Предаја Косова и Метохије – смртна пресуда српском народу и држави

Нигде на Балкану, чак ни у самој Србији, не можете наћи на једном месту толико јаку концентрацију српских национално-државних симбола, као у Косовској Митровици. Овде где куца главни нерв српске националне историје, бачен је највећи изазов српској националној егзистенцији, овде су се сусрели земаљски и небески путеви: народна душа – Православље и његово срце – колевка српске државности, чији извори потичу са Косова и Метохије. Срби са Косова и Метохије су уверени да предаја Космета представља лишавање српског националног организма и душе и срца, што би одмах представљало губитак и земаљског и вечног живота. На духовном, историјском и филозофском плану, одустајање од Космета значило би одсуство ослонца српској цивилизацији. Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије упозорава: бомбардовање и окупација Косова и Метохије није ништа друго него опредељење Европе о продужетку тираније Мурата и петстогодишње отоманске владавине над Косметом, због чега српски народ никада не сме да заборави вечно актуелне речи “великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство” и губити духовни орјентир највећег српског “пророка савести” Петра Петровића Његоша и његовог “Косовског Завета”.[1]

У убрзаним догађајима, представници западне цивилизације више не сматрају неопходним да прикривају своје праве намере како у погледу Космета, тако и у погледу самог српског народа у целини. Резолуција немачких парламентараца који су у марту посетили Београд, у једној од 7 тачака јасно захтева не само успостављање нових државних граница, већ и “промену свести Срба на северу Косова, како би они разумели да су ЕУЛЕКС и КФОР њихови пријатељи”. Све остале тачке происходе из те две основне, између осталог регулисање односа са Б и Х (одустајање од подршке Републици Српској – А.Ф.) и “одређивање позиције према Сребреници” (признавање у стварности не постојећег “геноцида” – А.Ф.).[2] Немачка је, вероватно, када је пристала на подршку смени власти у Београду и на долазак нове коалиције на челу са Т. Николићем и А. Вучићем, у замену тражила њихово убрзавање целокупног програма Бориса Тадића и сада на принципима неоколонијализма тражи поштовање своје воље и интереса, који се своде на једно – раздробљеност, слабљење и минимализација српског корпуса на Балкану.

Но, као противтежа западном притиску и беспомоћности централне власти, на Космету је моћно пројавила себе истински патриотска свест заштитника те главне линије одбране Отаџбине, која представља концентрацију државно-стваралачке воље и способности за преузимање одговорности за историјску судбину српског народа. На северу покрајине, на релативно малом простору, одвојеном барикадама од НАТО и ОВК бојевика, тече јединствен процес духовног и националног препорода, формирање општенационалне идеје, која без претеривања може спасити Србију. На референдуму спроведеном по свим прописима 2012. године, 99,7% од 75% бирача који су узели учешћа у гласању, гласали су против прихватања приштинских институција власти. То је потпуно јасна и правно оформљена позиција косметских Срба. И неотуђиво право, да се послужимо речима Курта Хибнера, “сваког човека да располаже како својим сопственим, тако и националним битијем”. Локална самоуправа, правосудни систем, здравствена заштита и образовање, на северу Космета функционишу као и у било ком другом делу Србије. По законима државе Србије ради и једна од главних државних институција Републике Србије – Врховни суд (Звечан). Заједница српских општина је у новембру 2012. године затражила доношење решења од Уставног суда Србије о уставности потписаних споразума са Приштином (одговор је морао бити донет до 31. марта текуће године). Даље су представници 4 српске општине са севера покрајине одлучни да одбране права Срба у међународним инстанцама, све до проглашења аутономије и стварања парламента на делу територије “Републике Косово”. Приштина непрекидно организује провокације. Тако се 31. марта десила неочекивана посета Хашима Тачија северу Космета, јужном делу Косовске Митровице. Тачи је буквално био на неколико метара од границе на Ибру. Оливер Ивановић, бивши секретар Министарства за Косово и Метохију, каже да је “српска заједница била узнемирена, због чега треба извести закључак да ће сличне посете да учестају, што ће још више уверити Србе у мисао да за нас нису прихватљиве никакве приштинске институције”.[3]

За подршку Србима са Космета уочи решавајуће осме рунде преговора са Приштином, у Косовску Митровицу је дошао руски амбасадор А. В. Чепурин. Његова посета се поклапа са 110-ом годишњицом смрти изузетног руског конзула Григорија Степановича Шчербина (1868-1903). Током посете А. В. Чепурин је поново подвукао да “без обзира на све приче о томе како се ситуација променила из корена, а да су пред нама године тешких искушења, једини правни акт који регулише положај Косова и Метохије јесте – Резолуција 1244, нема другог документа који одређује позицију међународне заједнице у односу на Косово”. Чепурин је приметио да “уколико сутра сви признају Косово, не треба рачунати да ће прекосутра Срби остати на својој земљи”, додавши да између Срба који живе у покрајини и Срба који живе у Београду, мора да дође до разумевања, мора се пронаћи решење да људи живе без опасности, а уколико, указао је амбасадор “буде услова за рад на Космету и Срба из централне Србије – био би то истински успех”. Он је указао да “ми нисмо чаробњаци, али ћемо учинити све што можемо, како бисмо помогли Србима и заштитили њихове интересе”. И потпуно јасно је руски амбасадор приметио да “непризнавање Косова – значи супротстављање великим државама, које желе да то питање буде решено, а сличне притиске може да издржи само неколицина земаља, међу којима је и Русија и њени блиски савезници који су и пријатељи Србије, и Кина”.[4] Чепурин је предложио излаз: “Србији је неопходно да се присаједини животној сили Русије”, пошто “ЕУ не може да јој обезбеди брз економски развој”.[5]

Истовремено је М. А. Колеров, бивши начелник управе Председника Русије за међурегионалне и културне везе, боравио у Београду и окарактерисао је низ принципијелних момената у позицији Русије: у дијалогу о Косову и Метохији било би корисно учешће још једне стране, и овде нема унутрашње потребе да се жури како би се по сваку цену проблем што пре решио; “за Русију је важна историјска целовитост и независност српског народа – а ви сами одлучите да ли треба журити или не”; припрема преврата против Председника Републике Српске Милорада Додика, у којој неки одговорност стављају и на нове власти у Србији, “сва та активност представља део велике издаје – чији је почетак – Косово и Метохија”; “када се неко пред лицем читаве Русије позиционира као једина русофилска снага и узме монопол над целокупним спектром српског патриотизма пред Русијом, одмах се поставља питање: да ли тај монопол носи инстументализовани карактер, како нико не би схватио шта се заиста дешава у стварности”; “због чега је представник српске стране после сусрета са представником “Гаспрома” изразио захвалност за “политичку” подршку? “Гаспром” производи, транспортује и испоручује гас, а не политичку подршку! А уколико постоји жеља да се прикаже како је председник “Гаспрома” стигао да у ходу изрази и подршку поводом Косова, онда то представља недоличну двојну игру, а државно руководство треба да се Богу моли да то Алексеј Милер не доживи као да су га практично обманули, пошто би то значило да је воља Русије да се пожури са решењем питања Косова”; неопходна је обнова вековних веза и социјалних права – у томе се огледа одговорност Србије за заштиту Срба у региону – њихових језичких, културних, националних, социјалних и економских права”. И на крају, руски саветник првог ранга задао је суштинско питање: “Због чега Косово треба да буде предато баш у овом тренутку, а приступ у ЕУ се предвиђа ко зна када?” истовремено на њега и одговоривши: “онај који овде жури, нека се погледа у огледало и каже часно – њихов (запада – А.Ф.) циљ је да ми као држава не постојимо”.[6]

Насупрот поражавајућем дефетизму који царује у оквирима владајуће коалиције, упоредо са признавањем економског неуспеха, земља располаже огромним резервама за национални препород. Код Срба на северу Космета постоји стваралачка енергија и унутарња духовна снага за одбрану државних интереса – то је природна потреба српског народа, територије која не може бити предмет “несавесне трговине, трговине народном душом и народним достојанством”. У геополитичком погледу, одустајање од дела територије и дела свог народа, представља националну претњу високог стратегијског ризика. “Кооперативност” са Западом без преседана, по овом питању, неминовно ће изазвати оштру унутарполитичку кризу, појачану предколапсним стањем српске привреде и убрзаном пауперизацијом становништва. Бинарна криза у стању је да доведе до грађанског рата у отвореној форми, после чега ће светске организације бити принуђене да управљање разрушене земље узму под своју контролу – а то је већ директна претња и за “Јужни ток”. У насталој ситуацији закључак је релативно прост: не може се спроводити национална спољна политика, ако не постоји унутрашња национална политика. Не може се спроводити унутрашња национална политика, уколико нема националне свести. [7] Срби са севера представљају то упориште и мобилизацијску силу која је способна да пробуди национални дух, енергију живота и борбе. У вези са тим, предаја Космета би представљала – без претеривања – смртну пресуду целокупном српском народу.

_______________________________