Емисија „Без цензуре“ КТВ Зрењанин, 12. јун 2022. године, гости Ђорђе Вукадиновић, Стеван Гајић и Марко Јеремић. Водитељ Александар Дикић. Одговори Стевана Гајића
Водитељ: Како даље, куда даље? (Водитељ поставља питање у контексту Вучићевог инаугурационог говора у Скупштини.)
Стеван Гајић: Он (Вучић) има тај манир говора да свако у његовим речима чује оно што жели. Он говори тако да слушалац као са шведског стола може да бира оно што му одговара. Слушалац је можда чак и слеп на оно што чују други, они са другачијим идеолошким погледом.
Ипак, чини ми се да је Вучић сада у једној необичној, новој ситуацији. Дакле, оно што се вероватно очекивало и како је он у суштини вероватно мислио да учини, било је да направи коначан милођукановићевски преокрет који је више пута тестиран. Прво 2016. са наводним државним ударом у Црној Гори када је Вучић помињао „елементе иностраности“, затим таблоидним нападима на Русе, 2019. (шпијунска афера), што је после некако легло. Коначно, 2020. режим је преко таблоида оптужио Русе да стоје иза јулских демонстрација у Београду, односно иза седмојулског устанка 2020.
Суштина је, мислим, да је овај пут Вучић схватио игру Запада. Игру која му не иде на руку. Мислим да је, пратећи Мила Ђукановића (који је опет на власти, иако његова моћ не може да се пореди са врхунцима које је доживљавао), прозрео игру Запада, који је вероватно хтео да направи некакву концентрациону владу. И ту је била кључна грешка Драгана Ђиласа, који се излетео пре времена. Ђилас је отишао на састанак са Вучићем, чиме је поништио целу предизборну причу о „партији и братији“, „криминалцима“… Све би то било у реду да се није састао с Вучићем, мада је пре тога став опозиције био да се с Вучићем не разговара. Тим чином је наљутио један део свог бирачког тела. Онда је са састанка изашао пред новинаре и у наредна два минута успео да наљути и други део свог бирачког тела. Тада је јавности саопштио да његова коалиција и он лично подржавају Запад.
Било би у реду да је ову ствар Ђилас рекао пре избора, рецимо попут коалиције „Морамо“, па да онда бирачи знају за шта гласају. Мислим да је Ђилас тиме себи страшно оборио цену и дао Вучићу маневарски простор. Вучић, је са друге стране, схватио да Запад од њега хоће да направи новог Милана Милутиновића. Дакле да од њега направи марионетског председника – који би био пет година на тој функцији – али би му полако извлачили конци праве моћи. Премијер би вероватно према том сценарију био Ђилас, а њиме Вучић свакако не би могао да управља даљинским управљачем на начин на који то данас чини са Аном Брнабић. Полако би Вучићу била одузимана моћ, а његов би кредибилитет био деградиран на тај начин што би тужилаштво заиста постало независно и онда би афере које стално лебде у ваздуху можда имале судски епилог. Мислим да је Вучић схватио шта се дешава. Запад га својим несмотреним поступцима свим силама гура од себе, иако му притом то уопште није намера.
Водитељ: Историја нас учи да се до сада ниједан српски владар није добровољно одрекао моћи. Не верујем да ће Вучић пристати на ону комбинацију Милошевића да Панић дође, да му нађу неког Панића. Кад кажете да је Вучић сад у новој ситуацији, шта ту ситуацију чини новом – рат у Украјини, однос Европе према Београду, Приштини и целом региону… Шта је ново?
СГ: Ново је да имамо рат у Европи. Ја чак не бих рекао у Украјини, него на истоку Европе. Шта ће се даље дешавати то само Бог зна, зато што нема ту једног човека који одлучује. Колико год сад Запад есенцијализовано говори „Путин је за све крив“, и Путин реагује на изазове у датом тренутку.
Запад једноставно инсистира да се Србија и јавно самопоништи. Шолцова посета је мени слична ултиматуму који је Србија имала 1914. године од Аустроугарске или Хитлеровом ултиматуму 1941. године. Нама се нуди да одустанемо од савезника у Савету безбедности Уједињених нација, да се понизимо, а заузврат нам не нуде апсолутно ништа. Не нуде чак ни датум, пошто је тај „датум“ својевремено била велика ствар, кад ће да се отвори поглавље 28 или 35, није битно које, то су уосталом само бројке. Дакле, ништа се не нуди заузврат, односно нуди нам се безусловна капитулација.
Мислим да једноставно Запад невољно, због своје нервозе и због односа према нама, нажалост има потребу која је јача од њих да нас стално понижава, независно од тога ко је на власти. Да имамо, што би Весна Пешић рекла Де Гола, или државника таквог калибра (уместо Вучића), суштински би било исто. Једноставно, оно што јесте константа то је да се мењају власти, мења се стил владавине, мењају се идеологије, али се географија не мења. Ми смо ту где јесмо и ситуација је таква да се поново налазимо пред једним таквим ултиматумом. Мени је жао, рекао би Пантелија у „Маратонцима“, што сте моји а не власт неког мог непријатеља, али и да је нека најбоља могућа власт уместо ове, нашла би се пред сличним изазовом.
Вучић има историјско искуство 27. марта, учио је у школи, имамо и ми искуство 27. марта и знамо шта је било после и какве су могуће последице, али народ не би могао да истрпи флагрантну издају. Вучић се сада налази између чекића Запада, који је врло јак и биће све тврђи, и наковња народа који за сада ћути и налази се у стању ишчекивања.
Водитељ: Споменули сте 27. март, споменули сте 1914. годину. Колико знам из историје, Србија је позитивно одговорила и на један и на други ултиматум. У првом случају Запад је одговорио, ако Запад сматрамо Аустроугарском, одговорио је без обзира на наш одговор онако како је желео, у другом случају народ је свргнуо ту владу. Шта очекујете код овог трећег ултиматума? Хоће ли, без обзира какав је наш одговор, Запад радити онако како он жели и хоће ли народ проговорити на улици?
СГ: Западу је страшно битно да се ми симболички понизимо, да симболички издамо Русију. Дакле, то је оно што је њима потребно. Они су то већ урадили са делом српског народа, у Црној Гори, која је признала Косово. Сада смо имали Милову посету Фанару и Црна Гора је увела санкције Русији. Они желе да ми направимо искорак од ког нема назад, а са друге стране да нас потпуно држе у шаци и да зависимо од њих, као Теон Грејџој (Theon Greyjoy), односно Рик (Reek) у серији „Игра престола“ (Game of Thrones). Грејџоја његов душманин Ремзи Болтон (Ramsay Bolton) држи у заточеништву где га свирепо садистички мучи, а овај му се подаје јер му је сломљен дух. На исти начин Запад хоће да у потпуности зависимо од њега, да стално молимо за њихову милост и када нам, можда, некада и дају неку мрвицу, за њу будемо бескрајно захвални. Тих елемената већ има и има их у континуитету. Али, то не значи да ово народ не види и не осећа на својој кожи.
Ево рећи ћу сада нешто можда ексклузивно. Када сам живео у Лондону 2009. године, разговарао сам са госпођом Елизабет Робертс (Elizabeth Roberts), супругом бившег (британског) амбасадора (у Београду) Ајвора Робертса (Ivor Roberts). Рекао сам јој у разговору тада да је Запад направио грешку од које нема назад. „Од Срба сте направили Курде”. Немам ништа против Курда, Курди су највећи народ на Блиском истоку који никако не може да направи државу. У свим околностима им се не да. Ја лично сам одрастао на „Пистолсима“ (Sex Pistols), западним цртаћима, филмовима са запада, Џонију Кешу (Johnny Cash)… али политички ми је већ (одавно) јасно да нас Запад стално понижава. (Рекао сам јој): „Ви сте изгубили шансу највероватније већ после прве три године (од 5. октобра 2000.). Нисмо ми изгубили шансу да се интегришемо код вас, већ сте ви пропустили прилику да ми вас прихватимо“. Када је у земљи постојало расположење да окренемо нови лист, када је пао Милошевић, нисмо се добро споразумели. Они су нас хтели да понизе…
Е онда долази 2008. година и признање Косова, Европска унија губи своју привлачност рапидно од тог тренутка и ми добијамо национално понижење а већина земаља Европске уније признала је Косово. (На све то), она ми каже, ‘па ево ти си овде’, а ја (јој објашњавам), ‘ако ја овако размишљам, како размишља (рецимо) мој комшија на Новом Београду или неки клинац у Раковици чији родитељи умиру од рака, чије фирме су у стечају, који немају новац ни за храну а камоли за лекове… и поврх свега тога имате национално понижење“.
Вучић, односно Томислав Николић, је победио управо на том таласу. Поновни обрт овакве врсте не може да се деси. Зато ја мислим да је Ђилас направио кардиналну грешку одласком на разговор с Вучићем, ову грешку продубила је Мариника Тепић рекавши да су они у оквиру коалиције хтели да осуде Русију већ 24. (фебруара), али да Вук Јеремић није дао. Буквално је рекла Јеремићу: „Ево ти сви наши гласови, или бар већи део“.
Ради се о томе да се ми, хтели – не хтели, поново налазимо на прекретници. Ми ћемо свакако на неки начин да пострадамо. Ја се надам мање, посебно због 20. века у коме смо једва живу главу извукли, али једноставно ту смо где смо, Немачка опет долази са ултиматумима. Баш ме занима каква би реакција била рецимо у Израелу, да је Шолц отишао тамо и рекао им: „Ви нисте увели санкције Русији, на шта то личи“? Просто је неприхватљиво да се нама стално ударају ћушке, да нас стално понижавају и то напросто људи више не могу да трпе. Ако нису могли трпети 2012. какво ли може бити расположење 10 година касније?
Водитељ: „Не“ значи прекид евроинтеграција, „не“ значи не пристајемо да нам је Европа важнија од Косова и „не“ значи да постајемо једино савезник, осим Белорусије, у Европи који није увео санкције Русији. Може ли Србија издржати то „не“ и које су последице тог „не“ и да ли би проценти (изјашњавања грађана Србије) били исти када би знали последице тог „не“?
СГ: Последице су те да ћемо имати знатно бољи положај у свету који ће настати после свега овога, уколико се наравно не деси нуклеарна катастрофа. Поред Русије, овде бих поменуо још једну силу, Кину. Кинези су доста дискретнији у појавном показивању моћи, али су свакако присутни, не само тако што су запосели неке кључне производне капацитете у Србији већ и тиме што су показали спремност да их бране. Сигнал који су Кинези послали 9. априла ове године, када је шест великих теретних авиона само слетело у Београд и испоручили нам оно што смо сви молили Бога да имамо 1999. године, С-300. Кинески аналог систем зове се ФК-3 и модернизована је верзија старог С-300. Била је то симболичка порука НАТО-у: „Немојте мислити ако су Руси заузети да Србија остаје незаштићена“. Био је то сигнал и становништву у Србији: „Не бојте се“ и био је то сигнал да је Кина овде присутна и те како и да не постоји дихотомија НАТО и Русија са друге стране (пошто Европска унија и Сједињене Државе представљају колективни НАТО), већ да је ту и Кина.
Већина човечанства је на страни на којој су Русија и Кина. Довољно је погледати текстове у британском Гардијану и другим великим западним медијима о рату на истоку Европе. Ти чланци су написани у осуђујућем тону према Русији, обично су пропраћени са пар коментара људи са Запада и насупрот томе лавином реаговања из Африке, Индије, Латинске Америке, који недвосмислено подржавају Путина и Русију. Имали смо недавно масовни митинг подршке (Русији) у Демократској Републици Конго, на пример.
Водитељ: Није ми само јасно шта ће нам тај С-300.
СГ: Да се бранимо.
Водитељ: Од кога?
СГ: Од НАТО-а. Ми смо ратовали са НАТО-ом два пута деведесетих.
Водитељ: Нама је у перспективи реванш деведесетих, а не никад више рата?
СГ: Нама је да преживимо.
Водитељ: Украјина, ево, исто има С-300 па је нападнута. Шта би нама, овако малима, допринео тај С-300 кад је НАТО јачи једно 50 пута од Русије?
СГ: Ми смо са штапом и канапом нанели НАТО-у озбиљну штету. Сједињене Државе су због нас одустале од читавог стелт (Stealth) програма. Негде сам читао, да ли је то истина или не, да је НАТО отписао око 600 авиона после бомбардовања. Значи, нису ратовали против Ирана, нису ратовали против Русије, ратовали су против Србије која је већ била измождена ратовима и санкцијама. Таква Србија им је направила озбиљну штету, чак је офанзивно деловала – диверзантске акције у Македонији, бомбардовања аеродрома у Тузли и код Тиране. У том светлу, мени је јасно зашто они желе да нас понизе. Једноставно, са застарелом совјетском техником и са знатно мањом територијом и бројчано мањом а лошије опремљеном војском од Украјинске војске данас, тада смо успели да нанесемо далеко већу штету НАТО-у у поређењу са штетом коју је Украјина нанела Русији. Ми смо имали „Неве“ из шездесетих година, које су се први пут показале добро баш те 1999. Нанели смо им понижење које они рачунају, ми смо 2000. године наивно помислили да то пуј пике не важи, јер су имали проблем са Милошевићем, не са нама. Данас је очигледно да није било тако и да се према нама до данас понашају као према страни која треба да буде понижена, а то понижење је неприхватљиво већини, не само становништва Србије, већ Србима уопште.
Водитељ (питање поставља после приказивања анкете на улицама Зрењанина): Господине Гајићу, шта је Вама као политикологу критеријум о опозицији, да ли је опозиција она која жели да руши Вучића, а не да га поправи, или је опозиција она која се држи принципа у реду је ако Вучић жели да окрене Србију ка оној страни која мени одговара и моје је легитимно право да му помогнем у томе.
СГ: Можда бих до пре неколико месеци могао да дам много јаснији одговор на то питање. Ваши гледаоци одлично знају где живе. Из њихових уморних, напаћених лица, и одговора који можда нису нешто супер елоквентни, они, свако из свог угла, у суштини осветљавају систем у којем ми живимо.
Ради се о томе да је овде изграђен систем који може да личи на свашта, али највише ме подсећа на предреволуционарну Кубу, како је приказана у филму „Кум II“. Ми овде имамо безброј коцкарница и кладионица, на све стране. Свако село у Србији, свака општина, свака групација општина, има своје обор-кнежеве, неке дахије, које ми не видимо уопште на јавној сцени, они не причају, али „свако зна да је глава само једна и пред ким пасти на кољена“, што би рекао Неле Карајлић. Значи постоји политика ова коју видимо и постоји права политика и живот који су много више у домену мафије. Мислим да оно о чему говоримо много више личи на тај жанр него на политику. И онда је то све испреплетено и ове људе више не занима ко је овде опозиција и знају ако хоће нешто да заврше коме да се обрате и пред ким да се понизе. Ту се метапонижење које нам Запад стално намеће калеми на ова појединачна понижења људи и то је опасна ствар, то ствара атмосферу експрес лонца.
Зашто кажем предреволуционарна Куба, да опет цитирам неки стих „Забрањеног пушења“: „Некад падне надвојвода, некад стари сват“.
СГ: Не зна се шта овде може да изазове сукоб. Тињајући гнев је ту, а у овој нашој ситуацији постоје остаци опозиције у партијама, не бих могао чак ни читаве партије тако да назовем. Видели смо који је хаос настао у коалицији где су били Јеремић, Ђилас, Мариника, Борко, остаци ДС-а, ПСГ, ко све не. Они мисле како су ту Јеремића искључили. Буквално му дају гласове а нису свесни тога, живе у неком свом свету твитера где сви једни друге тапшу по рамену, сретну се повремено на „Утиску недеље“ и мисле да је то Србија. То није Србија и ти људи су потпуно одвојени од стварности.
Ми имамо опет још једно поље у том нашем не знам колико димензионалном свету у којем живимо у Србији где постоји динамика власти и опозиције унутар једне партије. И ту бих се позвао на Ђиласа, али не на Драгана, него на Милована Ђиласа, који се надао да ће унутар Комунистичке партије постојати плурални политички живот. То се десило у оквиру СНС-а или власти шире где понекад борбе које не видимо, изузимајући оно мало што се појави у медијима – обично Владимир Ђукановић напада Зорану Михајловић, па се она јави да одговори. Ово су само два видљива клана, а има их ко зна колико. А колико ли је тек на локалу испреплетених односа, па се онда чак деси понеко убиство, које се после заташка. Просто постоји један не знам који девети круг пакла у оквиру власти где се дешава права динамика и где имамо као резултат ове људе (које сте анкетирали) који су уморни, и више не знају шта да кажу.
Постоји наравно и опозиција изван овог система, мада питање је и колико је изван система, јер они сви имају некакве односе са влашћу, тајне коридоре моћи, што би рекао директор Института за европске студије Миша Ђурковић. Значи постоје ствари које ми тек касније сазнамо. Откуд сад тај Ђиласов састанак у Председништву Србије? Како се то догодило? Можемо само да наслућујемо какви све у стварности односи постоје и који су разговори које ти људи воде? Шта се ту дешава?
Сада је генерално у свету модеран тренд ауторитарних режима а Вучић је направио ауторитаран модел владавине који је у нашем друштву створио нездрави антагонизам. Вучић је заправо од Србије направио једну пост-апокалиптичну сцену попут оне из „Побеснелог Макса“ (Mad Max) у којој се повремено из хаоса који је креирао одједном појави он да да последњу реч како би испао умерењак међу екстремистима.
Ево примера који делује као да је потпуно ван политике, а у ствари није. Већ дуго имам једну идеју у глави и онда ту исту идеју на телевизији чујем од Владете Јанковића пред изборе и одушевим се. Он је рекао да главна железничка станица у Београду треба да остане железничка станица и да то може да се изведе а да се притом сачувају оне наказне зграде што су направљене, тако што би испод њих до зграде станице био прокопан тунел. Давно сам био у Антверпену у Белгији и то је тамо баш тако урађено. У Антверпену се у центру града налази прелепа стара железничка станица. Белгијанци су ископали тунел а станица иако споља има стару лепу архитектуру изнутра је потпуно модернизована и направљена на неколико нивоа тако да све савршено функционише. Зашто то не би могло овде да се уради?
Па сад, вероватно је у тој „правој” политици неко добио тал да има ресторан, да ово, да оно… Праве музеј средњег века, а кад бисмо опљачкали све наше манастире не бисмо могли да напунимо једну собу толике зграде. И онда се мислим: ако је то овдашња политика, зашто се онда, са ким год се неко ту уталио, не направе нови талови, јер ионако живимо у друштву попут Кубе пред револуцију. И причам тако пре једно годину дана са мојим пријатељем који није у политици, али познаје људе из власти. Рекох му: „Дај реци овим твојим напредњацима да врате железничку, себи ће учинити услугу. Ионако не могу да навуку народ тамо, нек направе као у Лондону где су једна поред друге станице Сент Пенкрас (St Pancras), Кингс крос (King’s Cross) и метро. Нек врате железничку станицу и додају поред метро станицу да тако укрсте инфраструктуру. И на тај начин ће им се ту природно сами људи сливати. Не морају да праве перпетуалне концерте Здравка Чолића не би ли људе привукли да дођу на Савски трг, него ће се народ природно ту (возовима из земље и иностранства као и метроом и трамвајем) слити. Напуниће своје хотеле, напуниће своје кафиће и ресторане, сви ће да буду срећни, коруптивни систем ће да се одржава какав хоће, али после тога, кад прохујају векови, Београду ће остати железничка станица у центру града.
И како је Јанковић то рекао одједном уместо да се предлог озбиљно размотри ствар се одмах претвара у кретенску политикантску причу. Та медијска култура која је код нас развијена, је имбецилна и покреће одбојни психолошки механизам, тако да мене рецимо много више да интересује шта се догађа у Бенгазију и Триполију од домаћих питања, јер једноставно толико је простор загађен да нас тера из политике.
Има опозиције, постоји наравно опозиција, само што је расцепкана, што је у траговима, не верује самој себи, разочарана је, та психолошка атмосфера која је креирана утиче и на те људе, али мислим да је време да се уозбиље и да мало прочитају истраживања која је спровео господин Вукадиновић и други људи, посебно везано за спољну политику, и мало да послушају ове (анкетиране) људе шта имају да кажу.
Водитељ: Чега је последица овако слаба и расцепкана опозиција?
СГ: То је последица много чега, укључујући креативног интерпретирања прошлости. Ја се сећам кад је Зоран Ђинђић отишао на Пале, с пуним правом, да подржи Републику Српску, у тренутку кад је Слободан Милошевић под притиском Запада, опет једна паралела, увео санкције Републици Српској. Убеђен сам до дан-данас да Милошевић није пао због Језде, Дафине и зајма за препород Србије или због криминализације друштва, већ због пада Крајине и окупације Косова и Метохије. У крајњој линији, Милошевића није оборила Наташа Кандић, уз дужно поштовање према њој и њеном раду, али није она тај профил људи, већ су то били рудари из Колубаре, „Звездини“ навијачи, грљаши из западне Србије, људи из Републике Српске, ратни ветерани…
Морам да поменем и једну од најмонструознијих ствари која се догодила са Ђинђићевом личношћу. С једне стране, део националиста га је после смрти додатно оцрнио, а оно што се колоквијално зове грађанисти, односно прозападна линија, је од њега направила свеца. А стварног Ђинђића, који је увео веронауку у школе, Коракс је својевремено цртао како обучен у мантију на тоцилу точи (оштри) крст заједно са владикама. Прави Ђинђић је добио једини рат који смо водили од 1991. То је онај рат из 2001. у југоисточној Србији. Ђинђић је тада рекао: „Гинућемо за коридор 10“, тога се добро сећам, такође је својевремено рекао: „Уједињење Србије, Републике Српске и Црне Горе, за почетак“. Е онда је он у новим интерпретацијама постао „Зоран следимо визију“. Коју визију? Шта су те Ђинђићеве визије, као да је био Саи Баба, не знам шта, неки гуру. Те визије мени звучи једнако бесмислено као и „европске вредности“. Шта су европске вредности? Је ли то хришћанство? Није. Шта је? Наравно да знамо шта је, али то се никад не каже. То је „рејнбоу идеологија“ (Rainbow) и све оно што нам се успут намеће, па то гутамо као кнедле и не смемо ништа да кажемо.
Имамо измишљену прошлост и то скорашњу, које се искривљено сећамо, имамо измишљену садашњост и измишљену будућност. То је управо постмодерна, ми немамо границу између добра и зла, имали смо до пре годину дана порнографизацију смрти на телевизији где смо гледали државне функционере како нам приказују раскомадана тела. Просто не могу да верујем где се налазим. Је ли то Латинска Америка? Па ни тамо се то није дешавало. Дешавала су се и тамо таква убиства, али не и то да вам председник државе, и министар, показују лешеве на конференцији за новинаре и да сутрадан на киосцима гледамо ужасне фотографије и то у нивоу очију деце. Кад тата дође са сином или ћерком да купи новине, цигарете или шта год у трафици, дете за тих неколико секунди гледа порнографију и смрт. И тако нон-стоп. То је болештина у којој живимо. И да, понекад је поред наведених сцена и нека икона у новинама. Што је још луђе тај, не знам како да га назовем, државни сатанизам, је успостављен и нормализован.
Зато су људи уморни, више него било шта, али и такви имају једну врсту оптимизма. Ми смо у суштини невероватно дисциплинован народ с обзиром на то шта нам се све дешава. Наравно да онда сва та прича власт-опозиција, власт-опозиција, постаје један шум који више нико не чује, потпуно је небитно, јер ако нешто хоће да заврши, да запосли ћерку, па зна шта треба да ради… то је страшно, су људи понижени до сржи, до границе личног достојанства и преко ње. И то је проблем са нашим друштвом. Значи није проблем ко је шта кад рекао, јер то је све део општег шума. И ову емисију, видеће можда 200.000, 300.000 људи, неко ће можда нешто да се замисли, али мора и ипак да се једе, има човек неку муку и то је у ствари најстрашније. А поврх свега тога имамо надолазећу олују светских размера, winter is coming (долази зима), рекли би јунаци серије коју сам поменуо. Ипак, нисам песимиста, живот је борба и људи треба да се боре и треба увек да се надају и да позитивно гледају на ствари. Али такође нисам сигуран да ће ствари само унутрашњим силама кардинално да се промене, то јест без неког импулса са стране.
Водитељ: Господине Гајићу (водитељ пита све госте да закључе а непосредно пре тога разматрана су питања везана за Цркву).
СГ: Мислим да је Црква изузетно битна. Свака част економији, али није све у економији. Ја мислим да ми имамо одређену опозицију, која је потпуно невидљива на овом плану, на плану телевизије. То су људи који иду у цркву и којих је све више, који иду на литургије, и које би црквена администрација, или јерархија, како да се изразим а да не погрешим, морала озбиљно да схвати. Имамо несвакидашњи догађај од пре две године, литије у Црној Гори због којих су сви ућутали и домаће елите и читав картел овде и у Црној Гори и њихове тате ван, сви су ћутали док је трајало. А сада имамо контра-удар и ово у Македонији што се догодило је део једне шире слике. Видимо да Фанар, односно Вартоломеј из Цариграда, иде у жешћи раскол, који се поклопио са интересима НАТО у рату против Русије. Наша Црква ваљда покушава да не уђе у сукоб ни са једнима ни са другима, да одржи привид јединства, колико је успешно то урадила, као што сам рекао више пута, време ће показати и ја и даље стојим на тим позицијама.
Постоји права опозиција, постоји идеја. Недавно сам био, поменућу једну организацију, зове се „Ултра тркач Србија“, пријатељ ме позвао да носимо арматуру и песак, шљунак, не знам шта је све ту било, до једне испоснице у Овчарско-кабларској клисури. Иако сам се добро опремио црк’о сам први и вероватно најмање урадио ту, али сам био одушевљен да постоји нешто чега нема ни на медијима или га има веома мало, неки људи (више десетина људи тог дана) који су се окупили око здраве идеје, који су срећни на крају радног дана што су учинили нешто добро. „Дисконектовао“ сам се мало од телефона, од интернета, од свог загађења којим смо окружени и видео да је у ствари наша земља пуна фантастичних људи, али да су они у општој буци једноставно загушени. Зато кажем да нисам уопште песимиста, напротив, оптимиста сам. Велика олуја, долази у целом свету и онда ком’ опанци, ком’ обојци, али суштински мислим да алтернатива и те како постоји.
