Србија

ПОДЕЛА КиМ – последња комунистичка издаја

Пише: Драган Поповић

Од седамдесетих година прошлог века, прецизније, од децембра месеца 1968. године када је Ћосић дефинитивно напустио званичну политику југословенског и српског комунистичког врха о Косову и понудио аутентичан деобни план растао је број његових истомишљеника у земљи, али и у иностранству.  Морамо се присетити да је „отац нације“, те давне 1968, после бурних демонстрација Албанаца у Македонији, дубоко разочаран што је у „титовини“, „коначно изгубљена и разорена могућност стварања интернационалистичке, демократске, савремене, заједнице људи и народа“, експлицитно упозорио српску нацију да „осим разграничења, давања могућности самоопредељења Шиптарима, прекомпоновања југословенског простора и стварања хомогених националних држава на Балкану“ нема „другог решења“ за превазилажење вековног, српско-албанског неспоразума.  И српски премијер, З. Ђинђић, почетком 2003. године, у писмима премијеру Т. Блеру и председнику В. Путину истицао је да подела КиМ може бити једна од разрешавајућих, компромисних опција.  Званични председник Србије Б. Тадић на ову могућност указује од септембра 2008, уз напомену, да је пре неколико дана немачком, Франкфуртер алгемајне цајтунгу изјавио да би Србија и поред тога што „идеју о стварању Велике Албаније сматра опасном“ могла „с тим(Великом Албанијом-ДПИ) да живи“ ако би на основу „споразумног решења, све стране нешто добиле“.  Нема сумње да последњи председников предлог заслужује посебан коментар! У првој половини текуће, 2011. године, о подели Косова, односно разграничењу, најчешће су говорили шеф преговарачког тима за Косово Б. Стефановић и председник СПС, министар Ивица Дачић.

Епигонски доследан Ћосићевом деобном плану Дачић је најпре говорио о подели Косова, а непосредно затим изненадио је српску и међународну јавност тврдњом да није „говорио о подели, него о разграничењу“. Он је посебно истакао да у појмовном смислу „подела подсећа на концепт етничког инжењеринга“, док разграничење представља међународни договор страна о подели граница.  На крају, уз упозорење да говори „док не буде касно“, вођа српских социјалиста је читаоцима недељника НиН ставио до знања да разграничење, у суштини, значи „корекцију граница између две суседне земље, Србије и Албање“.

Морамо посебно нагласити да је Ћосић само једном и то у писму подршке упућеном З. Ђинђићу почетком 2003. године, указао на део косовскометохијске територије који би после споразумне деобе припао Србији. Наиме, писац је тадашњег премијера упозорио да се у евентуалним, будућим преговорима о Косову морају „одбранити 42 километра „чистих“ српских територија северно од Звечана и Косовске Митровице“.  Нема сумње да је Ћосић мислио на „етнички чисте“ северне крајеве, атарска подручја општина Лепосавић и Звечан која су претежно насељена већинским српским становништвом. Њима је касније придружена и територија општине Зубин Поток тако да се сада рубни, северозападни део КиМ омеђен „границама чисто српских општина“ назива „северно Косово“. Присталице деобног модела, од Ћосића до Дачића, сматрају да управо назначена територија „северног Косова“, после разграничења, треба да уђе у састав „крње“ Србије.

ПОДЕЛА КиМ - последња комунистичка издајаМеђутим, ако условно одредимо јужну „границу“северног дела Косова и Метохије која се од Газиводског језера, а затим преко З. Потока и нешто јужније од К. Митровице и Самодреже протеже све до Балтавског језера видећемо да атарска подручја вучитрнске, косовскомитровачке и подујевске општине, такође, припадају северном делу КиМ. Картографски показатељи недвосмислено потврђују да сепаратно, “северно Косово“, представља рубно подручје северног дела КиМ на коме, у складу са административном поделом јужне српске покрајине, егзистира 6 општина(Лепосавић, Звечан, З. Поток, К. Митровица, Вучитрн и Подујево). Дачић је брзо схватио, имајући при томе у виду горе изнесене показатеље, да Ћосићев изворни, деобни пројект, у садашњим политичким и међународним околностима, није практично примењив. Тај недостатак су прметили и аналитичари из Македоније који су српском министру хитро реплицирали и јасно му ставили до знања да је „концепт чистих етничких држава који је својевремено заговарао лорд Овен, затворен пре 20 година“. Зато, сугеришу они, треба „фаворизовати македонски мултиетнички“приступ при решавању сложених међунационалних односа на Балкану. Сем тога, он је увидео да доследно поштовање етничког права иде у прилог албанској националној заједници на КиМ, а не мањинским Србима чија је укупна бројност, у структури присутног становништва, пала испод „црвене“ популационе границе и тренутно варира у распону од 5-7%. Све бројније присталице „деобне варијанте“непрестано говоре езоповским језиком о „северном Косову“ зато што не желе да се суоче са поражавајућим податком, чињеницом да на скрајнутој, “етнички чистој“српској територији од око 1200км2 (11-12%КиМ) тренутно живи, апроксимативно узевши 1/3 преосталих косовскометохијских Срба(око 40. 000). Управо овај показатељ деловао је разорно и обесхрабрујуће на Дачићев деобни концепт.

Уосталом, водећи гласноговорник и један од високих функционера СПС, у време бомбардовања Србије 1999. године експониран у одлучног браниоца“свете српске земље“, морао би, доследно Ћосићевим деобним заблудама, кад тад, најширој јавности и свом „патриотском“бирачком телу да саопшти историјску одлуку, да зарад неизвесне европске будућности Србије пристаје на „ампутацију“ Старе Србије и прећутно стварање „Велике Албаније“. Такав политички „луксуз“, уз опасност, да од стране распетог српског народа јужно од Ибра и свеколиког српског национа буде проглашен за безочног националног издајника Дачић није смео себи да допусти и зато потпуно фрустриран наставља корективно да говори о поновном међудржавном разграничењу између Србије и Албаније. У међувремену, Дачић је дошао до сазнања да је разграничење превасходно оствариво између суседних, међународно признатих држава. Међутим, она главна, косовска разделна варијанта је нешто сложенија и зато Ћосић на задњим корицама књиге о Косову предлаже да се, најпре, изврши „територијална подела Косова и Метохије, а тек потом приступи „разграничењу Срба и Албанаца“. Сада, напокон, долазимо до кључног разлога због којег је Дачић напустио деобни концепт. Он је коначно схватио да косовскометохијском разграничењу, као што то предлаже Ћосић, мора да претходи деобни поступак зато што јужна српска покрајина никад у својој историји није егзистирала као самостална, међународно призната држава. А, то значи да осим администртивних, она није ни могла да има међународно признате границе! Иначе, у међународним односима, дуги низ година фигурира општеприхваћено међудржавно правило да се издвајање спорних, општинских територија, из неке области или државне целине, регулише међународно прихватљивим споразумом о размени територија. Дакле, “северно Косово“(Лепосавић, Звечан, З. Поток), констатује албанска страна, може бити само размењено за „источно Косово“(Медвеђа, Прешево, Бујановац). Оба случаја сепарирања „северног Косова“, првог без „накнаде“, а другог разменом „национално хомогених територија“потсећала су Дачића на давно заборављен, временски анахрон „концепт етничког инжењеринга“. Осим тога, друга опција је за српску страну посебно неприхватљива зато што би Србија, потписивањем уговора о размени, дошла у апсурдну ситуацију да неразумно „тргује“ са неотуђивим деловима сопствене државне територије. Суочен са непремостивим деобним препрекама и проблемима Дачић се ненадано окреће скривеном, разделном „решењу“. У моменту новог заокрета он није ни могао претпоставити, да ће овога пута, улетети у давно припремљену, безизлазну стратешку и политичку замку.

У претходно исписаном тексту, већ је истакнуто да се корекција државних граница и територијално разграничење најлакше регулишу закључењем међудржавних уговора између заинтересованих држава. Посредством међународне заједнице током деветнаестог века, а посебно од Берлинског конгреса(1878), одржаване су, у низу, бројне међународне конференције на којима су потврђиване постојеће, или су успостављане нове државне границе широм света. Мирно раздвајање Шведске и Норвешке 1905, а затим неколико деценија касније Чешке и Словачке(1993) представљају илустративне примере споразумног, међудржавног разграничења. Имајући у виду назначене историјске показатеље, Дачић је пошао од логичне претпоставке, да јужну границу, Србија треба поново да утврди са Албанијом која од 1912/3. године егзистира као међународно призната, матична албанска држава, а не са једном аутономном регијом која никад није имала државну самосталност. Он је такође знао да је Србија, после присаједињења „косовског вилајета“, одлукама Лондонске конференције(1913), па преко Сен-Жермена(1919) и завршног Протокола из Фиренце(1926) трајно регулисала тада присутне територијалне проблеме и „коначно“утврдила своју границу са Албанијом. Та фиксирана гранична линија, после тога, више никад није доведена у питање, изузев у ратним околностима, периоду од 1941-1945. године. Оно што Ћосић, Дачић и неразумне присталице деобног модела морају посебно да имају на уму тиче се важне историјске чињенице, да после „комадања“ Косова и Метохије на три дела 1941. године, крајеви „подујевског, вучитрнског и косовскомитровачког среза“ нису били прикључени „Великој Албанији“.  Напротив, они су „додељени немачкој окупационој зони, односно окупираној Србији“! Геостратези и идеолози из Лондона, Вашингтона и Брисела били су, са свим наведеним подацима, добро упознати и зато су у преговарачку Платформу Контакт групе из 2007. године уградили две важне одредбе.
ПОДЕЛА КиМ - последња комунистичка издаја
Првом је стављено српској, а затим и албанској преговарачкој страни до знања „да нема повратка на старо“(Мисли се на статусни положај КиМ), а другом одредбом је децидирано искључена могућност „поделе Косова“. Непосредно пре фебруарског проглашења „друге албанске државе“ 2008, Запад је косовским Албанцима поставио последњи лимитирајући услов, да „нова држава“ не може да се прикључи, односно уђе у састав међународно признате Албаније. А, шта би се десило да је кратковида и непослушна косовска скупштина донела сепаратну одлуку о присаједињењу јужне српске покрајине Албанији. У тој ситуацији, албанска држава би, без преке потребе, била инволвирана у компликован случај сецесије. И да парадокс буде већи, она би, на некој новој међународној конференцији, или пред међународном арбитражом, морала да доказује ревизиону оправданост корекције међународно признате и обострано утврђене границе са Србијом. То су, заправо, албански ментори желели да избегну и на имплицитан начин Србију упозоре да проблем „нових граница“морају да реше са самопроглашеном Републиком Косово, а не са Албанијом.

С друге стране, косовским Албанцима су „експлицитно“ставили до знања да будуће уједињење са матичном државом може уследити тек пошто Република Косово постане међународно призната чланица УН. Зашто је претходна елаборација била нужна? Зато што она,  до краја, разобличује скривене намере западне геополитике;коришћење „заобилазног сецесионизма“ у процесу стварања „Велике Албаније“. Дакле, западни геостратези и лукави албански сецесионисти с пуно оптимизма очекују да , у блиској будућности, Република Косово постане међународно призната држава. У том случају, сматрају они, нико више не може спречити две самосталне земље, Републику Косово и Албанију, да после потписивања и ратификације међудржавног споразума о уједињењу конституишу конфедералну, федералну или унитарну, јединствену албанску државу. Сада јасно видимо да је Дачићев предлог о међудржавном разграничењу стигао прекасно, јер је публиковање његовог концепта, после проглашења „друге албанске државе“на Балкану 2008, изгубило сваку сврсисходност и политичку оправданост. Сем тога, усвајањем Ћосићевог деобног или Дачићевог разграничног плана биле би прећутно створене све неопходне претпоставке за реализацију главног великоалбанског циља, стварање“ Велике Албаније“.

Јавност је с правом очекивала од Ћосића, Дачића и осталих „националних спасилаца“ да уместо понуђених, утопистичких решења за „косовски проблем“ нешто више кажу о личној одговорности и сопственом учешћу у полому и катастрофалном, перманентном урушавању српске државе, од 1945. године до данас. Ту се пажња превасходно фокусира на Ћосићев послератни интелектуални и партијски ангажман, сложену делатност некадашњег уваженог члана ЦК СКС који је непосредно, после Другог светског рата, са Титом и осталим члановима југословенске делегације водио исцрпне преговоре са Енвер Хоџом и Коче Доздеом око прикључења“Албаније, као седме републике, Југославији“, да би одмах затим, педесетих година прошлог века, пре своје посете Голом отоку, организовао „просветни, културни и књжевни живот Албанаца“, а са Есадом Мекулијем, албанским писцем, основао „први књижевни часопис косовско-метохијских Албанаца-Нови живот“. Уосталом, како то да се писац „Деоба“ не сећа агитпроповских изјава пласираних на страницама Политике давне, 1958. године, где егзалтиран и до краја одан комунистичким идеалима наглашава да „тамо на Косову и Метохији, осећа инспиративан понос и радост што је Југословен и савременик потпуног оживотворења Марксовог интернационализма у политици у економији и култури, у целокупним друштвеним и људским односима“.

Дакле, тако је говорио Добрица, само годину дана раније, пре него што ће послератни српски комунисти потпомогнути од стране југословенског комунистичког врха 1959. године припремити највећу послератну комунистичку издају, прикључење Лепосавића и подкопаоничких села јужној српској покрајини, уз пратећу измену северне, административне границе КиМ. Иначе, такву „граничну корекцију“, као што је то већ истакнуто, нису покушали да изведу ни сурови окупатори 1941. године. Међутим, сада, на почетку трећег миленијума, просветљени писац хоће исту ту, незнатно увећану подкопаоничко-ибарску територију поново издвојену, после евентуалне „поделе“косовскометохијске области да врати у састав „осакаћене“Србије. Тај, горе понуђен „деобни биланс“ Ћосић и присталице његовог концепта називају могућим решењем „косовског случаја“, или што је још горе, они сматрају да он представља неопходан предуслов за закључење историјског, компромисног споразума између Срба и Албанаца.

Л А М Е Н Т Н А Д С Р Б И Ј О М

ПОДЕЛА КиМ - последња комунистичка издајаПосле одласка З. Ђинђића са српске политичке сцене 2003, Ћосић је коначно схватио да је нестао последњи политичар-реформатор који је веровао у његов деобни план. Разочаран политичким развојем догађаја, потпуно депримиран, Ћосић одлучује да се на почетку публикованог, његовог најважнијег „Предлога за животну коегзистенцију албанског и српског народа из 2004, обрати српској нацији дефетистичким упозорењем да је дошао последњи час „да прошлост оставимо, историографији и литератури“ и дефинитивно се окренемо просперитетној будућности. Али, на путу развоја српске државе, појашњава Ћосић, „Косово и Метохија представља демографски, економски и политички терет који Србија не може успешно да носи“ и зато би останак јужне српске покрајине „у територијалној целокупности Србије био фактор трајне политичке нестабилности и кочница њеног цивилизацијског препорода“. Доследно својим деценијски присутним идеолошким заблуда Добрица ненадано, на чудовишан начин предлаже, српском „националном цвету“, “данашњим поколењима, да се ослободе борбе за Косово и Метохију“!Сада се јасно види да је Ћосић, претходне политичке опсервације, са последњом препоруком данашњим и будућим младим генерацијама, вешто уобличио у свој фаталистички, комунистички косовски концепт који је грађен на темељним, општепознатим и погубним, деценијама присутним коминтерниним политичким ставовима о „српском националном питању“.

У тренутку кад је писао свој последњи Предлог(2004) Ћосић је био суочен са низом методолошких проблема. Сви вредносни критеријуми, политички, геополитички, привредни, историјски и етнички били су протеклих деценија битно промењени. После пада „берлинског зида“(1989) посебно су измењене политичке, геополитичке и геостратешке прилике на Балкану. На крају, ове измењене околности, пресудно ће утицати на урушавање Ћосићевог деобног плана. Од свих објективних, релевантних чинилаца, уграђених у основе разделног пројекта, “зуб времена“ ће „преживети“ само два принципа, делимично историјско и етничко право народа. Чак и на примеру „неспорног“, патуљастог „севрног Косова“(Лепосавић, Звечан и З. Поток) видимо да је веома тешко кумулативно применити, односно „помирити“ оба начела. Зато је Ћосић, коначно, фокусирао своју пажњу искључиво(!) на „огољено етничко право“ које иде у прилог већинској албанској популацији на КиМ, али не и преосталом српском народу у јужној српској покрајини.

Један од водећих националних писаца је правилно схватио да се „косовско питање“ налази у средишту државног и националног бића српског народа. Међутим, његова грешка се састоји у томе што је, приликом обликовања идејног деобног концепта узео у разматрање, искључиво, променљиве, објективне критеријуме, а занемарио оне суштинске, трајне, који се односе на вредности духовне и културне баштине, писмо и језичку националну заоставштину, уметничко и народно стваралаштво, етнолошки национални „спецификум“, традицију и миленијумску припадност европском делу хришћанске цивилизације. Косово је темељ српске државе и свето место на коме се налази мистична, култна Некропола бесмртних српских краљева и светитеља, страдалних велможа и великих великомученичких витезова, живописаца и неимара монументалних средњевековних здања и велелепних православних храмова и манастира. . .

Косовскометохијска територија није безличан картографски и географски показатељ, испарцелисана балканска „урвина“, која, према схватању Ћосића и његових данашњих епигона Дачића и Тадића може бити предмет „лукративне“ међунационалне нагодбе између Срба и Албанаца. Напротив, Косово је најсветија национална икона пред којом ће се српски народ клањати до краја Историје и најзначајнија драгоценост која „никад неће постати прошлост“ зато што се с највећом пажњом и љубављу чува у ванвременској, златној ризици српског национа!Монументални уметнички споменици и свето црквено неимарство сведоче о томе да ова централна регија, поред државног, представља и данас главни, незаобилазни културни и духовни нуклеус српске државе. Зато ова раскошна средњевековна здања и „царске задужбине“ чине једну од кључних спона у „историјском ланцу српске културе“ и важну везу са блиставом прошлошћу нашег расејаног народа. Осим тога немогуће је успоставити просветљену, божју, крстоносну српску Вертикалу без одлучујућег византијског и немањићког духовног доприноса. Преко средњевековне косовске духовности и хиландарског подвижништва српско национално биће успоставља невидљиву, трајну метафизичку везу са Васељенском Србијом и Предањем!Тако обликована Вертикала обезбеђује надвременску, мистичну везу земног етноса са златним језгром српског духовног бића!Ако, пак, потиснемо из свог националног памћења сећање на наше славне претке који нас својим невидљивим, христоликим очима вечно посматрају, моле се за нас и ридају над судбином нашег народа и распетог Косова онда прећуно пристајемо на заборав и нестанак са овог суровог балканског простора!

 

{ Видовдан }

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!