утисак ове године што се осећам понижено и увређено. Поплаве у Србији! Са друге стране Добрица Ћосић, као да га је та поплава и однела, утопи се у том мору као да је отишао неки писац, из тамо неког лајковачког поетског круга. Какво непоштовање према огромном делу и човеку. Нико се не сећа колико је он људи помагао, спасио и тако усред свих тих поплава, одлазака, значајних људи ми се не сетисмо ни оне флаше које су нам гурнули кроз Мартиновића којег је Добрица Ћосић издржавао до краја живота. До овог срамног силеџијског понашања на фудбалској утакмици, до тог дрона. Био сам у Темишвару у српској гимназији. Обећали им из матице Србије уџбенике, али тамошњи ученици никако да их добију. Све се зауставило на обећањима, а они су мртви ако не добију српске уџбенике…“

Ово су догађаји су који су током 2014. године оставили најјачи утисак на глумца Хаџи Петра Божовића, са којим смо разговарали у паузи између снимања серије о заборављеним градовима у Паштровићима. Новогодишње празнике провешће, каже, у Београду, а већ на пролеће га чекају нова снимања.

После свих бура и олуја увек сте волели да се вратите позоришту. Али, очигледно немате са ким да се свађате у позоришту па вас у њему нема?

– Само погледајте Народно позориште у Београду. Наши глумци, оперски певачи, балерине живе у истом оном простору где их је оставио Милош Обреновић, а преко пута удавише их оним „привременим“ стакленцем у парку, а, такође, привременим „Југодрвом“ са друге стране које је већ постало банка. Обећаваше да се скида стакленац, али… Угушише и онај трг. Не знам како Нушић тамо одолева. Вероватно својим досеткама. Брани се својим хумором и смехом. Скинули су ми „Крај партије“ у Атељеу 212. Рекли су ми да је представа скупа и да се не исплати.

У подели имате Ренату Улмански, Власту Велисављевића, Бориса Комненића и мене. И то се не исплати. Па која се то представа у позоришту исплати? Ако идемо на ту шему, онда ће нам ниво бити све нижи и нижи. Правићемо „Курсаџије” и у позоришту. Када је на нашим сценама постављена нека грчка трагедија, када је игран „Горски вијенац”, или рецимо Лаза Костић… Једну једину представу „Рече ми један чо’ек, ћераћемо се још кад будем млад” Матије Бећковића имам у позоришту „Славија”. Запањен сам дугогодишњим односом према том позоришту у којем играју сви најбољи глумци, а које живи од вредног рада Батрића Жарковићевог, који је у овом позоришту направиo фестивал који парира Битефу. Притом цео тај фестивал не кошта колико пола Битефа.

Зашто је толико дуго црна комедија једини могући документарац о нама? Како се живи у Србији данас?

– Како живи народ који је у окупацији? Ми смо окупирана земља. Са сваке стране, и споља и изнутра. И географски и како год хоћете. Прво су нас растурили као бугарску скупштину, а сада нас састављају по неким новим принципима. Стално слушамо: напредовали смо, али… Шта али? Да скинемо гаће до краја. Па скинули су нас нема куд горе. И ходамо четвороношке. „Докле ће ово зна ли ико. Да ми је неко причао да ће ово оволико не би вјерово ни ово. Ово ти је ово. Ово нема другога имена. Све ми је ово од овога, од овога ми зуби попадаше, од овога ми очи обијељеше, ово ће надживјети само ово.“ (М. Бећковић) Дружим се са поезијом.

То ти је нешто као Свето писмо. Као да се очистиш када је прочиташ или се утешиш. Слушао сам уводни говор премијера Вучића. Слушам, слушам и видим нешто ми речи звуче познато. Погледам у екран и видим да је то Вучићев пледоаје у скупштини. Па чекај, помислим: ја сам ово негде чуо! Целог живота слушам. Па се запитам која је ово школа: ресавска? Ствари су дотле дошле да се понашате и говорите против свог васпитања, осећања, достојанства. Маме вас да псујете, да будете прости, јер очигледно се овде ништа друго не разуме. Ето, дочекасмо и Шешеља. Нема шта нам нису убацили. Е, сада, нека се кумови разјашњавају. То је обичај у Србији. Један другоме скидају главе. Није то само у Србији, узмите историју целе Европе.

Снага речи, језика је некада била јака, у нешто се веровало… А данас?

– Зар није лепо чути поједине дијалекте у Србији, Црној Гори, на Балкану. И они сад хоће све то да уједначе, да испеглају. Па то је стварање новог робовласничког система. Свет уопште нема алтернативу, осим што се усавршавају ратна средства. Све што је са села данас је специјалитет од баке. А шта када умру баке? Кажу једите јапанске алге. Какве алге, ја сам за суву овчетину. Да видиш када насечеш од сувог бута. Јаооо! Да, јао! „Што је ово добро”, кажу. Ма немој, али нема ко да чува овце.

Живимо време естрадног таласа. Умни људи као да су пред најездом естрадних звезда оградили тишином. Ко су данас јавне личности?

– Жао ми је што нисам млађи. Када будем млађи пријавићу се за „Звездице Гранда”. Доведеш целу породицу, па ту су сузе и свашта још. Да ли постоји фестивал џез музике, Београдско пролеће… Волим народну музику и јако ценим певаче, а ко су они то сви знају. Постоје певачи и они који се деру, само отварају уста. Ми смо изгубили битку у доба либерализма. Тада интелектуалци нису стали иза својих политичара, без обзира колико они били ригидни: Никезића и Латинке Перовић, која није била баш либерална толико.

Али да су тада стали интелектуалци иза њих имали бисмо прекаљене борце у томе. Као што су Хрвати имали своје „Хрватске мученике”. Веселицу и друге. Ми смо у време доношења чувеног устава 1974. године професора Правног факултета Михаила Ђурића оставили самог, а он је гласно рекао да нам следи распад Југославије, јер је устав направљен тако како је време и показало.

Које политичаре цените. Имали ли неко ко вам улива наду?

– Наде нема! Ако кренемо разговор о шаргарепи или било чему одмах ћемо стићи до скупштине. После првог сазива посланици су у глас рекли: ово је нама мали додатак. Хоћемо дупло. И изгласаше. А нико се не сети ни од опозиције славне која се само бави фотељама, да каже па зар није ово срамота за Србију да је 0,06 издвојено за културу. Па где су ти да изађу данас пред Милоша и остале српске витезове, а овамо ће данима да вам причају о којечему.

Они имају исте говоре, исто љубе децу. Колико је само пута то Чарли Чаплин исмевао од Хитлера до Стаљина, љубљене и грљење. Просто им се лепи то исто понашање. Ма хајде сви да идемо у Кувајт, у Дубаи, тамо су наши најбољи пријатељи. Зашто се сви тамо не преселимо. Када бисте ме питали о нашем премијеру, будући да је и он део тога, ја бих поред овога што је познато да није одржао реч да ће нам плате и пензије остати исте, указао на његов немерљив допринос драмској уметности. Толико!

Борка Г. Требјешанин, Политика

 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

  1. Petre cenim Vas izuzetno kao umetnika i kao coveka!
    Ali jednu stvar nikako ne razumen.
    Nemam nista protiv sto kritkujete vlast u Srbiji, ali kako to da nikada ni vi, ni Mima, ni Andrija, ni mnogi drugi koji uglavnom rade i zive u Srbiji ni jednu jedinu rec ne rekoste protiv vlasti u Crnoj Gori.
    Prznadose Kosovo, vi nista,
    glasase za prijem Kosova u UNESCO vi nista,
    olajavaju Srbiju gde god stignu vi nista, …….
    E to zaista ne razumem!!!!!!!!!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!