Преци нам се у гробу преврћу

0
(0)

„Невиђен маратон француске коњице и српског пешака, у коме је победио српски пешак“. Овако је један француски официр описао Солунски фронт. Незаустављива офанзива на југу Европе који су предводили српски и француски војници представљала је почетак краја Великог рата, окончаног примирјем 11. новембра 1918. године.

Испоставило се да славна историја из српске прошлости, када су нам се клањали савезници и слободољубиви свет, није била подстрек за надлежне у Влади Србије да 15. септембар, 100 година од почетка пробоја Солунског фронта, обележе одговарајућом државном манифестацијом!

Историчар Александар Растовић каже да су неки градови, као што су Лесковац и Крушевац, обележили овај датум из славне српске историје. Питање је да ли је довољно да локалне самоуправе обележе један од најзначајнијих датума српске историје 20. века, а да држава не нађе за сходно да округлу годишњицу, истакне и на највишем, државном нивоу.

Дачић збуњен
Ивица Дачић, шеф српске дипломатије који се у својим наступима често позива на историјске датуме из националне прошлости, као да је био збуњен питањем новинара како је држава обележила стогодишњицу пробоја Солунског фронта?

– Па, то се не може обележавати у Србији – одговорио је затечени Дачић.

По тој логици, атентат на Фердинанда може да се обележи само у Сарајеву, а крај Првог светског рата само у Версају јер је тамо потписан мировни споразум којим је коначно стављена тачка на једну од највећих масовних страдања у историји човечанства.

Напред у отаџбину!
Заповест војводе Живојина Мишића српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године гласила је: „Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!“.

Дачић је натукнуо да овим поводом зна да има заказано нешто 30. септембра и да ће тада бити и велики скуп на којем ће присустовати и српски и васељенски патријарх.

Можда је то што су пре недељу дана у Београду гостили грофицу Клод де Сен Пјер, за српске званичнике било довољно за подсећање на Солунце. Наиме, унука француског маршала Франше Депереа пре недељу дана је била у Београду представљајући ратни дневник славног претка, када је промоцији присуствовао и министар одбране Александар Вулин.

Денису Кифу, британском амбасадору у Србији, рецимо, није било тешко да се из Београда упути ка Грчкој и 15. септембра ода пошту погинулим српским војницима на српском војничком гробљу Зејтинлик у Солуну.

На питање „Вести“ да ли се држава на прави начин осврнула на велики датум од пре једног века, историчар Растовић није директно одговорио. Он је најавио да ће Српска академија наука и уметности у сарадњи са Министаством просвете и науке два дана (29-30. новембар) организовати велики скуп историчара који ће се бавити крајем Првог светског рата.

Срби као олуја
Француски маршал Франше Депере у извештају француској влади при пробоју Солунског фронт саопштава: „Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују. Само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“

Пропуштена шанса
Његов колега, Дејан Ристић, међутим, нема дилему. За њега је ово још једна пропуштена прилика да обогатимо и објективизујемо знање о једном од најважнијих тријумфа српске војске.

– Један величанствен моменат који смо ми не само преспавали. Ми не показујемо више недовољну свест, недовољно знање, мањкавост… Ово је, чини ми се, стање потпуне бесвести – изјавио је Ристић за Н1.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена на пролеће 1916. после опоравка на Крфу. Са једне стране били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су са друге линије, добро укопани у рововима, биле аустругарска, немачка и бугарска дивизија. Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто од целокупног броја становника, а само у борбама на Солунском фронту 1916.-1918. године 36.477 војника.

Бокељи памте
У Музеју „Мирко Комненовић“ у Херцег Новом отворена је изложба „Тамо далеко 1918-2018“, а Мирко Мустур, председник херцегновске подружнице „Матице Боке“, истакао је да су славне странице историје током Првог светског рата исписали људи из ових крајева, да су многи од њих оставили животе на бојиштима од Дрине и Колубаре, Цера и Београда, Мојковца и албанских гудура, Крфа и Вида, да би се са Солунског фронта кренуло у незадрживи јуриш и ослободила отаџбина.

Од споредног до преломног
Почетак краја Великог рата означио је пробој Солунског фронта у јесен 1918. године. Солунски фронт се у почетку сматрао споредним ратиштем, па је од 1916. до септембра 1918. на њему углавном владало затишје. За команданта Солунског фронта у међувремену је постављен француски генерал Франше Депере и он је у јуну 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се крене у пробој.

Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подељена у две армије: Прву, којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба, уз регента Александра, био војвода Живојин Мишић.

У зору 15. септембра (у 5.30 сати) после снажне артиљеријске припреме кренуле су у напад дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића. Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, други дан је ширина проширена на 40 километара и тиме отпочиње слом централних сила на Солунском фронту чија линија се распадала.

Прва је оружје положила Бугарска, а остало ја реченица из телеграма немачког цара Вилхелма бугарском краљу Фердинанду у октобру 1918. године:

„Рат је одлучило 62.000 српских војника. СРАМОТА!“

Ј. Арсеновић – Вести

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Путин после телефонског разговора са Вучићем: Косово и Метохија не може без Савета безбедности

5 (3) МОСКВА – Председник Србије Александар Вучић јутрос је телефоном разговарао с руским колегом …

Да ли сте ви људи свесни да нам скоро деценију земљом управљају ТОТАЛНИ и КОМПЛЕТНИ ИДИОТИ?

4.3 (6) БРИСЕЛ – Председник Србије Александар Вучић пренео је данас да су, током нове …

Један коментар

  1. Da, taj dan je obelezila parada pedera na celu sa mutavim mutantom, parada skarednih mutant nakaza.
    Jos jedno direktno ruganje SRBIJI u lice.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *