Став

Последњи издисаји Србије: У главној улози Вучић и Николић, док су режисери представе Вашингтон и Брисел

Више од двадесет година Томислав Николић и Александар Вучић свакодневно раде на штету Србије. Почели су као мали улични шовинисти, опчињени Војиславом Шешељем, а касније наставили свој нечастан посао, по диктату служби безбедности Слободана Милошевића. Након преврата 5. октобра, обавештајне заједнице од Вашингтона до Брисела дошле су до закључка да су ова два бескарактерна типа, идеалан материјал за “ревизију српског случаја”. Данас је тај наум остварен. Николић и Вучић управљају Србијом, свако на свој начин. Вучић са својим евроамеричким “инструкторима” и страначким плаћеницима, а Николић са својом многобројном фамилијом и групом мизерних удворица.

Обојица командују својим посебним преторијанским гардама, свако од њих има своје судије, тужиоце и своје кланове у МУП-у, јавним предузећима, здравственим институцијама, војсци, дипломатији…И Николић и Вучић имају своје засебне пословне везе и своје планове да остану на власти док Србија не буде потпуно сломљена као држава. Политичко, економско и културно дно на коме се она данас налази, говори да је њихов посао при крају.

У мају месецу 2012. године, избила је жестока свађа између Томислава Николића и Александра Вучића, око резултата првог круга “ђурђевданских” избора. Свађа је почела огорченом Вучићевом “паљбом” по Николићу: “…Већина људи на листи су твоји!” викао је из свег гласа Вучић. Сломљени Николић му је узвратио: “…Ти си водио кампању, а где је твојих 40 одсто у Београду за које си тврдио да имаш!?”.

Милан Беко и други финансијери Српске напредне странке, упозоравали су тада Томислава Николића да ће му Вучић “доћи главе” и да он не треба да се ослања на њега јер је сасвим сигурно да Београд, као град са највећим буџетом у региону, сигурно неће добити. Наравно, и Беко и остали финансијери СНС, знали су за паралелне преговоре Александра Вучића и Драгана Ђиласа.

Истина, ни ранији однос Николића и Вучића није био идеалан. Док су били само мале водоноше Војислава Шешеља, свако од њих се своме шефу удварао на свој начин. Последица њихових односа до данашњег дана остале су највидљивије у локалној самоуправи, где су градски одбори СНС строго подељени на Николићеве и Вучићеве кланове.

Вучића у странци подржавају одбори у Врњачкој Бањи, Смедеревској Паланци, Крушевцу, поједини одбори у Београду – Вождовац, Земун. Али, Вучић није популаран у Шумадији и јужној Србији. Тамо су Николићеви одбори- Краљево, Крагујевац, Ниш, Чачак, Смедерево…

Ова подела имовине, територија, странке и државних институција која и сада траје између њих двојице, потпуно је неважна, јер и један и други интензивно раде на штету Србије. Најбоље је то описао њихов некадашњи партијски колега Д.В. речима:

“…Николић је напредњак међу криминалцима, криминал је основна тековина на којима се заснива његова издајничка партија. Како га није срамота да се позива на принципе које је одавно продао. Ми народ јесмо овце, али његову издају је тешко не видети. Његово изборно тело су гладна уста која се надају да ће да добију мрвице са његовог стола, пошто знају да је пун страних валута…”.

На известан начин, ово је потврдио својевремено и бивши шеф пресбироа владе ДОС-а, Владимир Беба Поповић, који је у једном од својих телевизијских наступа, позивајући се на изјаву Јовице Станишића, бившег шефа Државне безбедности, рекао следеће:

“…Ако хоћете да рушите радикале, пустите Шешеља, узмите Тому”.

И заиста, Николић је, одмах након издаје бивших партијских колега, формирањем Српске напредне странке, убрзо показао колико му је стало до “гладне базе” која је претрчала код њега, па је најпре сву своју родбину поставио на важна места у држави и партији.

Најстаријег сина Радомира подметнуо је Вучићу као “супервизора” странке, тачније, кључног кадровика који је задужен да ровари изнутра и обара Вучићу одборе у којима он има своје симпатизере.

Млађег сина Бранислава, “наместио” је као фудбалског тренера омладинске репрезентације Србије, своју супругу Драгицу сместио је у Председништво Србије, у кабинету до његовог да би одатле могла да обавља и координира своје ”хуманитарне активности”, преко фондације коју је она назвала својим именом (“Фондација Драгица Николић”), а своје снаје, Милицу и Милену, држи у Управном одбору фондације, којом као директор, оперативно руководи Драгицина пријатељица Виолета Карић.

Када су из две београдске новинске агенције покушали да сазнају зашто Драгица Николић има канцеларију на Андрићевом венцу, да ли она и њене снаје и колегинице примају надокнаду за рад у тој организацији, сарадница задужена за медије, извесна Ива Жикић дрско их је напала речима да одговара само на нормална питања: “…Бавимо се озбиљним темама и дивним послом. Одговарамо само на нормална питања и не пада ми на памет да вам одговорим на ваша. За то немам времена, имам другог посла, а ви размислите каквим се темама бавите!”.

Упркос томе што изгледа да је “самосталан у раду”, Томислав Николић је под најстрожијим “мониторингом” европских обавештајних институција.

Његов партнер у разбијању Србије, Александар Вучић је под командом канцеларије НАТО пакта у Београду, и неколико британских и америчких обавештајних агенција.

И један и други имају задатак да “цивилизују Србију”, те да као покајници, који су деведесетих година промовисали шовинистичко дивљање представљајући га као “патриотизам”, сада на свом примеру показују како је Европска унија једини излаз а НАТО пакт једина заштита.

Укратко речено, без обзира на њихову нетрпељивост (која није само лична, него је, као што се види и знатно дубља, политичко-обавештајна), задатак им је исти.

Речник којим се Александар Вучић служи, јасно показује да је Србија предвиђена да издахне као држава. Њему и Томиславу Николићу, тај посао није поверен без озбиљне анализе њихових карактера. Наиме, протекло је тачно годину дана, од како је Вучић кренуо у офанзиву на косовскометохијске Србе, како би их “преломио” да признају самопроглашену албанску државу и њихове институције.

Током предизборне кампање 2012. године, то је било незамисливо. Режисери представе у Вашингтону и Бриселу, “дозирали су” Вучићеву представу, па је тек кад се учврстио у институцијама система, тачније кад их је зајашио сасвим, могао да каже: “…Народ Србије мора да буде спреман на болан компромис у решавању статуса Косова и Метохије”.

Тај “бол” се не тиче ни њега ни Николића, јер је време показало-што је операција “болнија”, то су они све моћнији и богатији! Ако је Вучић доживео себе као историјског и неприкосновеног лидера, Николић је доживео себе као престолонаследника, а Србију као своју бабовину.

Ово, наравно, неће потрајати дуже од воље америчких и британских циљева, који ће у Србији бити остварени сасвим, кад Србије не буде више, и када њена државност, традиција, вера и култура, буду сведени на карикатуру. Тај дан није далеко, а тада ће политичка и лична судбина Николића и Вучића бити потпуно безначајна за она који преживе.

Исус у Арманијевом оделу

Александар Вучић се последњих годину дана бавио скоро искључиво “покривањем” демократске пљачке, очувањем њеног континуитета и заштитом сваког члана Демократске странке који је био у сукобу са законом протекле деценије. У међувремену је постао и подвојена личност, па је почео да имитира Зорана Ђинђића, стављајући себе као жртву у први план: “…Ја нисам важан, важна је Србија. Ја знам да ћу лоше да завршим, али нека остане нешто иза мене!”

Овај савремени Исус није ни издалека луд као што жели да се представи, јер живи знатно боље него што је икада живео. Ипак, као и неки диктатори пре њега, и он пати облика тешке социопатије, па је час оптимистичан, еруптиван, склон великим делима, а час понизан, сломљен, депресиван и уплашен. Да није на тако високом месту, изгледао би трагично. Овако, делује опасно, као возач без волана при великој брзини. Од њега у таквом стању не треба ништа добро очекивати.

Славећи га као скромног човека, лондонски лист “Индепендент”, у броју од 4. августа 2013. године (недеља) преко својих људи из МИ6, пласирали су причу како је “…господин Вучић (43) постао човек коме се Запад првом обраћа када је у питању Србија а, све чешће, и регион. Напорно је радио на репутацији гласника умерености и модернизације која је потребна да се зацеле горући проблеми”.

У знак захвалности за све што чини у комадању Србије, али и у креацији антируског расположења у сопственој земљи, британски обавештајни уметници су преко “Индепендента” између осталог написали и ово:

“Вучић није био увек овакав. Пре 14 година био је гневан младић који се противио НАТО пакту и тврдио да Запад демонизује Србију…”. Нагласио је “Индепендент” да је Вучић некада био на страни Војислава Шешеља и Ратка Младића, али да се то потпуно преокренуло. Вучић им је сам објаснио како се то десило:

“…Мислио сам да радим оно што је најбоље за моју земљу, много нас је то мислило. Погрешили смо, морам да признам. Мислили смо да можемо да заштитимо угрожене Србе у другим деловима Југославије али ни то нисмо успели. Чланови породице су ми убијени у Босни, али и то, као и многа убијања у том периоду морамо оставити иза себе ако не желимо да живимо у замци прошлости”.

“Пеглајући” даље његову биографију, стручњаци из МИ6 додају да је Вучић као осамнаестогодишњи студент отишао у Лондон не би ли усавршио енглески језик, а да би то финансирао радио је у трафици! И о томе је Вучић причао дирљиво:

“…Радио сам за Индијца по имену господин Сагар. Био је врло љубазан према мени, младићу који је стигао у чудан град. Нисам тада много знао о популарној британској култури, а то је могло скупо да ме кошта. Навијач сам Црвене Звезде, тако да сам у Лондону одмах обукао Арсеналов дрес због црвено – беле шаре на мајици. Ускоро сам схватио да није било паметно шеткати се тако улицом. Био сам смештен у територији Челзија”.

Али, одмах после ових, на први поглед небитних детаља, лист цитира делове његовог разговора са бившим директором ЦИА-е и садашњим министром одбране САД:

“…Током разговора са Леоном Панетом, америчким министром одбране, он је рекао у колико се ратова Америка борила, а ја сам истакао да би Србија могла да их надмаши, додуше само по броју, јер смо већину изгубили. Он је указао да је можда време да променимо стратегију. Могао сам само да се сложим…”.

Ипак, неки од коментара у овом листу (а има их 34), говоре у Вучићу као протуви из бившег режима, питајући се-ако је он толико британски човек и миљеник Америке, како је онда могуће да Русија контролише Ниш, нишки регион (и аеродром у Нишу), како је продала Србији ракетне системе, како гради 430 километара дуг гасовод кроз Србију…

Претварање Србије у тржиште робова

Познати српски економиста, професор финансија европског формата, др. Јован Ранковић, кога би свака влада на свету пожелела, и због стручности и због животног искуства, не тако давно коментарисао је стање у Србији овим речима:

“…Хиљаде предузећа отишло је у стечај или ликвидацију, а она која су опстала – зидала су нове губитке. А тамо где се губици гомилају и расту дугови, неминовни су финансијски расходи и трошкови за камате…”.

Упркос овој кристално јасној чињеници, Србија захваљујући Вучићевим “реформама”, доживела да данас нема пара ни за ту камату, али има Лазара Крстића, новог министра финансија који нема ни тридесет година, који је као фантом дошао у Србију, вођен Вучићевим нагоном за опскурним личностима, чије академско и породично порекло нико не може са сигурношћу да утврди, и који се савршено уклапају у фото-робот међународних терориста.

У Србији, држави без основне правне сигурности, где је сваки дан живота неизвестан за већину грађана, где су беда, очај, апатија и безнађе део наслеђене колективне психологије, двојица људи на врху државе, Томислав Николић и Александар Вучић, живе као фараони, воде своју фараонску политику и претварају Србију у највеће тржиште белих робова у савременој Европи. Њиховим доласком на власт, потпуно је остварена америчка идеја поробљавања Србије, њене изолације, “преобликовања”, економског и културног убијања.

Пре мање од годину дана, први пут у својој историји, најчувенија светска компанија за производњу најскупљег накита “Сwаровски” из аустријског Тирола, по први пут у својој историји отворила је фабрику ван граница своје државе, и то у Суботици.

Представници ове пребогате компаније нису крили одушевљење: “…Тражили смо дуго у више земаља овакве услове, али их нигде нисмо нашли…Најбољи кадрови су нам понуђени… “. Али, нигде не рекоше како су те кадрове добили на поклон, за мизерну месечну плату, која не прелази висину плате кинеског радника у производњи, на периферији Шангаја. Ту и јесте суштина: “Сwаровски” је имао план да део производње исели у Кину, али је одустао схвативши да овде, на прагу њихове куће, постоје “европски кинези” који раде за мању надницу од Кинеза!

Али, у Србију више ни такви не долазе. Од почетка 2013. године, ниједна нова инвестиција није остварена, а кад ће, не зна се.

Руска врата увек отворена
У мају 2012. године, када су Томислав Николић и Александр Вучић, на своје велико изненађење добили изборе (а били уверени да су их, по обичају изгубили), вођа социјалиста Ивица Дачић, речито је објаснио о чему се ту ради: “…СНС и ДС су суштински, упркос резултатима, изгубили изборе, али су ипак добили председника Србије…”.

Наравно, Дачић није дубље објашњавао чијом вољом се то десило, јер је воља народа (најнижом могућом излазношћу) тих дана била никаква. Тако рећи, идеалан терен за вољу евроамеричке воље.

Видевши каква ујдурма спрема, Дачић се унапред оградио рекавши: “…Од Србије ће се тражити фактичко признање Косова. То значи да вас нико неће терати да признате независност Косова, него ће вам наметати одлуке које ће значити да је то суверена и независна земља и тога су свесне ДС и СНС.”

Чудећи се што у таквој ситуацији не чине ништа да се одбране од овог насиља, почетком 2013. године, Павел Дорохин, депутат руске Думе, рекао је да се Србија налази на озбиљном раскршћу:

“…С једне стране куцате на затворена врата Европске уније, а с друге, врата Русије су вам одавно широм отворена! Само од вас и ваше владе зависи да ли желите да будете слаби са слабом Европом или јаки са јаком Русијом. Нисмо више у деведесетим прошлог века, када Русија заиста није била ни приближно ономе што је данас. Сада, имамо преко 500 милијарди долара златних и девизних резерви, држимо више од 40 одсто укупних природних енергената на планети…”.

Зашто ове чињенице не импресионирају Вучића и Николића? Зашто им је Русија далека и апстрактна, а предалека Америка и Енглеска увек тако близу? Одговор не може бити јаснији: обојица су дугогодишњи абоненти њихове политике (били су чак и у време док су се бавили најжешћом антиамеричком пропагандом).

Данас, кад су на врху државне пирамиде, кад деле напојнице домаћим преварантима, а себи трпају велике суме у џеп и сваког јутра себе у огледалу виде као императоре, Николић и Вучић не разматрају неминовност пада. А, ко је једном био дно, лакше доле пада него онај ко на њему није боравио.

А 1.

Глас Русије: Док Москва реагује, Београд срамно ћути

(Шта ради застава самопроглашеног Косова испред кабинета Томислава Николића)

У Русији и другим земљама строго се кажњава изругивање државним симболима, али у неким државама то није случај – у Србија се то дешава често, оценио је Глас Русије.

Ових дана америчка музичка група “Бладхаунд Генг” експресно је протерана из Русије због крајње недоличног брисања задњице руском заставом. У исто време, у центру Београда, испред градских и државних институција јавно се шири застава противуставне сепаратистичке косовске републике, али то није био никакав повод за реакцију државних органа, па чак ни за примерену реакцију водећих медија.

Руски званичници, али и обични грађани Русије и Украјине, били су згрожени поступком басисте на концерту у украјинској Одеси, када се музичар пред публиком поспрдно обрисао руском тробојком. После тог инцидента, рокери из Филаделфије отпутовали су у Русију, али тамо им је наступ отказан, а затим су морали и да напусте земљу због грубог вређања државног симбола.

Међутим, неколико сличних случајева у Београду је прошло скоро сасвим неопажено у јавности, иако су том приликом истицани симболи који су, благо речено, у нескладу са Уставом и законима Србије, јер се њима подстиче цепање државне територије.

Пре два месеца, у средишту Београда, и то након званичног пријема код председника Србије Томислава Николића, тројица младих Албанаца су раширили заставу самопроглашеног Косова испред зграде Скупштине Београда, и при том су се фотографисали за успомену. Други пример је био још драстичнији, а он се одиграо још пре пет година, када је савремени уметник из Приштине излагао своја дела у Новом Саду и Београду, а један од његових радова је приказивао познатог терористу Адема Јашарија у поп-арт стилу. Тада је против наведене изложбе у Београду негодовала група грађана, а на отварању изложбе је био присутан велики број полицајаца .

Никола Влаховић
©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

оментара

  1. Ja to nisam napisala! A Šešelj sigurno nije. Nisam ja njemu zaboravila rečenicu: "Samo budale veruju predizbornim obećanjima". A nisam zaboravila ni njegovo mahanje i pretnje pištoljem studentima, taksistima, penzionerima. Što se mene tiče nek ide da brani i čuva svoju rodnu kuću, svoje mesto rođenja, a ja ću svoje.

  2. ja nisam napisala da nekome verujem. samo sam napisala šta je šešelj izjavio i posle te izjave za mene ne postoji. tako da za mene on nije nikakav borac ni za srbe ni za srbiju, uostalom dobro je unovčio svoju pobedu za predsednika srbije i ustupio mesto milanu milutinoviću. "zaklela se zemlja raju da se se tajne znaju" – stara narodna.

  3. znas sta da sam ja za sns ne bi hvalio toliko Srbskog heroja naseg buduceg predsednika Vojislava Srselja kao sto ga ti napadas bez razloga za mene iza vecinu Srba on je Srbski heroj bilo ti krivo bilo ti prava to je tvoj problem

  4. znam da nisi za sns, zato sam tako i napisala. vreme je pokazalo svoje, ovaj narod je umoran od njegovog bahatog ponašanja kao i svih radikala u skupštini. zato su i prošli kako su prošli. uostalom, ovaj narod je umoran od pojavljivanja svih političara koji su na vlasti od 1990. godine! koji procenat srba je izglasao sns – 1/3 samo, članovi ds su kaznili "svoje" demokrate neizlaskom na izbore. znači, vreme je za neke nove klince koji nisu vladali od 990. godine, ovi su se svi pokvarili. i za kraj, poštujem ja tvoju doslednost.

  5. NARODE JA SAM BIO TAD TAMO I VOJA SESELJ JE BIO KAMENOVAN,GADJAN SVIM I SVACIM,PRECENO JE COVEKU LINCOM,U JEDNOM MOMENTU MU JE ZIVOT BIO UGROZEN ALI OD STRANE USTASKE OMLADINE IZ REDOVA DS,SPO,I OSTALIH IZDAJNICKIH BANDI OKUPLJENIH U CILJU NAPADA,KLEVETA,I MONTIRANIH NOVINARA DA IZAZOVU SESELJA DA REAGUJE ONAKO KAKO BI MORAO SVAKI COVEK KADA MU JE ZIVOT UGROZEN

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!