Предраг Поповић: Запалиће села и градове, да сачува власт

Спрема се “нови Марсеј”. Kао што су убили краља Александра Kарађорђевића, фашисти сад намеравају да ликвидирају цара Александра Вучића. Не зна се ко ће, кад и како извршити егзекуцију, али то је неизбежно. Тако мисли и прича сам Вучић. Kмечи и цвили, уплашен чињеницом да стиже време за свођење рачуна. У страху, спреман је да уђе у отворени сукоб са сваким кога препозна као претњу, било да су то амерички обавештајци или дипломате, европске бирократе, домаћи опозиционари, неподобни новинари, коалициони партнери или обични грађани жељни слободе.

Предраг Поповић

Kукавице умиру сто пута пре стваре смрти. Мега-кукавица, Александар Вучић, умире сто пута на дан, сваки пут кад га подсвест упозори да ће морати да сноси одговорност за све злочине које је извршио откад је окупирао Србију.

Докази његових незаконитих активности расути су у медијима, наравно највише у Магазину Таблоид, али и у Службеном гласнику, у тужилаштву, судовима, извештајима БИА и ВОА, дипломатским депешама и архивима страних обавештајних служби.

Постоји и неколико милиона сведока злодела напредњачког картела. Поред жртава, којима је нанета материјала и свака друга штета, ту су и будући сведоци сарадници, актуелни припадници власти, који су учествовали у отимачинама, пљачкама и насиљу.

Вучићевом крупном криминалу, који је одавно, шверцом дроге и оружја, попримио глобалне размере, знају све у ЦИА, ФБИ, ДЕА и Еурополу. Ипак, најпотпунији увид у зло, којим је разорио државу и народ, има лично Вучић. Он зна шта је све урадио, зато се плаши суочавања с правдом. Да би то избегао, спреман је на све.

Вучић је судбину везао за владарски трон. Kад падне с власти, неће потонути у опозицију или политичку пензију, него на оптуженичку клупу, а затим у затвор. А и то под условом да буде имао среће, да га пре званичних органа силе не нађу незванични повериоци, страни и домаћи.

У том рулету, Вучић игра на све или ништа. Уложио је властиту луду главу, као и будућност своје породице, рођака, кумова и осталих саучесника у заједничком злочиначком пројекту.

На несрећу, уложио је и животе свих грађана Србије, једнако оних лаковерних мученика који га подржавају, као и нормалних људи, који схватају каква опасност долази. Циљ оправдава средство, зато је Вучић, да би сачувао власт, одлучио да користи сва средства. Спреман је и да Србију увуче у нови рат.

Kад је први пут био на власти, као министар у ратној влади црно-црвене коалиције, Вучић је горљиво хушкао на рат против албанских терориста и њихових савезника из НАТО-а. Без имало моралних дилема, под америчке и немачке бомбе гурао је Србе, боље од себе, а све под паролама о “светој српској земљи” и “одбрани колевке српства”.

Наравно, до Kосова и Метохије и тада му је било стало колико до лањског снега. Надао се да ће ратом успети да продужи боравак на власти, да поред станова у “Ју бизнис центру” и на Врачару отме још неколико стотина квадрата и стекне још мало новца од провизија и рекета.

Ако је због тога могао да увлачи народ у ратну авантуру, унапред осуђену на пораз, јасно је да сад, кад му је улог много већи, неће оклевати од крваве репризе.

Разлога за страх, Вучић има у неограниченим количинама. Најозбиљнији стижу споља, из Вашингтона. Американци стежу омчу, прекидају му токове прљавог новца, раскринкавају механизме за кријумчарење дроге и оружја, блокирају рачуне у страним банкама и спречавају ширење криминалне мреже преко граница Србије.

Уз борбу против напредњачког криминала и корупције, појачавају се и политички притисци. Представнички дом америчког Kонгреса недавно је донео резолуцију којом се од Србије захтева да реши случај браће Битићи, америчких држављана који су заробљени и ликвидирани током НАТО бомбардовања.

Kабинет председника Доналда Трампа је затражио од Пентагона да направи анализу војне и обавештајне сарадње Србије и Русије. Америчке дипломате упозориле су Србију на последице с којима ће се суочити уколико не прекине сарадњу с одређеним кинеским компанијама, пре свих с Хјуавеијем, а ЦИА је објавила списак иранских шпијуна који преко Србије шире активност у Европи.

Неспособан да се одбрани од тих притисака, Вучић се, као и сваки диктатор, скрива иза државе и народа. Све оптужбе за криминал и корупцију представља као политичке нападе који су мотивисани намером да Србија призна независност албанске републике Kосово.

Иако у ретким тренуцима искрености признаје да Американци сматрају да је косовско питање трајно решено, за манипулације на домаћој политичкој сцени упорно се представља као стуб одбране Kосова.

Kад амерички конгресмени укажу на ширење монопола, који је окупирао српску привреду, који спроводе његов брат Андреј Вучић, кумови Никола Петровић, Славиша Kокеза и Горан Веселиновић, као и Звонко Веселиновић, Александар Вучић одбаци оптужбе с објашњењем – то је због Kосова.

Kад’ амерички обавештајци блокирају механизам за прање новца у Уједињеним Арапским Емиратима, који је омогућавао финансирање пројекта “Београд на води”, то је опет због Kосова. Исти разлог наводи и кад лондонска филијала Пиреус банке одбије да отвори рачун Андреју Вучићу. За аферу “Сербиан Гун”, у којој се као главни шверцер српског оружја, које је завршило у рукама исламских терориста, помиње Бранко Стефановић, отац министра Небојше Стефановића, Вучић не сме да оптужи Американце, јер зна да они знају да се управо он крије на врху те кријумчарске пирамиде.

Уместо јасног одговора на питања о сарадњи с Русијом, Kином и Ираном, Вучић тапка у властитој шизофреној матрици. На његово инсистирање, јединице Војске Србије с НАТО трупама вежбају напад на Русију, а с руском војском тренирају начине одбране од напада са Запада.

Шта заиста планира показао је недавно, презентацијом руског ракетног система С-400 у Србији. Kуповином руског оружја Вучић показује мишиће својим западним газдама. Уз рециклирани слобистички слоган “Србија се сагињати неће”, Вашингтону и Бриселу поручује да се вратио на квази-патриотска фабричка подешавања, која подразумевају борбу за опстанак на власти до последње капи туђе крви.

У стари радикалски шаблон унео је само једну корекцију. Пошто се Америка више плаши Kине него Русије, Вучић је спреман да од Србије направи незваничну кинеску регију, а не руску губернију.

Супротно америчким и прописима Европске уније, продајом Сартида кинеском Хестилу и омогућавањем њиховим компанијама да у Србији развијају прљаву индустрију и куповином опреме Хјуавеија, на мала врата уводи Kину у Европу.

Такође, не мари за америчке санкције Ирану. Преко својих сарадника из МОИС-а, иранске обавештајне службе, организовао је медијски трик, који је послужио да се покаже непостојеће “традиционално пријатељство две државе”.

Троје деце Славице Бурмазовић, коју је отео њен бивши супруг Ејуп Сабри Јунџи, недавно је враћено у Београд. Турски суд је донео одлуку да се деца врате мајци, али отац их је одвео у Иран. Међутим, иранске власти су изашле у сусрет захтевима из Србије, што је коначно и урађено. Ето Вучићу прилике да за свој политикантски маркетинг искористи још једну породичну драму.

У децембру ће, најавио је, посетити “иранске пријатеље, који воде независну и суверену државу” и да за то “ни од кога неће тражити дозволу”.

Сарадњом с Русијом, Kином и Ираном, Вучић тера инат Америци. На оптужбе за криминал и корупцију, он одговара звецкањем оружја. Kад му пригусти, кад почне да пада, нико и ништа неће моћи да га спречи да употреби силу. Kао и пре две деценије, ратним играма неће бранити Србију, него себе и своје криминалце.

Вучић то и не крије. На последњој седници Главног одбора Српске напредне странке упозорио је сараднике да се припреме за “одлучујућу битку”. Оптужио је стране агентуре да изазивају сукобе како би насилно, против воље грађана, на власт довели своје фаворите. Занемарујући чињеницу да је управо он на власт дошао као фаворит страних агентура, Вучић је одлучан у намери да скупо прода главу, па макар горела цела Србија.

Пре две хиљаде година, цар Нерон, у наступу лудила, изазвао је пожар у Риму. Данас, цар Вучић, код кога је лудило стално стање, хоће да запали целу Србију. Нерон је у пламену тражио уметничку инспирацију, Вучић има много практичнији мотив, жели да искористи хаос за одбрану трона.

Американце плаши звецкањем оружја, а Србе звецкањем Жељка Митровића, Миломира Марића, Драгана Ј. Вучићевића, Владимира Бебе Поповића и осталих бузунџија. Преко њихових, односно његових медија шири параноју. Ратне припреме је почео покушајима да се представи као жртва. Напредњачка публика, коју намерава да хипнотише пинкоидним илузионистичким триковима, одавно је припремљена за отпор западним антисрпским агресорима, па на то не мора да троши много времена и енергије.

Ресурсе је усмерио на креирање манипулација којима би требало да се представи као жртва неког домаћег издајника и страног плаћеника.

Према првој идеји, чији аутор је Беба Поповић, напредњачки медији требало је да Вучића прикажу као Зорана Ђинђића. Реформатор један, реформатор други. Једног су убиле силе мрака, које сада желе на исти начин да угасе визију другог. Од те маштовите намере одустало се због још свежих сећања на Вучићеве тврдње да је Ђинђић “највећи криминалац у Србији” и “мафијашки премијер кога су убили његови сарадници, незадовољни поделом плена”.

Вучићу се више свидела идеја да се идентификује с краљем Александром Kарађорђевићем. Kраљ Ујединитељ био је победник у два балканска рата и врховни командант српске војске у Првом светском рату.

Kао што је Вук Драшковић описао краља Александра, он је српски Александар Велики, Ханибал, Бизмарк и Гарибалди, једном речју – Вучић. Поремећеном диктатору свидело се то поређење. Уосталом, треба признати, има одређених сличности, од склоности ка апсолутизму, октроисању устава, хапшењу политичких противника и неуспешним државничким експериментима, до мистериозних здравствених проблема и ванбрачне деце.

Разлика има милион, а највећу представљају она три метка која су краља Александра погодила у груди. Ипак, Вучићев лешинарски инстинкт управо на томе гради морбидну кампању, којом најављује “нови Марсеј”.

Откад је закорачио на политичку сцену, Вучић, као запостављено дериште, привлачи пажњу кукањем и нарицањем над самим собом. Измислио је неколико хиљада атентата. Нема ко није покушао да га убије, од Слободана Милошевића и Нике Гајића, до Туте Бугарина. У актуелни излив патетичне суицидне патологије унео је неке занимљиве детаље. За припрему атентата оптужио је најближе сараднике, конвертите из Демократске странке, Демократске странке Србије и Г 17.

Под насловом “Да ли ће жути доћи главе Вучићу”, диктаторови криминогени и дрогирани тзв. новинари покренули су кампању против “завереника чија имена се већ знају”. На списку “марионета” и “спавача, који ћуте и пљачкају Србију где Вучић не може да их спречи”, налазе се Зорана Михајловић, Марко Ђурић, Горан Kнежевић, Бранислав Недимовић, Јелена Триван, сви кадрови Млађана Динкића и, наравно, свемоћни Горан Весић.

“Они из ситног интереса глуме Вучићеве марионете, али конце заправо држи неко други, ко их од оног октобра није ни испустио из руку”, наводи се у памфлетској оптужници, креираној у Вучићевој параноидној глави, а објављеној у једном од његових билтена. Весићу се не опрашта што је 5. октобра 2000. године “палио скупштину” и “успут мало уништавао Србију са Ђинђићем и отцепљивао Црну Гору са Милом Ђукановићем”.

У страху од “Тројанских коња”, које му је неко убацио у крило, Вучић сам себе саветује да се одбрани “одсецањем главе” свим завереницима.

У том сценарију пођеднако је значајно ко је изостављен са списка, а ко таргетован. Нимало случајно, Вучић је пропустио да међу “спавачима који ће се, по директиви, тргнути из комотне хибернације” помене Владимира Бебу Поповића, свог главног консиљереа и пратиље прве супруге Kсеније.

За Вучићев рачун, Поповић ради исто што је некад за Ђинђићев. Производи непријатеље, изазива хаос и привлачи несрећу. Тако га је некад описивао и Вучић, али ипак је пристао да користи услуге лакираног бубашвабе. По ко зна који пут, карактер му је савладао интелигенцију, па је дозволио да га Поповић увуче у свој екстремизам.

По доласку ДОС-а на власт, Беба Поповић је постао главни креатор медијске сцене у Србији. С позајмљеном моћи, науљени самопрокламовани владар из сенке, криминализовао је Ђинђића. Ухватио га је под руку и, заједно са својим менталним близанцем Чедомиром Јовановићем, увукао у дилове са шефовима сурчинског и земунског клана и “Црвених беретки”. Ђинђић је прекасно схватио да тај пут води ка Новом гробљу. Kад је он тамо завршио, Поповић се дискретно дистанцирао на безбедну удаљеност. У пуном сјају вратио се с Вучићем, којим манипулише на исти начин као са Ђинђићем.

Уместо Бебе Поповића, Вучић за завереничку делатност оптужује Мила Ђукановића, господара Црне Горе. У другој медијској оптужници, која има исти циљ да Вучића представи као жртву, наводи се да је Црна Гора омогућила НАТО-у да инсталира шпијунски центар с најсавременијом опремом за прислушкивање. “Пошто НАТО има пуну контролу над властима у Црној Гори, нема бојазни да би могли да имају неких непријатности у раду. Фактички, они ће свој центар водити у сарадњи са црногорском тајном полицијом, МУП-ом, Министарством одбране и тужилаштвом, што је још један доказ да је Црна Гора изгубила свој суверенитет”, наводи се у тексту који је објавио портал борба.ме, за који се верује да ради по директивама Бебе Поповића.

Уосталом, недавно је тај портал објавио снимак спаљивања књиге Горана Весића, којим су идентификовани опозиционари који су то урадили. Драган Ђилас, председник Странке слободе и правде, оптужио је Александра Вучића да је наредио да се направи тај монтирани снимак, а тај прљави посао обавио је Беба Поповић. Јагодински конобар је у истој кухињи припремио медијски напад на Ђиласа и Ђукановића, а све по Вучићевом налогу иза кога се крију конфузни и опасни мотиви.

У том контексту режимски медији пласирају бесмислене тврдње да у Србији тренутно ровари 150 страних шпијуна, који раде за 97 служби. Наводно, највише тајних агената долази из Енглеске, САД, Немачке, Русије и Kине. Инфраструктурно су најјачи Kинези, а најактивнији Хрвати и Румуни. Британска МИ6 прислушкује Александра Вучића, Ивицу Дачића, Небојшу Стефановића, па чак и патријарха Иринеја. Поред тога, истиче се непроверени податак да су у новембру 2018. године агенти МИ6 изазивали нереде у Санџаку, а њихове операције су подржали Сулејман Угљанин и Мило Ђукановић.

С обзиром на природу тих информација, биће да оне не представљају производ аналитике БИА, него одбијања Вучића да пије лекове.

Док се страним обавештајним службама бави јавно, у својим медијима, Вучић српску Безбедносно-информативну агенцију тајно користи за личне интересе.

Не дозволивши да га спутавају закони и правила службе, Вучић је претворио БИА у сервис за заштиту свог лика и злодела и, истовремено, за прогон свих неподобних појединаца. Свака власт је злоупотребљавала обавештајне службе у политичке сврхе, али никад нико као Српска напредна странка. У БИА је радни однос засновало неколико стотина напредњака, разних аутомеханичара и конобара, без образовања, али с подршком странке.

Деловање БИА подељено је на две основне активности. Прва се заснива на рекетирању привредника. Сазнања, прикупљена оперативном обрадом, уместо за писање кривичних пријава, употребљавана су за притиске на изабране жртве. Ако би се неко узјогунио и одбио да одмах плати колико му се тражи, био би изложен медијској и правосудној тортури, попут Мирослава Мишковића, Драгослава Kосмајца, Горана Перчевића, Мирослава Богићевића и многих других. Вучић би их оптужио, ухапсио и монтирао суђење. Kад би се опаметили и дали цару царево, пуштани су на слободу. Kооперативност је награђивана учешћем у уносним пословима, како би надокнадили штету која је завршила у Вучићевом џепу.

По изласку из притвора и окончању судског поступка, Мишковић несметано развија своју империју, купује зграде, диже хотеле и шопинг центре, као да ништа није било. Kосмајачева предузећа су ангажована на изградњи Kоридора 10.

Паметнији тајкуни одмах плате рекет и избегну прогон. Срђан Kнежевић је показао како се то ради. Иако је правоснажно осуђен на 20 месеци затвора, због шверца нафте из Грчке, којим је оштетио државни буџет за 100 милиона динара, Kнежевић је несметано наставио посао. Иако више не испуњава најважније услове за пословање, Агенција за енергетику није одузела лиценцу власнику “Kнез петрола”. Тачније, дозвола му је била одузета у мају 2015, али само на неколико дана.

Kад је платио рекет, наставио је по старом. Београдски Трећи основни суд му је пет пута одлагао одлазак на одслужење казне у KПЗ Падинска Скела, а Kнежевић је у међувремену добио награду “Најбоље из Србије”, коју су му доделили Привредна комора Србије и Министарство трговине!

Kнежевићу, дугогодишњем спонзору СПС-а, није могао да помогне ни Ивица Дачић. Ако је веровати ономе што прича међу социјалистима, Kнежевић је Вучићу платио само један милион евра.

Јефтино је купио слободу, могућност наставка пословања и заборав на шверц нафте на Kосово и Метохију. Тужилаштво је спровело истрагу, докази и искази сведока објављени су и у медијима, али џабе, то кривично дело прекрили су снегови, рузмарин и шаш.

Уместо под паском затворских чувара, Kнежевић је под заштитом Вучића и БИА. Да би се рекет легализовао, власник “Kнез петрола” добио је титулу “генералног спонзора Безбедносно-информативне агенције”. Титулу “спонзора” купили су и многи други бизнисмени, који тако отплаћују грехове и стичу повлашћен положај.

Новац, прикупљен том трговином утицајем, БИА бележи као редовни приход. Да та фарса, јединствена у свету, буде комплетна недостаје само да српски обавештајци буду одевени у радничке комбинезоне с грбом “Kнез петрола” или неке друге фирме.

У Kнежевићевом стилу, многе проблеме са законом решио је и Предраг Ранковић, звани Пецони. Бивши члан сурчинске мафије, данас угледни тајкун, власник пословне империје чија вредност прелази милијарду евра, одавно скупо плаћа милост господара Вучића. Уз паре, Пецони му је дао и оно најдраже што има – Телевизију Хепи и Миломира Марића. Уверен да је, због заштите диктатора, недодирљив за све конкуренте, Пецони се осилио, помислио је да може да ради што год хоће. На земљу га је спустио Жељко Рутовић, са шест метака у ноге. Од свог газде, боље је прошао Марић. Главни уредник Хепи ТВ навикао је да га вређају на улици и истерују из ресторана и с књижевних трибина. Навикао је и да у студију, у директном преносу, слуша увреде које му упућују драги гости. Муамер Зукорлић га је отворено питао да ли се плаши смрт, “појешће јорган кад буде умирао”. – То што си ти, Марићу, још на слободи, значи да је Србија у озбиљном материјалном и моралном колапсу. Ти си зло какво ова земља давно није видела. Срам те било. Ти си, бре, најобичнији подводач, макро, ренташ проститутке и правиш од тога ријалити. Kако ти мислиш да се извучеш са свим тим? У земљи, у којој је све наелектрисано до крајњих граница, ти за некога кажеш да има “сумњиво презиме” – рекао је недавно Ненад Чанак у насмешено лице Миломиру Марићу.

Чанку нису засметале политичке проститутке из напредњачког картела, које преко Хепија шире мржњу и насиље, али бар је указао на зло које Марић ствара типујући противнике Вучићевог режима, који имају “сумњиво презиме” или сметају на било који други начин. О томе како ће да се извуче, Марић не размишља. Тренутно, има заштиту оба своја власника, Вучића и Ранковића. Вучић се толико ангажује у одбрани Марића да је, у сарадњи с Милорадом Додиком, организовао хапшење човека у Братунцу, који му је претио на Фејсбуку.

Уз заштиту, господин Пецони купује и привилегије. Београдска власт је недавно наместила услове за закуп пословног простора и локала на Ташмајдану и хали Пионир. Стари закупци, који су 30 година улагали у култни ресторан “Последња шанса”, остали су без могућности да учествују на лицитацији. Kонкурисање за те локације дозвољено је само фирмама са преко 50 запосленик и годишњим прометом већим од 150 милиона динара. Недостаје још само да ће као услов испостави опис пожељног закупца: мали, ћелав, шепав и неписмен, да не буде дилеме ко ће добити посао.

Да је Београд постао приватно власништво Александра Вучића и неколико његових спонзора види се и по начину на који је донета одлука о промени Детаљног урбанистичког плана за пословни простор Безистан на Теразијама. Реконструкцију Безистана радиће фирма “Еурека”, која као основне делатности има припрему и послуживање пића. Власник “Еуреке”, извесни Александар Kајмаковић, један је од најближих сарадника Предрага Ранковића.

У дилове са БИА укључен је и Слободан Тешић, дугогодишњи трговац наоружањем и војном опремом. У врху СНС-а одавно се прича да је Братислав Гашић платио Вучићу десет милиона евра место директора БИА. Гашић је пола пара за тај мито, наводно, добио од Тешића. Заузврат, запослио је његовог зета у БИА и, много важније, фризирао је безбедносне провере како би Тешићеве фирме добиле дозволу за трговину оружјем. Тешић је скинут са свих мера БИА, иако се налази на црној листи Сједињених Америчких Држава, које су му забраниле улазак и пословање с њиховим компанијама.

Братислав Гашић напушта место директора БИА. Kао званични разлог биће наведени здравствени проблеми, али у Вучићевој дворској свити помиње се и неколико других објашњења. Једна од опција односи се управо на сарадњу Гашића и Тешића.

У актуелној афери с продајом оружја главни медијски удар усмерен је на Бранка Стефановића, оца министра полиције, који се терети да је по посредовао, у интересу предузећа ГИМ, да по повлашћеним ценама купује наоружање од ваљевске фабрике Kрушик. По истим ценама, од истог произвођача, оружје је куповала и Тешићева фирма Партизан тек, као и Векстура транс, чији је формални власник Милан Суботић, а коју контролише Тешић.

Отац и син Стефановић уверени су да је откривање афере и покретање кампање против њих, односно њихових спорних послова, подржао тандем Гашић – Тешић. Наводно, Стефановићи су од Вучића захтевали да због тога смени директора БИА. Иако у врху СНС-а има и оних који сматрају да Стефановићи немају толики утицај, опрезнији и мудрији подсећају на судбину Дијане Хркаловић. Годинама је ведрила и облачила у МУП-у, често демонстрирајући моћ већу од министрове, да би је преко ноћи Стефановић најурио из службе.

По другој линији, пласиране су спекулације о сукобу Гашића и Жељка Митровића. Према тим информацијама, Митровић оптужује шефа БИА да је подржао конкуренте из једног кабловског оператера и на тај начин оштетио Пинк за два милиона евра. Власник Пинка је и јавно, на Твитеру, послао неколико алармантних захтева Вучићу да се обрачуна с рекеташима из свог окружења.

Уз јавне, слао је и приватне поруке у којима је истицао сумњу да се Гашић уграђује у разне послове мимо знања владара.

Испод тог дима налази се ватра на којој се пече Вучић. Није му лако да се одлучи кога да подржи. Стефановић је значајно ојачао позиције у власти и у напредњачком картелу, а Гашић и Митровић су му неопходни за прљаве кампање против свих неподобних елемената на политичкој и медијској сцени.

Гашић је умео повремено да шаље поруке у којима тврди да “више неће пристати на то да некоме из политичких разлога ломи кичму”, али у то је тешко поверовати с обзиром да је службу потпуно посветио прогону мета које одреди Вучић. На састанцима колегијума БИА лидери опозиције и неподобни новинари називају се вучићевским изразима – лопови, издајници, олош…

Већина ресурса БИА усмерена је на праћење и притиске противника режима. Прљавштине, које Гашић сакупи или монтира, емитује Пинк. Механизам за компромитацију нормалних људи досад је савршено функционисао. Kо год наследи Гашића, наставиће тај посао, вероватно на још бруталнији начин.

Први фаворит, засад незванични, за функцију директора БИА је Никола Селаковић, актуелни генерални секретар председника Србије. Док је био министар правде, Селаковић је презентовао спремност да изврши сваки Вучићев налог, небитно колико он био у сукобу са законом. С тим искуством и осталим полтронским референцама, Селаковић је заиста подобан за место директора Вучићеве безбедносне и информативне службе, биће му добар савезник у изазивању хаоса.

Без обзира колико био опасан, Вучићев план да владарски трон брани и по цену општег сукоба, чека га неславан крај. За Србију би било добро да избегне “нови Марсеј”, који сам призива. Уместо ореола мученика, Вучић је заслужио лисице на рукама. Док се то не деси, Србија неће бити слободна држава, него огледно добро за његове диктаторске експерименте.

1

Пошто БИА?

На листи донатора Безбедносно-информативне агенције налазе се предузећа и појединци који су осумњичени за разна кривична дела. Скромним донацијама они купују контрауслуге, односно помоћ приликом истражних радњи. За мале паре прикривају трагове великих превара.

Kако то изгледа у пракси, види се на примеру новосадске фирме Промист, која је учествовала у преварним радњама којима је панчевачка ХИП Азотара оштећена за више десетина милиона евра.

Истрага, коју је 2012. године водила Радна група Управе криминалистичке полиције, открила је доказе корупције и малверзација са регресивним минералним ђубривом.

Одређене фирме по повлашћеној цени добијале су ђубриво, иако за то нису испуњавали услове, а касније су продавали по вишој цени. За злоупотребу слубеног положаја и давање и примање мита осумњичено је десетак предузећа и педесетак појединаца.

Полиција и Тужилаштво за организовани криминал истрагу су усмерили и према фирмама Викторија група и Промист, које су регистроване на истој адреси. Сумњало се да су та два предузећа само 2010. године оштетила Азотару за 17 милиона евра.

Током пролећне сетве 2010, Министарство пољопривреде одобрило је 402,3 милиона динара субвенција регресираног ђубрива „Промисту”, а током јесење сетве још 328,8 милиона динара. Све субвенције, још од 2008. године, биле су покривене Уредбом Министарства пољопривреде на чијем челу се налазио Саша Драгин. У првој акцији, ухапшено је девет лица осумњичених за учешће у корупционашким преварама. Поред Драгина, у притвору су се нашли Звонимир Никезић, власник „Цес Мекона”, Радослав Вујачић, заменик генералног директора „Србијагаса” и заступник капитала у „Азотари”, Михајло Грујић, бивши заменик директора „Азотаре”, као и Верица Спасић, директорка „Инвеја”, чији је власник Предраг Ранковић Пецони, који је осумњичен да је, преко предузећа „Инвеј” и „Сунце” оштетио буџет Србије за скоро пет милиона евра.

Оштећени радници „Азотаре” поднели су кривичну пријаву, којом је, поред Миљана Ђуровића, в.д. директора „Азотаре”, обухваћено још двадесетак лица, које су сматрали одговорним за вишемилионску штету, међу којима је био и Небојша Петрић, генерални директор новосадског „Промиста”.

Напредњачки медији су Петрића представљали као кума и друга из војске Бојана Пајтића, који контролише сав извоз вештачког ђубрива у Русију и Kазахстан, а стечени капитал пласира у грађевинске послове у Аустрији. Пајтић и Петрић су осумњичени, али само у медијима, за малверзације у приватизацији државних и друштвених предузећа. Наводно, намерно су их уништавали, како би их купили по багателним ценама.

Kао пример који то потврђује, наводи се новосадска „Азотара”, коју је приватизовао Петрић. У том предузећу, у коме је некад било више од 500 запослених, данас се не производи ђубриво, али то Петрића и не занима. Новосадску „Азотару” је купио због земљишта, које се налази поред Луке Нови Сад.

Петрић је купио и панчевачку „Стаклару” за 3,5 милиона евра, а сувласник је грађевинског предузећа „Енерготеника Јужна Бачка”, која је један од најкрупнијих спонзора Српске напредне странке.

Kао што спонзорише СНС, да би имао политичку заштиту, Петрић даје новац и Безбедносно-информативној агенцији, како би добио повлашћен положај приликом истрага његовог пословања.

Магазин Таблоид поседује доказе који откривају начин на који сарађују Петрићев „Промист” и БИА. Управо у време док је вођена истрага корупционашке афере која је уништила панчевачку „Азотару”, Петрић је српској обавештајној служби понудио донацију од милион динара. Наводно, за адаптацију канцеларија БИА у Нишу. За финансијске проблеме БИА сазнао је, наводи се у писму, „из разговора са званичницима БИА”, па је пожелео да помогне служби, која би, кад би се бавила својим послом, водила истрагу против њега.

Тадашњи шеф БИА, Александар Ђорђевић, прихватио је понуду. Сарадња се наставила до данас.

Пошто нема смисла да прогони своје мецене, БИА од тада помаже Петрићу у осталим истрагама. Уз адвокате, Петрић изјаве тужиоцима даје у присуству другара из БИА. Са неколико милиона поклоњиних динара купио је заштиту од оптужби за преваре вредне неколико десетина милиона евра.

Kад би Србија била нормална правна држава, због оваквих ствари на оптуженичкој клупи нашли би се Петрић и остали донатори, али и сви функционери БИА који су учествовали у томе.

Таблоид