Политика у Србији има све мањи углед, а политичке партије заправо и нису партије

* У Србији организације које себе називају странкама, заправо то нису. Оне су сурогати који омогућују остваривање личних, партикуларних и групних, најчешће материјалних интереса

* Огроман број чланова друштва са равнодушношћу посматра учешће у јавним пословима. За просечног грађанина остваривање политичких права представља неугодан терет, коме често недостаје значај

* Политика је данас еволуирала у пуки технички и организациони сервис релативно малог броја заинтересованих грађана

* Политичке странке делујући на политичко, свесно или несвесно, претварају га у организационо. То је типичан савремени политички ријалити шоу. А краја нема, политичке странке организационо и даље јачају, што је добро, али на штету политичког и идеолошког, што није добро

* Десница, и то национална, народњачка и демократска, која тешко може да функционише без идеологије и јаких програма, полако буди народ из либерално-демократске летаргије (центар, квазидесница и либерална левица), која је успавала политичку сцену и претворила је у ријалити шоу

_____________________________________________________________________

ИЗАШЛО је из штампе капитално дело проф. др Милана Томића о природи и суштини политичке странке и њеној организационој форми.

Реч је о Страначкој трилогији, тротомној монографији која је плод ауторовог вишегодишњег рада.

Од сијасет порука у Томићевом у делу истичемо једну која индиректно указује да у Србији организације које себе називају странкама, заправо то нису.

Оне су сурогати и дегенерисани изданак преображаја створен да омогући остваривање личних, партикуларних и групних, најчешће материјалних интереса.

Један од наших највећих социолога, проф. др Слободан Антонић, оценио је: “Књига професора Томића пионирско је дело у научном приступу проблему организовања политичких странака, у Србији. Ова монографија резултат је вишегогодишњег рада професора Томића на овом сегменту савремене политиколошке и социолошке парадигме, уз испољену храброст да се приступи критичкој анализи најсложенијих социјалних и политичких феномена везаних за питање – шта странке јесу и како их учинити успешним.”

Факти објављују део из прве Томићеве књиге «Организовање политичких странака»:

«Политика је део човекове свакодневице. Савремени човек, на крају другог и на почетку трећег миленијума нове ере, суочен је са све већом агресивношћу политичких партија, које наметањем политике као мејнстрим теме у пракси све више одвлаче људе у политички пасивизам. Да ли је та пасивна реакција нека врста одбране од налета политичке странке на обичног човека–гласача, или је то знак да све већа незаинтересованост за политику долази из сазнања да су решени сви егзистенцијални проблеми човека, коме је још једино остало да се брине о дизајну „надстрешница за бицикле”.

Који је разлог на сцени, одговор се може потражити у политичком, економском, социјалном и моралном колапсу савремене цивилизације.

Без обзира на човеков став о политици, политичке странке постале су најзначајније организације у свету, од чијег деловања зависи наша садашњост и наша будућност.

Шта су те демократске творевине парламентаризма које ми називамо политичким партијама, шта оне представљају, како функционишу, каква им је унутрашња структура и култура, како се њима управља, који је њихов објективни утицај у политичком аудиторијуму, ко стоји иза њих, ко су људи који их представљају и заступају?

Плаше ли нас партије или нас оне радују и охрабрују на реалном путу у „светлу будућност”?

Кључне одговоре на претходна питања, нажалост, ни политичка, ни организациона, ни менаџментска теорија до сада нису дале, јер и даље кружи Михелсова (Роберт) о партијском „гвозденом закону олигархије”, или Шумпетерова (Јозеф) и Шатшнајдерова (Елмер) крилатица да није важно има ли демократије у странкама, већ да ли оне граде демократију у друштву.

Да ли је странка компанија?

Странка није што и културно-уметничко друштво или спортски клуб, иако сви они подједнако раде са чланством, није ни позориште, иако јавности понекад личи на поприште театралних борби, није ни дебатни клуб, ни трибина, а ни форум независних интелектуалаца-политичара или политичких аналитичара, иако се у њима, као и у странци, изграђују и сучељавају иста или различита мишљења политичке природе.

Понајмање странка личи на компанију, иако се нека структурна решења, модели управљања, координационе активности и комуникацијски канали могу применити и на једне и на друге.

Зато Зоран Стоиљковић тврди да „модерне, ефикасно и демократски организоване партије – представљају неку врсту холдинг компанија“. Међутим, чињеница је да странке могу личити на компаније, нарочито по својој статици, али по динамици, мисији, организационом духу, организационој култури и понашању оне то не смеју и не могу бити.

Такође, методе у процесу одлучивања и код једних и других организација јесу свакако различите, тако да фигуративно речено, кад власник или менаџер у компанији стисне надувани балон, он ће се „скупити“ или пући, док ће у странци, ако се стисне несрећни балон, или ће излетати клобуци кроз прсте или ће се измигољити из јаког стиска шаке!

Власник или менаџер, да би решио проблем, „лупи шаком о сто“ и затвори проблем, док ће се у странци проблем таквим начином решавања понашати као парамецијум – кад руководилац „пресече шаком“ проблем, одмах направи његове две нове јединке.

У сјајном тексту под насловом „Чворови и расплети“ својевремено је Фране Барбијери, један од најугледнијих новинара „Политике“ у њеном једновековном животу, писао о Гордијевом чвору нашег политичког живота 70-их година прошлог, 20. века и дилеми да ли га пресећи или разрешити.

„Чвор несумњиво постоји, али је питање да ли је формула Александра Великог она која може најуспешније да га развеже. За сложене проблеме друштва нису увек и по правилу најприкладнија она решења која изгледају најлакша. Проблеми се тренутно пресеку, али одмах затим почињу поново да се заплићу“, преноси Барбијеријеве речи Славољуб Ђукић, такође славни „Политикин“ новинар.

Тако је и у политичкој станци – проблем или Гордијев чвор треба „развезати“ а не „пресећи“.

Политичка странка има своје посебности: политичку и конкретну организациону мисију, понекад и неухватљиву, али свакако представља меру њене разумљивости и прихватљивости у јавном аудиторијуму, привлачећи истомишљенике ка својој идеологији. И, најзад, има своју сложену организациону структуру и људе посебног, односно другачијег и тешко упоредивог профила, који је воде.

Постоји суштинска евиденција да огроман број чланова друштва са равнодушношћу посматра учешће у јавним пословима.

За просечног грађанина остваривање политичких права представља неугодан терет, коме често недостаје значај.

Бити грађанин не сматра се нечим важним, нити је политичка партиципација нешто само по себи добро. То у одређеном степену потврђују и теме којима се током последњих пола века баве политиколози: апатија гласача, „фантом јавности“ која није у стању да изрази једно кохерентно мишљење и низак углед политике као занимања. Тако, упркос томе што изгледа витално, политика ужива мали углед, а занимање становништва за политичка питања је спорадично.

Сводећи грађански статус на јефтину удобност, демократија је очигледно допринела слабљењу значаја политике.

Зашто постоји таква парадоксална грађанска удобност и равнодушност према свему што је политичко?

Странке сматрају да ће повећаним наметањем организацијске, а пре свега маркетиншке, агресије изазвати у политичком аудиторијуму (читај: бирачком телу) одговарајућу реакцију пасивизираних грађана и да ће то истовремено повећати занимање за конкретну страначку политику и уопште политику као такву. То практично значи да на делу имамо појачани активизам и агресивност мањине над владајућим пасивизмом већине.

Странке све више и више упадају у лавиринт политичке и маркетиншке агресије према спољашњем окружењу, пре свега развојем својих организационих структура. Отуда је, само на први поглед, парадоксалан повећани значај, али и утицај политичких странака на само друштво у односу на грађански пад занимања за политику као такву.

Једни су уступили место другима или су једни друге истиснули са одговарајућих позиција?

Политика је данас еволуирала из суштинске политичке идеје отворене према човеку и друштву у целини у пуки технички и организациони сервис релативно малог броја заинтересованих грађана.

Политичке странке делујући на политичко, свесно или несвесно, претварају га у организационо. То је типичан савремени политички ријалити шоу. А краја нема, политичке странке организационо и даље јачају, што је добро, али на штету политичког и идеолошког, што није добро.

Десница, и то национална, народњачка и демократска, која тешко може да функционише без идеологије и јаких програма, полако буди народ из либерално-демократске летаргије (центар, квазидесница и либерална левица), која је успавала политичку сцену и претворила је у ријалити шоу.

Факти

Актуелно

„Београдска власт је обманула јавност у случају Галенике“

Одборничка група „Савез за Србију“ упозорила је јавност да је актуелна градска власт у Београду …

БИА купила авион за Вучића којим управља цивилна посада АИР ПИНК?!

Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије Александра Вучића, каже за Данас да тврдње бившег …

Један коментар

  1. Тренутно код нас најуноснији посао је политика, ако заборавимо тајкунизам. Онај у политици не боји се никога ни себе, једино мора да има своју слику, а језик држи за зубе. Неки политичари на врху одлично раде посао намењен политичарима од рођења до опозива од стране Св. Петра, јер су паметни или имају кога, најбоље свога бога, а задаци су набројани у наставку:

    I. ПОЛИТИКОМАНИЈА
    ♣ Највећи успех за нас ће бити ако једном политичари заврше са реформама.
    ♣ До сада су ефекти били нула. Бар тако кажу предизборне кампање.
    ♣ Влада је сексоманична, најзад је сјебала оволики народ.
    ♣ Родило ми се дете, али не програмом повећања наталитета владе. Можда је моја заслуга?!
    ♣ О влади све најбоље, ако може?
    ♣ In vino veritas est. За нас важи док га не попијемо.
    ♣ Влада заборавила да је владала и пре следећих избора.
    ♣ Питање за владу: с ким је владала толиког времена?
    ♣ Влади и Нова година подигне рејтинг. Види с ким је.
    ♣ Влада је омогућила народу: народно позориште, народну кухињу, народну срамоту и народни понос. Зато је народна!
    ♣ Задатак владе је да влада. Наша углавном преспава.
    ♣ Уместо реформе неке владе уводе годишње реформе. Да се не сете бирачи.
    ♣ Наша влада је толико успешна да након мандата буде ухапшена.
    ♣ Влада је постављена да влада, ал’ само док влада.
    ♣ Што мора предходна влада, када не влада сада. Љубомора!
    ♣ Влада се саплете на изборима, а министри чак и пре.
    ♣ Влада је створена да влада, ал’ изгледа само са собом.
    ♣ Што да влада ради добро када се о њој прича после. О цару Душановој се прича и више од десет векова.
    ♣ Од наших влада остају само реформе-не реализоване.
    ♣ Не треба мењати министре док не заврше реформе. Одужиће владавину?
    ♣ Толико су владе успешне да њихове реформе не заврши ни једна следећа влада.
    ♣ Успешност наших влада мери се њиховом неуспешности.
    ♣ На почетку владе се кунемо у њој, на крају јој поздравимо матер.
    ♣ Улога владе је да влада. Гле, она не влада ни са собом!
    ♣ Једина успешна владина реформа ПИО је „Бабејићева реформа“. Узми од оног ко има и дај ономе ко нема.

    II. ВЛАДОМАНИЈА
    ♣ Наша комерцијална визија је, у сваком случају, провизија!?
    ♣ Ако је посао забава. Чиме онда да се забаве незапослени.
    ♣ Агенција за борбу против корупције узела је корупцију у своје руке.
    ♣ Прочитао сам у анатомији да свако има мозак. А полтрони?
    ♣ Мој вођа се учи на туђим грешкама, али зато своје велича.
    ♣ Наше политичаре прислушкују да утврде кога они ипак слушају.
    ♣ Наше здравство не мучка лекове, већ мучка лековима!
    ♣ Председник није Бог, ал’ зна и да помилује.
    ♣ Потрошачку корпу многи допуњују, из контејнера.
    ♣ Купљена ствар приметиш да је добра, када је украду.
    ♣ Најрођеније схватиш какви су људи када се почне са поделом наслеђа.
    ♣ Бор је добио још једну „егзотиочну“животињу-камелеон партија!
    ♣ По свему судећи, код нас настаје новао биће- климоглавац.
    ♣ Шта вреди шефу што је заљубљен у себе, када му љубав није узвраћена.
    ♣ Сарадници шефа држе се сценарија. Ћуте као заливени.
    ♣ Упали смо у шефову ватру, печени смо!
    ♣ Кад извоза мужа, купује ауто.
    ♣ Време је да сваки контејнер добије и књигу утисака.
    ♣ Кад умре од страха, више га ништо неће уплашити.
    ♣ Радницима смо искључили купатила. Јер превише „лају“ а не зноје се.
    ♣ Ко се са директором не „слика“, сликаће се са платном листом.
    ♣ Причам само истину, а људи углавном не воле да је чују.
    ♣ Тајкуни нам уништише земљу боље од тајфуна?!.
    ♣ Криминализована службена (зло)употреба све више нас заокружује.
    ♣ Схватио је да се од поштења не живи. Почео да се бави и политиком.
    ♣ Понашамо се као овце када се увеће враћају са богате испаше!
    ♣ Са свакојаким дипломама добићемо ГМО стручњаке.
    ♣ Његове лажи, каже, да су праве истине.
    ♣ Политичари се утркују у саопштењима бољитка, а ми све гладнији.
    ♣ Све је транспарентно. Сада краду и очима.
    ♣ За одрживи развој животиње опружају реп, а људи га подвијају.
    ♣ До јуче ми говорише: „још си млад“, а сада: „где си досад?“
    ♣ Купио сам диплому, изгледа морам и радно место, а како ћу са платом?
    ♣ Налазачу изгубљеног новчаника следи разочарање! Дали такве прима Европа?
    ♣ Раније се млади бојали инјекција. Данас трче на игле, као луди.
    ♣ Емотивно је везан за власт. Много воли новца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons