fbpx
Насловна / Став / Пљачкаће до судњег дана! Вучићева мафија планира нова отпуштања и распродају стратешких предузећа уз нове тајне уговоре

Пљачкаће до судњег дана! Вучићева мафија планира нова отпуштања и распродају стратешких предузећа уз нове тајне уговоре

Страни менаџмент Железаре Смедерево успешно је једино спровео пљачку овог предузећа из кога су нестале залихе довољне за полугодишњу производњу. Да би се пљачка обавила непримећено, на најистакнутија места се запошљавају неквалификовани радници . Поново се прича и о продаји Телекома који не само да има непроценљиви стратешки значај за државу, већ и њен буџет, који од овог јавног предузећа добија седам одсто својих средстава. На крају се уништава и Аеродром Београд, да би се што јефтиније продао неком купцу, спремном да властима исплати одговарајућу провизију. За све то време отпуштају се радници због наводне штедње, а истовремено се повећавају плате функционера

На економском форуму на Копаонику, у организацији Александра Влаховића, бившег министра за приватизацију, човека који је за свог мандата за себе приватизовао многа профитабилна предузећа, и заједно са Данком Ђунићем, зарадио више од милијарду евра, чуле су се, од “српских експерата“, које су подржавали представници ММФ-а и Светске банке, само три речи – отпуштање радника, продаја преосталих јавних предузећа и нова смањења пензија и плата! А форум је “благословио“ и српски премијер у оставци Александар Вучић, под чијим покровитељством се наставља уништавње српске привреде, њених предузећа, банака и одбрамбене способности.

Нове најаве наставка приватизације, које је на Копаонику представницима медија саопштио министар финансија Душан Вујовић, представљају најбољи доказ неуспеха политике коју скоро четири године води Српска напредна странка.

Почетком маја 2014. министар Вујовић је једном недељнику у вези јавних и предузећа у државном власништву, изјавио: „Неће више бити плата од пола милиона динара док се гомилају губици. Менаџери ће се бирати на конкурсима и неће се запошљавати партијски, рођачки или други кадрови. Менаџерима ће бити гарантован само део зараде, а све преко тога зависиће од резултата.“

Ова реформа очигледно није спроведена, јер се дугови у тим предузећима и даље гомилају, али се зато, заузврат, појединци и даље богате пљачкањем државне имовине.

Смедеревска Железара је под именом Сартид продата у марту 2003. америчком Ју-Ес Стилу за 23 милиона долара. У јануару 2012. године, америчка компанија је због губитака препустила Влади Србије Железару за симболичан један долар, остављајући дугове од неколико стотина милиона долара, које је преузела Влада Србије, а углавном се дуг односи према кћеркама фирмама Ју-Ес Стила. Влада од тада безуспешно покушава да нађе стратешког партнера за некадашњег металуршког гиганта, на којег се значајно ослања домаћа индустрија.

Први тендер за продају Железаре расписан је априла 2012. године, али ниједан од заинтересованих купаца није предао понуду. Други тендер је расписан у децембру 2014. али су преговори са америчком компанијом Есмарк били неуспешни. У марту 2015. Влада Србије одлучује да ангажује професионални менаџмент. На тендеру за управљање Железаром је победио ХПК Инжењеринг, на челу са Петером Камарашом и Џоном Гудишем.

Према подацима преузетим из званичних саопштења, нови менаџмент је у Железари затекао и залихе у вредности између 150 и 200 милиона евра. Љубиша Обрадовић, секретар Удружења за металну електроиндустрију, руднике метала и металургију у Привредној комори Србије почетком ове године је тврдио како је Железара у првих 11 месеци прошле године увезла репроматеријала у вредности од 329 милиона долара, тако да су залихе које је затекао нови менаџмент износиле између половине и две трећине годишњих потреба овог предузећа.

Приликом објављивања последњег тендера за продају Железаре наведено је како њена целокупна имовина вреди 91 милион евра. По свему судећи менаџмент на челу са Камарашом и Гудишем је успешно проневерио затечене залихе, а затим производњу одржавао непрестаним увозом и то првенствено од предузећа која су у власништву овог криминалног двојца.

Зато и не чуди што Министарство привреде до данас није објавило уговор потписан са ХПК Инжењерингом, чак ни након што га је због тога два пута казнио Повереник за информације од јавног значаја.

„Први пут у историји, откад постоји Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, чак и Поверенику је сакривен документ. Не јавности, већ Поверенику. Ви знате да Повереник никада није објавио ниједан документ, нема ризика. Ја одлучујем о праву јавности да види документ и наложим ономе ко га има, да га објави“, рекао је тим поводом Родољуб Шабић.

Министар Жељко Сертић је ово кршење закона образложио како би, наводно, објављивање овог уговора угрозило његово спровођење. То јесте тачно: Камараш, Гудиш и њихови овдашњи саучесници не би могли и даље несметано да пљачкају Железару Смедерево.

Упркос најави министра Вујовића из маја 2014. године, као и каснијим уверавањима премијера Вучића како ће менаџмент Железаре морати да заради за своје плате, очигледно је да нови руководиоци не зависе од плата, већ финансијски уживају на основу немилосрдне пљачке имовине предузећа које им је поверено. Добро је што Влада намерава да прода предузећа која су губиташи, али је лоше што уз њих намерава да приватизује и она која позитивно послују, па чак и она која су од стратешког значаја за ову државу.

Режим се спрема да у бесцење прода и Телеком

Питање телекомуникација и потребе да одређене државне службе имају на располагању сигурне линије комуникација, већ је расправљано. Стручна јавност се слаже не само по том, већ и по питању финансијске сврсисходности продаје Телекома. Ово предузеће не само да мора да остане у државним рукама из безбедносних разлога, већ је потпуно непотребно продавати компанију која свом власнику (у овом случају држави Србији) доноси не само вишемилионску зараду сваке године, већ и утицај на страним тржиштима.

Телеком је не само провајдер мобилних телекомуникација у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, већ има и компанију у Аустрији која се бави понудом телефонирања преко интернета, чије услуге користе највише гастарбајтери са Западног Балкана. У међувремену је компанија м:тел Аустрија своје пословање проширила на Немачку и Швајцарску и уз мала улагања доноси висок профит.

За разлику од, такође неуспелог, покушаја приватизације Телекома у време Владе Мирка Цветковића, прошлогодишњи покушај продаје био је потпуно нетранспарентан. Ни после проглашења неуспеха тендера власт никада није јавност обавестила које конкретне понуде су пристигле и зашто су одбијене. Александар Вучић је само штуро рекао како није постигнута најнижа цена коју је Влада била спремна да прихвати, не упуштајући се у детаље.

Није објашњено ни како се уопште дошло до те „најниже прихватљиве“ цене, као ни како је урађена процена целог Телекома који се још увек не листира на Београдској берзи. Највеће замерке иду управо у том правцу, односно да држава није ни покушала да реалну вредност компаније утврди на најједноставнији начин, односно изношењем акција на Белекс. Иако се телекомуникационе компаније у целом свету тренутно лоше котирају, берзанска вредност би била полазна основа за утврђивање укупне вредности, која је по свим стручњацима далеко изнад 2,5 милијарди евра.

Међутим, Влада не жели да утврди праву вредност, спремајући продају испод цене, некоме ко покаже довољно разумевања за финансијске потребе властодржаца.

Познаваоци прилика на српском тржишту акција указују на чињеницу како се међу власницима акција Телекома не налазе ни МК Група, нити и једна једина фирма у њеном власништву. Својевремено је, међутим, вештом аквизицијом Миодраг Костић купио велики број акција НИС-а које је касније уз добру зараду продао новом већинском власнику из Русије, па би се слично очекивало и у случају Телекома.

Одсуство МК Групе, а посебно АИК банке која је у већинском власништву Костића, на врху листе ванберзанских купаца акција Телекома, показује како увек добро обавештени српски краљ шећера зна да ово предузеће неће бити продато никоме ко држи до ферплеја приликом откупа акција од мањинских власника. Наш закон, наиме, предвиђа да је већински власник исто што и једини власник акција.

„…Да ли смо донели праву одлуку, уопште нисам сигуран. Биће да ни ја нисам имао довољно храбрости и одважности да утичем на све друге чиниоце у процесу одлучивања да наше решење буде другачије“, рекао је Вучић на Копаоник бизнис форуму. После овог његовог запомагања које је својом кукњавом подржао министар финансија Вујовић, у јавности се припрема терен за продају Телекомових акција неком од инвестиционих фондова иза кога се налази капитал људи блиских премијеровом џепу, а можда и капитал његове породице!

Нови власник неће имати обавезу откупа акција од мањинских акционара по унапред одређеној цени, као што је то био случај код продаје НИС-а, тако да ће они остати кратких рукава. Свакој власти блиски Костић то зна, зато се ни не упушта у ову авантуру. Коначно, није искључено да је и његов капитал заступљен у поменутом инвестиционом фонду. Можда се из тих разлога крију и детаљи претходне неуспеле приватизације. Јавност, а посебно евентуални озбиљни купци не смеју да сазнају због чега се децембра 2015. године дошло до закључка како ни једна од пристиглих понуда није прихватљива за нашу Владу, јер сада треба створити уверење како се приступа за обе стране неповољној продаји.

Осим тога, продаја Телекома би била лош пословни потез за државу, јер и овакав какав је он буџету годишње доприноси са седам одсто укупних фискалних прихода. Како се већ видело после продаје дуванских индустрија, нови власници успешно проналазе начине да избегну ове обавезе, тако да нема сумње да ће се исто десити и у случају Телекома, посебно ако се он прода неком инвестиционом фонду чији је једини циљ брза и што већа зарада. Дуванска индустрија из Ниша пунила је српски буџет, пре продаје, са 23 одсто, а након продаје није плаћен ниједан динар.

У чији џеп лете наше паре са Аеродрома „Никола Тесла“?

Како се насилнички и непословно понаша држава, када је већински власник у неком предузећу, најбоље се види из случаја Аеродрома „Никола Тесла“ у Београду.

Прво је Аеродром држави исплатио дивиденду књиживши то као губитак, чиме је приказано негативно пословање пред крај прошле године, а затим је објављено како се губици Ер Србије санирају тако што је ово предузеће ослобођено плаћања аеродромских такси, и то до краја ове године.

Коначно, Влада је својом дилетантском и штеточинском политиком оборила вредност овог предузећа, које би иначе веома успешно пословало и могло добро да се котира и на берзи. Стручњаци разлог за опадање вредности Аеродрома „Никола Тесла“ виде највише у чињеници да се припрема његова приватизација, а страни купац не жели и да скупо плати фирму и да истовремено богато награди власт.

Директан кривац за историјски пад вредности акција Аеродрома је новоосновано јавно предузеће „Аеродроми Србије“ које на првом месту треба да изгради аеродром код Краљева „Лађевци“, односно „Морава“.

Прича о изградњи овог аеродрома увек се изнова покреће у предизборним кампањама. Први који је кренуо у изградњу овог цивилног аеродрома био је Велимир Илић који је 2006. обећао брзу трансформацију досадашњег војног аеродрома у цивилни. Тадашњи министар војске Драган Шутановац обећао је 2009. отварање аеродрома наредне године, а 2010. је Млађан Динкић тврдио како ће цивилни аеродром бити отворен 2011. године.

У априлу 2012, у јеку предизборне кампање, Борис Тадић је обећао полетање првог цивилног ваздухоплова са овог аеродрома наредне године, и одмах потписао споразум са турским амбасадором о донацији вредној 10 милиона евра за доградњу писте.

Чим су на власт дошли напредњаци они су отказали овај аранжман са Турском изражавајући сумњу да та земља на овај начин жели да стекне контролу над нашим цивилним ваздухопловством. Због тога је иронија судбине чињеница да се сада управо једна турска компанија третира као најозбиљнији потенцијални купац Аеродрома „Никола Тесла“ у Београду.

Зорана Михајловић је у фебруару 2015. најавила отварање цивилног аеродрома код Краљева до краја те године. Уместо тога, председник Владе Александар Вучић је децембра 2015. припремајући се да распише ванредне парламентарне изборе, изразио намеру да се „појачају аеродроми у Нишу и код Краљева“, с тим што овај последњи још није ни направљен. Будући да је „Никола Тесла“ једини аеродром у Србији који успешно послује, његов задатак је да финансира предизборно лагање о наводној мрежи 30 аеродрома у Србији, а првенствено „изградњу“ Мораве крај Краљева. Из тог разлога је вредност акције тог предузећа са 1.000 динара за кратко време пала на само 500 динара са тенденцијом даљег суноврата.

Упркос овој чињеници, Влада у предизборној кампањи најављује приватизацију Аеродрома за најмање пола милијарде евра, што би значило око 15 евра по акцији. Готово да је невероватно да би било ко платио три пута више од актуелне цене на берзи, осим ако му се не обећа нешто што јавност још увек не зна. Због тога су све гласније сумње како нам се спрема још један у низу тајних уговора.

Иако свота од 500 милиона евра у овом тренутку делује као веома висока, ради се о потцењивању праве вредности овог предузећа. Додатни проблем који утиче на обарање цене јесте непознаница о будућем понашању менаџмента Ер Србије. Наиме, још увек јавност не зна да ли је Етихаду, који је преузео вођење српске националне авио-компаније, тајним анексом основног уговора омогућено да матични аеродром Ер Србије измести из Београда. Ако је то урађено, онда би приватизациони купац добио мачку у џаку.

Тако се коначно показује сва погубност досадашње приватизационе политике Александра Вучића, која је некадашњи ЈАТ „спасла“ тако што је наставила да финансијски помаже новог авио превозника и да истовремено обара цену Аеродрома „Никола Тесла“ правећи тако буџету дупле трошкове.

Александар Вучић планира да остане још дуго на власти. Пљачкаће Србију до судњег дана. Све док не сконча.

А 1 Запошљавају само своје

На управо завршеном бизнис форуму на Копаонику, учесници су се готово утркивали хвалећи се колико су радника отпустили. Уместо да погледају истини у очи и сагледају сву пропаст српске привреде у току приватизације последњих година, властодршци покушавају да обмањују јавност измишљеним подацима.

Тако је Александар Вулин, министар за рад, рекао како је у последње време, наводно, запослено 150.000 људи, али је прећутао податак како је од тог броја њих 100.000, и то првенствено чланова владајућих странака, нашло ухлебљење у државној служби, док се код преосталих 50.000 ради о нормалној смени генерација. Није наведено колико је у прошлој години оних који су посао изгубили, и без икакве су наде да га поново могу добити.

Иако буџетске расходе жели да смањи отпуштањем радника из јавних предузећа, Влада истовремено намерава да функционерима, на првом месту министрима и државним секретарима, повећа плате.

А 2 Потребни су само послушни и нестручни

Како конкретно ради нови менаџмент Железаре Смедерево знаће се тек када буду били објављени комплетни подаци о пословању у 2015. години, што ће се десити после ванредних парламентарних избора. Због тога власт сада панично покушава да нађе било каквог купца за ово предузеће, како би се интересовање јавности са завршног рачуна преусмерило на „успешну“ продају губиташа.

За сада смо од страног менаџмента видели само спиновање, када се пали једна висока пећ да би се угасила друга, а то се затим представља у властима приврженим медијима као пословни успех.

Десетине хиљада људи из Смедерева и околине своју егзистенцију дугује Железари, тако да је од изузетног значаја за овај регион како и под којим условима ће овај некадашњи гигант наставити да послује, без обзира да ли остао у државним или прешао у руке страног инвеститора.

Железару не чини само висока пећ, већ и запослени радници, али се на њих најмање мисли од како је дошао страни менаџмент. Новопостављени шефови погона, као и сви остали који имају некаквог утицаја, једино се труде да у Железари запосле чланове родбине, јер се очекује да после приватизације држава исплаћује великодушне отпремнине.

„Независни синдикат металаца“ указује на чињеницу да се пријем нових радника претворио у, како пишу, „фарсу“, „јавашлук“, „пашалук“, „приватну прћију“, јер се примају разне „курсаџије“ и носиоци сведочанстава вечерњих школа.

Још је Ју-Ес Стил најурио највећи број инжењера како би могао да ангажује своју ћерку компанију и тако извлачи новац из Железаре. Те дугове је на крају преузела држава Србија која и данас Ју-Ес Стилу плаћа надуване трошкове.

Ако се пажљиво анализира пријем нових радника у Производњи гвожђа, приметиће се нелогичност. На одговорнија радна места новозапослених у већини случајева одабрани су кандидати са нижим степеном стручне спреме, интерним квалификацијама, потврдама о „радном искуству“ и уверењима радничких универзитета. Па ваљда је логично да већи степен образовања подразумева веће знање, а самим тим и већу одговорност у остварењу производних циљева, сматра Синдикат.

Приликом интервјуа за рударске инжењере једној од кандидаткиња члан комисије поставио је питање да ли може да наброји неколико врста руде гвожђа. Дакле, није се тражило да помене све, већ само неколико, али је она одговорила како их не зна. У њену заштиту устао је члан Комисије постављен од стране менаџмента рекавши како би и он морао да се добро замисли како би одговорио на то питање.

Какви су то инжењери и какви су то менаџери у Железари који не знају ни најосновније из сопствене струке? Очигледно је да је страни менаџмент дошао у Железару не да би побољшао производњу, него само да би покрао милионе, уз помоћ српског премијера.

А 3 Арапи превозе и ракете!

Тајним уговором, чији анекси ни до данас нису објављени, на управу препуштена Арапима, Ер Србија је постала опасна по живот путника и чланова посаде, зарад што већег профита менаџмента који је поставио Етихад.

На београдском Аеродрому „Никола Тесла“ службени полицијски пас је 12. марта 2016. открио присуство барута у једном сандуку допремљеним редовним путничким летом из Бејрута! Уследила је провера пртљага и утврђено је да се у сандуку налазе две ракете, обе дугачке по 1,5 метара, са експлозивним пуњењем. Такође је утврђено да је пртљаг без икаквих проблема укрцан у путнички авион у Бејруту, и то уз предају одговарајуће документације службеницима Ер Србије. Наш авио-превозник је, дакле, знао да у путнички авион у коме се налазе и жене и деца, прима експлозивни товар који се, иначе, превози посебним летовима уз строго прописане мере безбедности. Шта би се десило да се приликом лета неким случајем активирала једна од ракета са бојевим пуњењем? Страдали би сви путници и чланови посаде, а могуће да би било жртава и на земљи. Ко ће после овога још користити услуге Ер Србије?

Милан Маленовић, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Тепић: Вучић и Дачић месецима крили упозорење САД о Слободану Тешићу

5 (24) Потпредседница Странке слободе и правде (ССП) Мариника Тепић оптужила је данас председника Србије …

Такса по такса – пљачка!

5 (9) Иако је Александар Вучић још пре четири године обећао да ће такса за …

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *