Европске централне банке одбиле су у четвртак, 26. септембра, да обнове споразум о договореној продаји злата, познат као Централни уговор о злату централних банака (ЦБГА).
Глобално тржиште племенитих метала коначно је ослобођено стогодишње контроле и манипулације Банке Енглеске и династије Ротшилд. Како се срушио најмоћнији картел злата на свету и зашто?
19. септембра одржана је забава у центру Ротшилдовог царства у Лондону. Прослављена је стогодишњица такозваног лондонског поправљања златом и одржан је дневни састанак водећих банкара ради утврђивања цене злата.
Годишњицу су у уском кругу прославили представници финансијских дивова Барклиза, ХСБЦ, Дојче Банке, Скотијабанке (Сцотиабанк) и „Сосијете женерал“, топ менаџери Лондон Голд Маркет Фиxинг Лимитеда, који су оснивачи истих пет банака и челници Енглеске Банке, који су такође увек учествовали у формирању “тржишних” котација злата.
Домаћин је био шеф банке НМ Ротшилд енд санс (Ротхсцхилд&Сонс), барон Дејвид Рене де Рошилд. Од првог дана постојања компаније Лондон Голд Маркет Фиxинг Лимитед, од 12. септембра 1919. године, Ротшилди су у њему представљали не само своје финансијско царство, већ и Банку Енглеске.
О томе су се службеници Банке Енглеске случајно одали у документу објављеном 1964. године. Стручњаци се дуги низ година свађају ко је
главни на тржишту злата, централна банка, односно Банке Енглеске, или приватна корпорација у власништву Ротшилда. 2004. године банка „НМ Ротхсцхилд&Сонс“ изненада и службено одустаје од “кључева”, које уступа Барклису.
Аналитичари су да пожурили закључе да је Банка Енглеске победила и да је потпуно преузела контролу над лондонским фиксирањем цена злата. Али, збунили су се када се испоставило да је шеф Барклиса, Маркус Агиус, зет бившег директора „НМ Ротхсцхилда“, Едмунд де Ротшилд, и да у ствари представља интересе клана милијардера.
Врхунац тржишне моћи лондонског Голд Фиxинга било је ’70-их и ’80-их година прошлог века. Пошто су САД 1971. године одустале од „златног стандарда“ за долар, цене племенитих метала брзо су расле и увећале су се за 25 пута у девет година, са 35 долара за унцу у 1971. на 850 долара у 1980. години. Али тада, напорима Ротшилда и Банке Енглеске, цена злата, без икаквог разлога, за две године рапидно пада и 1982. унца злата је коштала нешто више од 300 долара. Тако су лондонски „поправљачи“ учествовали у економском рату против Совјетског Савеза, којег је Вашингтон напао након увођења совјетских трупа у Авганистан.
Главни задатак био је оборити цене главне извозне робе Совјетског Савеза – нафте и злата. У нафтном сектору, САД су успешно сарађивале са Саудијском Арабијом, уверивши принца Фахда да у замену за снабдевање модерним америчким оружјем нагло повећа и производњу и извоз.
У почетку је Вашингтон имао проблема са златом. Тајна посета директора ЦИА Вилијама Кејсија главном граду Јужне Африке, Преторији, како би их уверио да повећају извоз племенитих метала, није успела. Премијер Питер Боха, као одговор на уступак, захтевао је укидање међународног бојкота Јужне Африке као расистичког режима. За америчког председника Роналда Регана то би била политичка смрт.
Стога се Вашингтон за помоћ обратио Лондону, а Маргарет Тачер дала је одговарајућа упутства Банци Енглеске. Ротшилди су се лако укључили у борбу против комунизма и менаџери Лондон Голд Маркет Фиxинг Лимитеда су нагло смањили цене драгоцених метала.
Међутим, прослава победа из прошлости и годишњице у седишту Ротшилда није била забавна. Чињеница је да су се посљедњих година супервизори озбиљно заинтересовали за активности на лондонском управљању ценама злата.
У децембру 2013. је немачки финансијски регулатор БаФин затражио од Дојче банке све документе повезане с трговањем златом, након чега је надзорно тело провело неколико инспекција у оделима банке које се баве племенитим металима. Последица тога је била да је у јануару 2014. Дојче банка најавила своје повлачење с пописа “поправљача”.
У јуну 2014. Британско тело за финансијски надзор (ФЦА) оптужило је Данијела Планкета, директора племенитих метала Барклиза, да манипулише ценама злата. Кажњен је новчаном казном и лишен лиценце за посредовање. Барклиз се обвезао да плати 26 милиона фунти за “неуспех у исправном решавању сукоба интереса између себе и купаца, као и за пропусте у контролним системима у вези одређивања цена злата”.
У децембру 2015. група канадских улагача поднела је Високом суду у Онтарију тужбу против свих чланова лондонске организације Голд Фиxинг, укључујући и „Лондон Голд Маркет Фиxинг Лимитед“, оптужујући их за „заверу у исправљању, подизању, смањењу, одржавању, стабилизовању, контролу или неразумном повећању цена злата и инвестиционих инструмената који се односе на злато“.
Због свега тога, Барклиз и „Сосијете женерал“ напустили су картел, а Скотијабанка је реорганизовала посао и зауставила пословање с племенитим металима.
„Проблеми још увек делујућег „Лондон Голд Маркет Фиxинг Лимитеда“ изгледају толико озбиљни да се читава бивша заједница чини проклета. Дакле, само је питање времена кад ће се пети члан злогласног синдиката, ХСБЦ, наћи у проблемима“, рекао је Ронан Менли, аналитичар тржишта злата.
Ротшилдово царство још једном је успело да избегне проблеме, али је већ очигледно да ће стогодишњица њиховог пројекта манипулисања глобалним тржиштем злата бити последња. Само недељу дана после годишњице Ротшилда и пријатеља, светско тржиште злата доживело је нови шок: 26. септембра европске централбе банке нису обновиле Централни уговор о злату централних банака (ЦБГА), споразум о регулацији цена злата склопљен 1999. године.
Није случајно што се уговор ЦБГА појавио у години увођења евра. Творци европске валуте су били озбиљно забринути да ће становници Старог континента, са својим традиционалним поверењем у злато, почети масовно да размењују нови новац за племените метале и тако поткопати тржишну вредност евра.
Ти су страхови нагло порасли кад је је Банка Енглеске објавила намеру да прода више од половине златних резерви. Котације су одмах пале, а власници новог европског новца, очекујући накнадно поскупљење злата, пребацили су се на јефтинији племенити метал. У ствари, Британци су, бојећи се губитка утјецаја у Еуропи након стварања ЕУ, једноставно уцењивали континенталне партнере уништавањем нове валуте.
Стога је Европска централна банка кренула у закључивање „Златног споразума централних банака“, обавезујући централне банке земаља чланица ЕУ да ограниче продају злата из својих резерви.
У односу на главне светске валуте и цене злата, евро је тим уговором био заштићен. Банка Енглеске је заузврат добила снажан утицај на политике ЕЦБ, јер је играла кључну улогу у одређивању цена злата путем лондонског Голд Фиxинга.
„Током трајања споразума, тржиште злата се битно променило“, објашњава ЕЦБ.
Светско тржиште злата је по први пут у историји „слободно плутајуће“. Стручњаци су сигурни да ће сада цена племенитог метала брзо расти.
Аналитичари Цитибанке предвиђају да ће у наредних годину или две цена премашити две хиљаде долара за унцу, трећину више него сада, а ово је тек почетак.
А династија Ротхсцхилд, банкари њихових банака „подружница“ и свита менаџера из „Лондон Голд Маркет Фиxинг Лимитеда“? Вероватно ће нешто покушати да ураде да поврате изгубљени утицај, иако је јасно да од њих не треба очекивати ништа добро, што је логично.
Логично
