Тог 15. јуна 1999. године, нешто пре 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје последње послушање. Требало је, отићи до једне српске породице у граду. Рекавши „Нека је благословено“ – кренуо је аутом, без страха, на извршење послушања. У самом граду је заустављен од тројице терориста и легитимисан. Терористи са црним униформама и још црњим душама, су га по легитимацији његовим аутом одвели у непознатом правцу и то на очиглед „НАТО мировњака“. Почео је Голготски пут новог сведока Господњег. На његова плећа је стављен последњи и најтежи крст – проливање крви за Христа. Понео га је као кротко јагње, потпуно мирно и не марећи за разноврсност и величину мука, како је и раније сам говорио. Свезлобни непријатељ рода људскога, који је сво време водио невидљиви духовни рат против њега, сада је свом силом, у лицу слугу својих, и видљиво напао на ово јагње Божије. Један од раније поменутих ножева заблистао је на јунском сунцу, негде у Призрену, и мученику Христовом после много заданих рана, одсекао главу као кротком јагњету при чему је његова чиста и непорочна душа одлетела у небеске обитељи Господу своме кога је толико волела и због кога је толико трпела. Рат је био добијен, трка завршена, вера одржана а победника је на небесима чекао венац правде (Уп. 2. Тим. 4. 7, 8) и радосни глас подвигоположника Господа Христа: „Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си ми био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара својега.“ (Мт. 25, 21). Тело његово су зликовци тајно закопали у месту Тусус код Призрена. Заједно са телом закопане су, од стране КФОР-a и убица, и све информације о њему. Једино што је у тим тренуцима било живо биле су црне слутње да је убијен. У том периоду неизвесности некима од братије се мученик и у сну јављао говорећи да је пострадао. Време је пролазило а са њим и трачак наде да је још увек у животу.
Одећа оца Харитона на којој се виде трагови зварског мучења; Лична карта и покидана бројаница нађене заједно са телом оца Харитона.
Но, Господ, који прославља оне који Њега прослављају, не желећи да његов подвиг и мученички венац, велом тајне остану покривени, благоизволе да људима открије његов удео указавши на место где је његово намучено тело сахрањено и каква је била кончина његова. Тело је пронађено у августу 2000. године од стране комисија за есхумацију тела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од његовог тела пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време. Вест о обретењу његовог светог тела је тако после више од годину дана неизвесности стигла до надлежног Архијереја и духовног оца његовог – владике Артемија а преко њега и до других. Свето тело мучениково нађено је без главе. Кости руке су биле поломљене као и кичма којој је хвалило неколико пршљенова. Подрасник и џемпер били су у пределу срца избодени ножем на неколико места. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најбољи докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео за Христа попут мука првих хришћанских мученика из времена зверских римских царева. Мученикове мошти су убрзо из Призрена као из корена ишчупани црвени косовски божур пренесене у манастир Грачаницу. Пошто су их верни у Грачаници са љубављу целивали, сутрадан су мошти пренесене у његов први манастир – Црну Реку. Ту, у маленој и тихој црноречкој пустињи, где је некада примљен као искушеник сада је примљен као мученик. Примљен је не са сузама него са васкршњом радошћу како и доликује ономе који је ушао у радост васкрслог Господа свога. Са таквим чувством срца је и прописно опојан од свог духовног оца и све братије и предан мајци својој – црноречкој земљи да је краси и освећује. За његову нову келију, одређено је место на новообразованом монашком гробљу, само пар метара од његове некадашње келије. На гробу преподобномученика братија је ускоро зажегла кандило као сећање на светлост његових врлинског живота и као малу жртву братије с љубављу принесену новомученику и некадашњем сабрату. Од тога дана црноречки манастир је добио још један благослов и светињу и постао је још светлије место насеља славе Божије. На његовом Светом гробу данас се све чешће изливају топле молитве за помоћ у разним животним невољама многих поклоника црноречког манастира а брза помоћ онима који са вером, љубављу и поштовањем приступају никад не изостаје, нарочито онима који су га за живота познавали.
Светлост његовог подвига, засјала у ово наше време, истом мером сведочи Господа Христа као и светлост подвига великих мученика Христових из ранијих векова. Управљајући своју мисао у том смеру наилазимо на питање: Којем Светом Мученику је својим животом у Христу и смрћу за Христа сличан овај нови сведок Господњи?
Ваистину сличан је Светом Великомученику Краљу Јовану Владимиру.
Живот и једног и другог били су проткани болом и протекли су у знаку крста. Онај је живећи у браку са Косаром очувао своју девственост и целомудрије а овај је, пригрливши девствено монаштво, рађао родове достојне покајања. Онај је био краљ, а овај се зацарио над страстима и греховним жељама. Онај је водио непоштедну борбу са унутрашњим и спољашњим непријатељима отачаства свога, а овај је наоружан мачевима поста и молитве сасецао главе духова злобе у поднебесју. Онај је сам отишао своме убици и пружио му мач да га убије, а овај је свестан да може сваког часа да буде убијен прихватао да се жртвује за друге. Ономе је главу одсекла рука хришћанина који је погазио часни крст, а овоме рука слуге сатанског која кидише на све што носи знак крста.
Са ким би смо још упоредили овог монаха Христовог?
Ваистину са подвижником светог послушања Акакијем из Лествице.
И један и други беху безпрекорно послушни. И један и други беху простодушни. И један и други благоразумно трпљаху тегобе послушања. Но, овај нови Акакије превазиђе оног из Лествице онолико колико крв проливена за Христа превазилази зној проливен на послушању.
Kатакомбна благодат у егзилу – жива искуства верујућих
