Став

После 22 године једино је поуздано “утврђено” то да је Славко Ћурувија убијен?!

Дакле, 11. априла, на Ускрс 1999. године, убијен је Славко Ћурувија.

Сад, крајем 2021. некаквог расплета, изгледа, има! Осумњичени за саизвршилаштво Марковић, Радоњић, Ромић и Курак (у одсуству) осуђени су на век робије!

И опет су сви најавили жалбу!

Важно питање и једино право: ко је, зашто и по чијем налогу убио Славка Ћурувију, и данас је без одговора! Просто питање, компликован одговор. Заиста не памтим случај, а у медијима сам пола века, да се, после две деценије суђења – УБИЦА И НАЛОГАДАВАЦ НЕ ЗНАЈУ, а  да се “знају” ко је убици припомагао?!

Мртви, истина, могу покаткад да убију, али не и да проговоре…Потребно је да проговоре – живи!

*********

Био је 11. април 1999. године.

Највећи, уз Божић, православни празник.

Ускрс.

Празник је био за све, осим за убицу, или убице, мог колеге, другара и пријатеља, једно време и „газде“ у „Недељном Телеграфу“, Славка Ћурувије.

Излазио сам из зграде “Борба”, на Тргу Николе Пашића, или је још био Трг Маркса и Енгелса, не сећам се… са улаза из Косовске улице, тамо је тада била редакција „Сведока“. Изашао сам на излаз из Косовске, да седнем у аутомобил, и да пожурим на закаснели, ускршњи ручак…

Зазвонио ми је мобилни, погледао сам на сат, било је око 16.55 сати…Звао ме је мој стари другар Којадин. Драган Којадиновић, глодур тада престижне ТВ СТБ…

„Дињо, где си?“, питао ме је Којадин.

– У Косовској, идем кући, готово је за данас…

„Молим те, провери, чујем да је убијен Славко Ћурувија, пред улазом у зграду, у (онда) Лоле Рибара“, следио ме је Драган Којадиновић.

– Не зезај, па данас ме је, пре неколико сати кад смо се срели у Светогорској, код Атељеа 212 звао да идемо код “Вука” на ручак?! Шетао је с Бранком. (Бранка Прпа, Славкова пријатељица – примедба аутора)

Којадиновић: Звао те је, више неће. Провери молим те и јави ми одмах, да пустим вест у етар, ако је тачна.

*****

Дакле, на сам дан убиства, на Ускрс, 11. априла, сад већ давне 1999. године, срео сам се у Светогорској са Славком Ћурувијом, који је са Бранком Прпом кренуо на ручак “код Вука”…

Ћурувија: Дињо, шта радиш?

– Чекам неке људе.

Ћурувија: Ајде с нама на ручак.

– Не вреди, заказао сам  неким људима да дођу код мене, хвала ти…

Ћурувија: Кажи Јоци (тада технички уредник у “Сведоку”, који је раније радио код Ћурувије и Ђорговића као технички уредник у “Недељном телеграфу”, а касније код Славка (док није угашен) у “Дневном телеграфу”, објашњење аутора текста) и онима мојима који раде код тебе да дођу до мене да им исплатим заостале плате. Свих шест!! Данас ми је стигла већа лова, око 415 хиљада долара, да их исплатим, не волим да сам дужан…

Свратих у редакцију, обавестих “Славкове људе” да се јаве газди и да оду по заостале плате…

Славко је тог поподнева убијен, у 16.40, на кућном, прагу, и пасажу зграде у Светогорској (тада Лоле Рибара, број 35, а судбина 415 хиљада долара је – остала, досад, непозната!

Нису их добили!

Славко је тог поподнева убијен, у 16.40, на кућном, прагу, и пасажу зграде у Светогорској (тада Лоле Рибара, број 35, а судбина 415 хиљада долара је – остала, досад, непозната!

Погледах на сат и сетих се једне Славкове реченице. “Свака вест је добра, ако стигне да уђе у основно издање које иде у провинцију”.

…Изађох из аутомобила, отрчах до Улице Лоле Рибара и пред улазом, у пасажу зграде сцена коју нећу да заборавим док сам жив: Славко, у црној јакни, лежи, лицем према земљи, крв полако осваја  пролаз…, осим два клинца који запањено гледају, никог нигде. Ни полициије, ни људи. Ни Бранке…

Ускрс је!

– Ало, Којадине. Тачно је!

Којадин: „Могу да објавим?“

– Објави…

Славко Ћурувија(50), власник „Дневног телеграфа“ и магазина „Европљанин“, убијен је 11. априла 1999. године. У 16.40 сати, гласио је лид за новинску вест.

Или, тада „У Улици Лоле Рибара, у пролазу број 35, 11. априла, лишен је живота, из ватреног оружја, од стране непознатих извршилаца Славко Ћурувија (1949.)“, писало је у штуром саопштењу Министарства унутрашњих послова, Секретаријат у Београду.

Вест: данас око 17 сати у Београду, у Улици Лоле Рибара, пред зградом број 35, са више хитаца убијен је Славко Ћурувија, стигла је за основно издање!

Збуњен, изнервиран, запањен, уплашен, скамењен, вратих се у редакцију “Сведока”…

Ах, да: сетих се и дела разговора двојице присутних клинаца који су међусобно разговарали:

“Па она двојица су отишла у Комерцијалну банку”…

На коју двојицу су мислили, тог часа, нисам размишљао. Како је време пролазило сетио сам се да је тада, у Згради Комерцијалне банке у Светогорској (тада Лоле Рибара) било некакво седиште МУП или тајних полиција…Давно је било…

…Да се, мало опоро нашалим, користећи речи мог пријатеља Славка: „Таман, мајсторе, да вест уђе у сва издања новина, и у провинцијско…“

Тако је говорио Славко, у доба када му је режим Слободана Милошевића изрицао вишемилионске казне, када су му новине забрањиване, када му је плењена имовина, помало страхујући да и он, не постане – вест за новине.

Истина, њега је стално било у новинама, али до тог кобног Ускрса 1999. није био баш он – прворазредна вест.

Поготово не у црној хроници.

Сахрана Славка Ћурувије почела је под сиренама за ваздушну опасност, које су, начас, одјављене, кад је сахрањен…Објавио сам у “ратном” издању „Сведока“ фоторепортажу са сахране.

Славко Ћурувија је убијен у доба дана када вест о томе обавезно „стиже да уђе у провинцијско издање“, али је смрт Славка Ћурувије, по много чему пала у недоба за новине.

Славкова смрт стопила се с бомбама НАТО агресора на СРЈ, утопила се у мору вести о вандалском разарању Југославије… Уз то, новине у то доба, биле су под присмотром Министарства за информисање Владе Србије и једном виду, не баш праве, али озбиљне цензуре…Прелом припреме наредног броја уредници су требало да однесу у Министарство информисања (било је чини ми се у Метрополу?!) да тамо “погледају”… Имао сам џентлменски договор са Александром Вучићем да не морам баш да носим отиске, али да му телефоном кажем о чему пишемо у броју. Тако је било и кад је Славко убијен и сахрањен, али…умало због тога није “надрљао”,  Александар Вучић – због мене или нашег договора…?!

Чуо сам сутрадан да је тадашњи министар информисања у Влади Србије Александар Вучић, “изрибан” од „ратних цензора“ што је „СВЕДОКУ“ допустио да објави фоторепортажу, довољно је било, ваљда, само вест…, а најбоље – ништа!

Али, Александар Вучић је, ако ми је добро пренето, тада „важнијим од њега“ рекао:

– Је л’, човек убијен?

– Јесте.

– Је л’ човек сахрањен?

– Јесте!

– Је л’ су били људи на сахрани?

– Били су!

Па у том тексту ничег другог нема, осим информације да је човек убијен, сахрањен и то је све.

Тако је говорио тадашњи министар информисања. Александар Вучић, данас председник Србије…

Кад сам о томе јавно причао да је тако било – противници нове власти сачекали су ме салвама критика и пљувања, “како ја причам да је Вучић био коректан, а они узнају какав је?!”.

Можда имају неко своје виђење, али је ово било истина да Вучић тада није прогањао новине и новинаре, напротив…Али, ово што сам тада говорио није било “ин”…

Александар Вучић, министар информисања, министар одбране Србије, па први потпредседник Владе Србије и координатор свих тајно-безбедоносних служби државе, своевремено је формирао и Комисију за истину о убиствима новинара, а на кормилу је Веран Матић (Б92), коме, ваљда, сад све тајне полиције морају да на тацни дају све релевантне доказе?!

Не знам каква је сва овлашћења имала и има та Комисија са све Вераном на челу, али једна информација која је тада процурела, а коју је обелоданила “Политика” (новинар М.Галовић) – “Провера мобилне телефоније због убиства новинара” будила је наду да је Влада заиста решена да стави тачку на, бар, убиство Славка Ћурувије.

Јер, иза те, наоко, обичне информације, и провере, најављивао се, можда спектакуларни обрт у “случају Ћурувија”!

Нећу да се позивам на “свој извор” близак Влади, тужилаштвима или Верану Матићу, јер га немам (он је тада био у “Информеру” и “Куриру”, али знам (а одакле знам, па то сад и “врапци причају” – да је на листинзима мобилне телефоније “ухваћен позив” са мобилног телефона 063 2….7, једног дугогодишњег новинара (и уредника), али и трансктипт и питање једног високог функционера (тадашњег) МУП – о ликвидацији Славка Ћурувије, управо постављеног са тог броја мобилног телефона?!

Истовремено, убеђен сам био да ће се “Веран-Алек комисија” тада позабавити и једном прозаичнијом чињеницом, добро – питањем, да ли је после убиства Ћурувије, на Ускрс 1999. године, нестало и 415 хиљада долара!?!

Истовремено, убеђен сам био да ће се “Веран-Алек комисија” тада позабавити и једном прозаичнијом чињеницом, добро – питањем, да ли је после убиства Ћурувије, на Ускрс 1999. године, нестало и 415 хиљада долара!?!

О томе сам често писао у “Сведоку”, јавно говорио на телевизији, давао изјаве као сведок на саслушањима у Специјалном одељењу Окружног суда уј Београду, али све то није била вест – док, ево, адвокат Зора Добричанин није обелоданила да је то “једина новост” на суђењу за убиство Славка Ћурувије?!

Не знам, можда и јесте, али и ако јесте то је бајата новост. Или, прецизније дуго од званичника ПРЕЋУТКИВАНА ВЕСТ.

Чудно ми је да – некако, баш кад се примакну избори, увек се неко огласи да је решење енигме – ко је убио Славка Ћурувију, на помолу, а како време пролази, јасно је да ништа јасно није.

Оглашавао се својевремено пословично обавештени лидер радикала др Војислав Шешељ, ваљда му је јављао „Лауфер“, да су Ћурувију убили Ћанда и Јорга (Зоран Давидовић и Бранко Јефтовић) данас су обојица мртви.

Оглашавао се својевремено пословично обавештени лидер радикала др Војислав Шешељ, ваљда му је јављао „Лауфер“, да су Ћурувију убили Ћанда и Јорга (Зоран Давидовић и Бранко Јефтовић) данас су обојица мртви

Убијени.

Онда се помињао Зоран Шијан.

Убијен.

Па, извесни Зоран Ристовић Прика, који је измасакриран и убијен у Кошутњаку још 4. јуна 2001. године.

И све је остало у домену нагађања, као и прича „инсајдера ТВБ 92“ да имају сазнања да се убица Славка Ћурувије зове – Лука Пејовић.

Проблем је, међутим, опет исти: и Лука Пејовић је већ поодавно мртав. Убијен је у сачекуши 5. децембра 2000. године, у Динарској улици у Топчидеру. Тада је убијен и његов другар Радуле Касалица.

Гостујући на некој ТВ, екс мининистар унутрашњих послова, Душан Михајловић, који се својевремено огласио тврдњом да полиција има сазнања ко је убио Славка Ћурувију, али не и довољно доказа за подношење кривичне пријаве, па после тога за подизање оптужнице, избегао је да прокоментарише вест да је наводни убица Лука Пејовић. Елегантно пребацивши врућ кромпир – тадашњем руководству МУП Србије, дакле министру Јочићу.

Проверавајући, код оних који су добро обавештени, да ли је могуће да је Лука Пејовић Ћурувијин убица, добили смо одговор да је у овој земљи све могуће, али да је та вест мало вероватна и да је баш и пласирана из неких других разлога.

Проверавајући, код оних који су добро обавештени, да ли је могуће да је Лука Пејовић Ћурувијин убица, добили смо одговор да је у овој земљи све могуће, али да је та вест мало вероватна и да је баш и пласирана из неких других разлога

Јер, испоставља се, после толиког времена, да се као могући убица Славка Ћурувије увек помене онај који не може да буде – испитан, и да је у овом случају некако најлакше оптужити мртве, који не могу да демантују приче, али ни да их потврде.

У ову верзију није веровао ни Славков рођени брат Јово Ћурувија (сад нажалост почивши), уверен да је и ово било још једно замагљивање истине, јер је добро познато да је Ћурувија, скоро до самог убиства праћен по налогу РДБ, да је „пратња“ усменом наредбом укинута, да је све то обелодањено после проваљивања досијеа „Ћуран“, али и да ништа даље није урађено.

Недавно сам, разговарајући о овој енигми, причао са једним искусним ДБ послеником, који је био врло високо котиран у Служби и он ми је рекао, да би, ако се има добре воље, лако дошло до правог убице Славка Ћурувије.

– Јел Ћурувија, праћен?- пита ме дебејац.

– Јесте!

– Јел наређено да се прекине праћење?

– Да.

– Јел се зна ко је наредио?

– Зна се!

– Што га не питају ко му је наредио, а ко је томе наредио…

– Ствар је проста?

– Није, каже дебејац?!

– Како није, питам ја, па тадашњим досманлијама је Славко био ближи, него полиција…

– Е, у томе је виц, можда ти људи из тадашње власти знају шта је ДБ за њих имао и знао, па су одлучили да се стане где се стало…Бојим се да ће Славков убица „увек да „буде откривен“ пред изборе, и тако док је избора…

Влада Динић

Аутор је главни и одговорни уредник Сведока

НСПМ.рс

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

  1. Da li je Ćuruvia bio agent DB koji je napustio službu koja se ne napušta? Ako jeste, a 99% da jeste, onda je to urađeno isto kao i u bilo kojoj drugoj državi – setimo se recimo pokojnog engleskog profesora koji je odao da je Bler znao da Sadam nema oružje masovnog uništenja (što je mogao saznati samo putem veza iz bivše “službe”), pa se onda brže – bolje samoubio sa leđa. Razlika između njega i Ćuruvije je što za njegovu smrt niko nije smeo ni da zucne. Englezi… a mi se kao pravimo englezi…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!