ПОМОЗИТЕ! Гладна деца поједу 11 хлебова на дан

Породица Љубисављевић из села Стропско код Врања има 11 деце, има и своју кућицу, али јој је катастрофа однела оно од чега живи, шталу где су смештене три козе хранитељке.

Драган и Драгана Љубисављевић живе од социјалне помоћи и наднице и сналазе се како знају и умеју. Али недавно их је походила несрећа.

– У штали је био сат за струју у ћошку, јер нисмо имали где да га поставимо. Стара кућа са две собе је и сама оронула. У штали је било и бала сена које сам мукотрпно сакупљао. Дошло је до варничења из струјомера и слама се упалила. Букнуло је изненада, стигли су ватрогасци и полиција, али све је било касно. Кад сам стигао из наднице, имао сам шта да видим. Остали су само голи нагарављени зидови – прича глава породице Драган.

Врата и прозори

Иако сиромаштво избија из сваког кутка њиховог скромног дома, обоје тврде да им ништа није потребно.

– Само да се волимо као до сада, да покријемо шталу и затворимо врата и прозоре. Ако Бог да, имаћемо козе и хране – додају углас.

Деветоро деце било је код куће и за трен се окупило око нагарављене штале. Александра (15), Анђела (14), Анастасија (11), Адријана (10), Тамара (9), Наталија (6), Дијана (4), Милан (2) и петомесечна беба Марина, мусавог лица, после доручка, комада хлеба и парадајза, нису навикли да очекују много од живота.

Туча око млека

Кућу породице Љубисављевић у Стропском код Врања не може нико да промаши. До ње се долази поред потока и вира ограђеног камењем. Комшија који пролази путем, каже да децу Бог чува.

– Чим прохода, лети, скаче у вир, а он дубок и до два метра. Нема шансе да се неко удави, а сами се купају – каже комшија.

Двориште је дугачко, неравно и окићено вешом који се суши. Уз орах се пење дете у чарапама. Као веверица. Кад нас спази, силази и трчи нам у сусрет.

Са леве стране је награвљена од пожара штала од цигала и бетонских блокова. Љубисављевићи једва стају у свој двособни кућерак, а камоли у објектив фотоапарата. Док се тискају на пространом каучу, мајка их пребројава јер увек неко фали.

– Кућа је катастрофа, две собе, ми ту сви, не зна се ко ће где, старо све, попуцали зидови, прашину не можемо никад да истерамо. Надничари смо, ко нас зове, идемо да радимо било шта за дневницу. Имамо дечји додатак око 10.000 динара и социјалну помоћ 11.300. То је све од државе, али хвала НВО Животна помоћ и њеној председници Љубинки Миловановић, па добисмо мањи пластеник. Одмах нам је лакнуло. То нам пуно значи, ево сад рађа парадајз, паприка, краставац и кад се умеси хлеб, ето ти јела. Три козице дају млека, није много, па нам криво нема за све. Прво беба и ови најмлађи да имају, шта да се ради, и старији траже, па дође и до туче ко ће пре да дохвати зделу са тазе помуженим млеком – прича мајка Драгана.

– Никад нема парадајза – добацује Анастасија – таман узри неко од нас га убере и поједе. Мора мама да се диже рано пре него да сване, па ако има да нам подели.

Бескрајно су захвални тета Буби, како је зову и увек љубе кад је виде, јер им је њена помоћ у одећи, храни када је било најпотребнија спасавала животе, посебно децу када се роде.
Љубисављевићи су сигурно најбројнија породица у Пчињском округу, а и у Србији се такве породице могу избројати на прстима једне руке.

– За Драгана сам се удала кад му је умрла прва жена. Затекла сам Златицу, Златка и Лазара, и прихватила их као своју децу. Ја сам изродила још једанаесторо. Нисам ништа планирала. Ја мислим да се деца не планирају, већ да се рађају из љубави. Кад су порасли, ову из првог Драгановог брака морали смо да дамо у хранитељске породице јер није било места за све, а они одрастоше. Златица има 22, Златко 18, а Лазар 12 година. У конктакту смо стално – каже Драгана.

Замесили љубав

И она и супруг Драган пекари су по струци. Упознали су се у једној пекари у Сурдулици, њеном родном месту.

– Ту смо “замесили” нашу љубав пре десетак година, али и наше прво дете, Александру – смеје се Драгана.

Општинска свеска

Из Сурдулице су за бољом зарадом отишли у Приштину. Заједно су радили у једној тамошњој пекари. Обоје тврде да им је тамо било најлепше, али је бомбардовање прекинуло њихове снове, па су морали да спасавају главе. Вратили су се у Драганово родно село.

– Успео сам да се запослим у једној врањској пекари, правио сам буреке од јутра до мрака, али је плата била недовољна да се нахране многобројна гладна уста. Неретко, газда ми је плату исплаћивао и у натури, у џаковима брашна. Нисам могао више да издржим, па сам покушао да за хлеб зарађујем у Београду, радећи на грађевини. Али, ни то није потрајало, пошто нисам могао да оставим Драгану саму са децом – прича Драган.

Наталија жели прасиће

Мали Љубисављевићи веома су скромна деца. Играчака имају, то што су добили од племенитих људи, а козе су замењивале све играчке јер су се по цео дан играли са њима. Једино мала Наталија прижељкује прасиће за играчке:

– Волела бих кад бисмо имали прасиће, па да их моји кучићи чувају, а ја да се играм са њима.

За њих је приоритет да им се поправи штала како би сместили преостало сено и три козе. Не могу да прежале мотор и црево за наводњавање баште што им је изгорело у штали. Њиме су црпли воду из оближње Стопљанске реке и наводњавали поврће у пластенику.

– Има да се коси, људи ме зову дају без паре само да им очистим ливаде. Има сена колико хоћете. Тражио сам помоћ за шталу, да се покрије, затворе прозори, да буде колико-толико оспособљено. Видећемо, у Центар за социјални рад рекоше нису надлежни, а код градоначелника ме уписао у свеску један проћелав господин, мислим да је секретар, тако некако. Каже, бићу позван. Надам се да ће општина да помогне – наводи Драган.

За њих би дугорочније решење било набавка мањег стада коза. Сад живе од пластеника и Драгановог надничења по туђим њивама, међутим, све то је недовољно. Јер, дневно се овде поједе десет хлебова. С хлебом шта има.

– Ех, кад бих имао ове обичне, да их купим у селу Ристовац на сточну пијацу, да имам 10 до 15, сва деца би имала да једу – истиче Драган.

Сиромашни Љубисављевићи верују у љубав и срећу. Верују да ће бољи дани доћи за њихову децу. Драгана тврди да су деца божја работа, а Богу се не ваља мешати у посао.

 

Д. Ђорђевић – Вести

фото: Д. Ђорђевић