fbpx
Насловна / Србија / ПРЕБИЛОВЦИ – крв српских мученика као монета за поткусуривање екуменистичке секте

ПРЕБИЛОВЦИ – крв српских мученика као монета за поткусуривање екуменистичке секте

Прва недеља августа месеца 2015. године прошла је у знаку сећања на војно-полицијску акцију Републике Хрватске под службеним називом „Олуја“ којом је извршено етничко чишћење простора Српске Крајине од староседелачког српског становништва. У данашњој Републици Хрватској, најмлађој чланици Европске уније, двадесетогодишњица овог догађаја је прослављена свечано и у знаку велике војне параде, док је државни врх Републике Србије и Републике Српске организовао комеморацију на Сремској Рачи у склопу које је Патријарх Иринеј Гавриловић служио парастос пострадалима. Несрећни Патријарх Иринеј Гавриловић, декларисани екумениста и пацифиста, ипак није пропустио да искористи прилику и да још једном потврди свој унијатски курс, па се средствима информисања већ исте вечери и у рекордно кратком року пронела вест насловљена парафразирањем дела говора – да је српски народ у Српској Крајини пострадао од браће по вери.

pb92

„Они који не памте своју прошлост, осуђени су да им се понови.“ (Џорџ Сантајана)

Пребиловци су старо српско село у Херцеговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за херцеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550- 600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновље живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.

Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете Литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских Светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подеземни дио са криптом и мермерним ћивотом- саркофагом, као и зидови у висини 6- 8 метара изнад земље.

 

У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром. (http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/)

После првог корака – прања биографије и уклањања трагова злочина Степинца, на чему је радио озлоглашени Крунослав Драгановић, други корак је релативизација Степинчеве злочиначке улоге у геноциду и смиравање историјских тензија у чему су укључени експерти из београдске екуменистичке клике.

Као и ранијих година када је истим закључком унет у Диптих Светих свети Јустин Ћелијски, а истом приликом неканонски уклоњен са епископске катедре његово духовно чадо Епископ Артемије, тако је и овогодишње заседање обележно контраверзним одлукама. Наиме, архијереји Српске православне цркве су на мајском заседању 2015. године унели у Диптих Светих свете Пребиловачке и друге доњохерцеговачке мученике, па је одређено да датум њихове прославе буде 24. јул (по грађанском 6.август), а у неком од наредних ставова даље објављена је и одлука да Митрополит загребачко-љубљански Порфирије буде делегиран као представник Српске православне цркве у преговорима са хрватском бискупском конференцијом о личности кардинала Алојзија Степинца поводом њихове намере да исти буде проглашен за светитеља. Шизофреност овакве одлуке, имајући у виду неспорну историјску улогу надбискупа Алојзија Степинца као папског викара у нацистичкој творевини „Независна држава Хрватска“, а посебно сећајући се примера светог Епископа горњокарловачког Саве Трлајића и пострадалих под патронатом и на простору под контролом „браће по вери“, наводи на сумњу да је епископат Српске цркве „изостао са часа историје о Српској Цркви у време НДХ“ па због тога шаље представнике на дијалог са хрватским бискупима о балсамованом кардиналу Степинцу. Међутим, накнадна објашњења оличена у јавним иступима Патријарха Иринеја и традиционалних (-по функцији) чланова Синода указују на пропуштену византијску лекцију унија са Ватиканом као спас од надирућег Ислама.

Док римокатолички бискупи понешени прославом геноцидне акције „Олује“ траже да се у хрватску војску врате усташки поздрави, у Србији патријарх и синод воде папофилну политику.

Наиме, унија тј. васпостављање заједнице са неправославном организацијом на Западу и римским папом као верским поглаваром као могуће решење за „пречицу до раја“, жртвовањем небеског земаљским, на примеру Источног Римског царства тј. Византије показала се као богомрски и јалов посао.

Упркос томе, данас је у Српској цркви актуеалан тренд модернизације и спровођења темељних реформи у свим сферама црквеног живота, а све по мери „њу-ејџ“ покрета. Процес реформи у Српској цркви, започет реформом богослужења, у међувремену се проширио и на уређивање храмова, па смо тако данас сведоци уклањању олтарских преграда тј. иконостаса али и новом начину фрескописања у „пост-византијском стилу“ које заступа отац Стаматис Склирис, а које је препознатљиво по несвакидашњим тоновима боја, на граници уличних цртача мурала. Синтеза свега овога напред наведеног виђена је у суботу 8. августа 2015. године у Пребиловцима на освећењу Храма Васкрсења Господњег, па смо тако били у прилици да видимо заједно и екуменистички настројене епископе Српске православне цркве као и представнике римокатоличке верске организације и коначно „пост-византијски“ фрескопис оца Стаматиса Склириса.

p1

p2

p4

p3

 

Тешко вама што зидате гробнице пророцима, а ваши су их оцеви побили.

Ви, дакле, свједочите и одобравате дјела отаца својих; јер их они побише, а ви им гробнице зидате. (Јеванђеље од Матеја)

 

Припрема и превод – екипа ФБ странице «Православље живот вечни»

за ФБР приредила Биљана Диковић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Мило Ломпар: Шта стоји иза покушаја релативизације Јасеновца

5 (2) Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? У вековном историјском кретању на …

“ВЕЛИKИ УСПЕХ”: До Нове године сви шиптари из Албаније и Македоније у Србију само са личном картом

3.4 (5) У Охриду је настављен разговор око “малог Шенгена”, који треба да омогући квалитетнијиј …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *