Србија треба категорички да одбаци преговоре са ЕУ око Космета, јер је ЕУ опипљиво доказала да је у тим преговорима непоуздан, неспособан и несамосталан посредник
Ако ћемо поштено, Србија би требало да поништи Бриселски споразум и све споразуме засноване на њему и обнови – за почетак – своје цивилно присуство на КиМ. То само значи да се свим оним људима и институцијама, које је Београд потезом пера учинио „нелегалним”, врати политичко-правни субјективитет у оквиру државе Србије. И да се одрже локални избори где год је то могуће, наравно. Али то овде није тема, тема су бриселски споразуми.
Србија је испунила све обавезе из тих споразума. Приштина није испунила ништа. А ЕУ? ЕУ је недвосмислено доказала да је потпуно бескорисна као посредник у преговорима. Или, у најмању руку – потпуно бескорисна Србији, чије је проблеме за 10 година само повећавала, из године у годину озбиљно погоршавајући положај у коме живе српски грађани на Космету.
Европски званичници који излазе у јавност и траже нове уступке од Србије како би Приштина испунила (иначе бесмислене, безвредне, и по Србију штетне) обавезе на које се већ обавезала – а чије испуњавање гарантује ЕУ (sic!) као посредник у преговорима – само доказују да нису у питању никакве дипломате, већ пилићари, битанге и ловци у мутном.
Све и да је за Србију егзистенцијално важно да се на Космету формира фамозна ЗСО (а није), и да српске власти самостално (без суфлирања из Брисела и Вашингтона) процене да би се за формирање некакве ЗСО исплатило дати међународни субјективитет Приштини (а не исплати се ни у лудилу), на ту понуду опет не би требало пристати из једноставног разлога – јер ЕУ не може никоме да гарантује ништа и није у стању да косовске Албанце натера да поштују било шта што потпишу.
Другим речима, Србија треба категорички да одбаци било какве преговоре са ЕУ око Космета, јер је ЕУ опипљиво доказала да је у тим преговорима непоуздан, неспособан и несамосталан посредник. Када би српски званичници изашли са таквим категоричним ставом, видели би да би и фамозни „неиздрживи притисци” западних земаља на Србију брзо престали. Притисци су „неиздрживи” само зато што српски политичари шаљу поруку да су спремни да их не издрже.
Политика је уметност могућег, и ако је нешто немогуће, сваки притисак да се то оствари по дефиницији је расипање енергије и средстава. Чак ни европске бирократе нису толико тупаве да то не виде. Али претходно је неопходно да Србија јасно и на правно обавезујући начин (кроз документа владе и скупштине, а не кроз политичке изјаве у Ћирилици) саопшти шта јесте, а шта није могуће.
Ако се плашите санкција и пресецања европских фондова, прво размислите – да ли ико при здравој памети мисли да од тих послова Србија профитира више од европских компанија? Да ли ико ко није на платном списку Брисела и Вашингтона заиста верује да је ЕУ Србији иједан евро „поклонила”, а да њиме није (релативно јефтино) платила политичке услуге и протекцију за своје интересе и своје компаније у Србији?
Немојте заборавити ни да је највеће-у-свемиру „спољнотрговинско партнерство” само бизнис, и да Европа од нас купује робу која њој треба по ценама које њој одговарају. У супротном је ни не купује. Исто важи и за инфраструктурне и развојне пројекте, у којима је „бесповратна помоћ” само мито којим се гарантује да ће милијарде евра од тих пројеката отићи у џепове европских компанија. Да су те компаније боље и повољније од конкуренције из других земаља – будите сигурни да никакве „бесповратне помоћи” не би било.
У питању је, још једном, бизнис. И зато верујте: ако европске компаније и хоће да одустану од свог профита у Србији (да би неки евробирократа могао да утефтери успех у преговорима око Косова), има ко да попуни њихово место. И то без политичких уцена.
Једино чиме ЕУ заиста може да прети Србији јесте губитак привилегија за српску бескорисну и паразитску политичку и НВО елиту.
Они могу да се нађу под санкцијама, њихове синекуре могу бити заврнуте, њихове европске јагњеће бригаде могу бити отказане, плаћене радионице у Кракову и Стразбуру затворене, могу престати да капљу парице из фондова које су, опет, само мито којим се плаћа одржавање Србије у колонијалној потчињености. И чак ако гладна уста те лажне елите сматрамо социјалним проблемом коју треба да имамо у виду – ни то није проблем који мало слободне конкуренције не може да реши.
Живимо у време када се планета на наше очи поново деколонизује и шаље кућама куфераше и лиферанте западних колонијалних предузећа. Срамота је да Србија, која је у тој борби поднела највеће жртве у Европи, данас остане једина земља у којој европски пилићари могу да изигравају дипломате и политичке ауторитете. Нигер и Мали су тим бедницима показали средњи прст. Одавно је време је да то урадимо и ми.
