Сви појединци који су учествовали у прљавој одбрани режима, од оперативаца који су инфицирали телефоне, преко тужилаца који су покривали ова злодела, до медија који су саучествовали у извршењу кривичних дела, мораће да се суоче са законским последицама
Пишу: Милан Радоњић и Вук З. Цвијић
Одлазећи режим Александра Вучића је у последњим данима, пре изнуђеног признања пораза, појачао репресију хапшењем више студената и активиста. А пре тога спроводио је недозвољена инсталирања шпијунских програма у телефоне. За овај масовни и убрзани прогон на крају владавине коришћен је исти механизам. Осим монтираних хапшења жртве су биле изложене пропагандном терору режимских тровачница: Информера, Курира, Пинка, Новости, Политике, на крају и РТС–а. Основна пристојност била би да се одмах обуставе политички прогони и да пропагандни сервиси бивше власти престану да сипају отров, али се то није десило док пишемо ове редове. Иако то није довољно. Они који су били робови пораженог режима у институцијама система сада имају прилику да поврате елементарно достојанство тако што ће почети да раде свој посао и уместо невиних људи прогоне стварне кривце, од Оскара Чварка до последњег батинаша са фантомкама или без њих. На њима је та одлука. Чекамо тужилаштво, полицију, РЕМ…
Подсетимо се, после упозорења студентског покрета да су таргетирани шпијунским софтверима, попут скупог Пегаза, које могу набавити само државни актери, уследиле су нове информације о употреби истих система надзора и против ректора београдског универзитета Владана Ђокића и тужилачког сарадника у ТОК-а, Радета Бајића. Са друге стране срастање безбедносних служби са режимским парамедијима је у последњој, завршној фази којој смо сведочили, донело и нове доказе злоупотреба сасвим употребљиве на неким будућим судским процесима.
Ефекат застрашивања
Како би се ефекат застрашивања увећао, тајни надзор комбинован је са намерно видљивим физичким праћењем студената, а када ни то није било довољно полиција је упадала у њихове домове. То су 22. октобра учинили Андреју Премовићу, изузетном студенту рачунарства и некадашњем ђаку генерације гимназије у Рашки. Њега је тужилаштво за високотехнолошки криминал сумњичило да стоји иза сајта ocisti.net који је објавио базу СНС ботова који су трошећи новац свих грађана ботовали из државних установа и фирми. То је исто тужилаштво које седам година води поступак против узбуњивача Александра Обрадовића.
Покушавали су да ме намаме, честитајући ми наводно на успеху и предлажући да им признам и после да се запослим у БИА
Андреј Премовић
На вратима породице Премовић у шест сати ујутро појавило се чак четворо инспектора и то без налога за претрес који су чекали наредна три сата. „Осећај када су се појавили био је тмуран, а пошто сам ја пријављен на адреси моје баке, њу су пробудили око 5.30“, говори за Радар Андреј Премовић. „Пошто су дошли без налога за претрес, имали смо пуно право да их не пустимо да уђу, али ипак јесмо. Покушавали су да ме намаме, честитајући ми наводно на успеху и предлажући да им признам и после да се запослим у БИА. Рекао сам им да не знам на чему ми честитају и да немам шта да признам.“ Три сата касније полицајцима је стигао налог за претрес и почели су да сакупљају све електронске уређаје у кући, чак и оне који припадају Андрејевом оцу.
„Нису ми дозвољавали чак ни да одем у тоалет сам“, наставља Андреј. „Одузет ми је телефон, а потом је један од инспектора рекао да има добре вести и да ипак нећу бити приведен.“
Та лепа вест имала је можда везе и са чињеницом да се, док је претрес трајао у дому Премовића, на улици испред окупио већ број грађана Рашке, који нису желели да дозволе да Андреј, вишеструко награђивани студент рачунарства специјализован за сајбер безбедност, буде ухапшен. Лидија Премовић, Андрејева мајка, описала је за наш недељник своје утиске тог догађаја: „Било их је три мушкарца и једна жена, држали су нас ту као таоце сатима, да ли су нешто подметнули не знам. У једном тренутку почела сам да радим кућне послове, невезано за њихово присуство“, говори ова професорка српског језика и књижевности. „Ипак, сустигао ме је бес док сам их посматрала. Два инспектора била су помало незаинтересована, а један је све време вршљао около и нешто тражио, па сам се окренула јединој жени која је била међу њима. Питала сам је да ли је срамота због тога што ради. Одговорила ми је да јесте, да се стиди и да јој је жао што то мора да ради.“
По наредби Вишег суда у Београду, припадници полиције су 22. октобра 2026. претресли кућу Срђана Илића, активисте удружења „Београд остаје“. Овај очити политички прогон био је увијен у обланду бесмислених сумњи да је договарао и планирао активности усмерене на вршење насиља на дан парламентарних избора, као и да је обучавао такозване мобилне тимове за физичке обрачуне. На терет му је стављено већ чувено кривично дело припремање дела против уставног уређења и безбедности Србије у вези са кривичним делом позивање на насилну промену уставног уређења, све што је резервисано за прогон неистомишљеника одлазећег насилног режима. Правосудни прогон пратила је и пропагандна акција Политике са лажима о Срђану. Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду одбио је предлог Вишег јавног тужилаштва у Београду за одређивање притвора, али је Илићу одређена мера забране напуштања стана, уз забрану коришћења телефона и интернета.
Аудио-снимци и транскрипти незаконито пресретнутих разговора опозиционих активиста, студената и јавних личности директно се из монтираних соба безбедносних служби испоручују партијским гласилима за јавни одстрел
Адвокат Растко Наумов истиче да овај случај отвара озбиљно питање границе између легитимног грађанског организовања и поступања државе према људима који желе да надзиру рад институција и штите јавни интерес.
„Ипак, чини се да су овакви потези државе постали део уобичајеног политичког фолклора уочи важних друштвених и политичких догађаја, покушај да се репресијом над појединцима застраше сви који размишљају о томе да се активно укључе у друштвене процесе и јавно искажу свој став. Када држава грађански активизам посматра као претњу, а институције се користе на начин који може да обесхрабри грађане да контролишу власт, то више није само питање положаја једног активисте, већ озбиљан разлог за забринутост због правца у којем се друштво креће.“
Ослобађање страха
Наумов подвлачи да су то обрасци својствени ауторитарним системима, у којима се критика власти доживљава као непријатељство, а грађанска иницијатива као опасност коју треба сузбити.
„Међутим, власт очигледно није разумела једну важну промену која се у нашем друштву догодила током последње две године: људи су се ослободили страха. Покушаји застрашивања не морају нужно произвести послушност. Овакви покушаји додатно су учврстили одлучност грађана да бране своја права и јавни интерес. У друштву у којем се грађани плаше да надзиру изборе, пријављују неправилности или јавно критикују власт, не слабе само права појединаца, слаби и сама демократија“, закључује Наумов.
Према његовим речима, у данима уочи избора сведочили смо завршној, параноичној фази режима који је у потпуности суспендовао сва уставна начела и прешао на отворене методе државног терора: „До сада смо могли да говоримо о институционалним злоупотребама, али ово што данас видимо и живимо постао је најтежи облик клиничког делиријума и панике унутар одлазеће владајуће касте. Они су у свакој акцији студената, у сваком критичком тексту и бунту јавности, видели директну претњу по свој опстанак на власти.“
Покушаји застрашивања не морају нужно произвести послушност. Овакви покушаји додатно су учврстили одлучност грађана да бране своја права и јавни интерес
Растко Наумов
Адвокат Иван Нинић, чији је мобилни телефон можда и најчешће звонио када су претходних година у Србији бесправно хапшени активисти и узбуњивачи и критичари режима, указује да је напредњачка власт у својим последњим данима подигла лествицу бруталности. „Своју изборну кампању бивши режим је у потпуности преселио на терен апарата силе, посежући за незаконитим хапшењима, монтираним процесима и политичким притворима. Ту пре свега мислим на случај новинара Љубомира Стефановића, војног синдикалца Новице Антића и низа политички активних студената који су у финишу кампање маркирани као легитимне мете.“
Нинић истиче да је власт која је свакодневно халуцинирала о „страним агентима“ и „рушењу уставног поретка“ заправо једини стварни рушитељ ове државе. „Александар Вучић је намерно бирао лакше мете како би дисперзовао страх међу грађанима и демонстрирао лажну снагу и супериорност над политичким противницима и то са позиције на којој је привидно само обичан грађанин, без икакве извршне државне функције.“ Указује да је одлазећа власт активирала све досадашње скривене технике саботаже и почела јавно да их експлоатише, не скривајући њихову незаконитост и несразмерност. „Док грађанима држе предавања о патриотизму, у телефоне студената, опозиционих политичара, независних новинара и НВО активиста масовно убацују увозне, илегалне шпијунске софтвере за тотално праћење. Та активност је постала толико ендемска да досеже чак и до сарадника у самом Јавном тужилаштву за организовани криминал.“
Безбедносне службе, пре свих БИА, али и ВБА, претворене су у класичну политичку полицију, каже Нинић и закључује да те безбедносне службе, уместо заштите уставног поретка, врше масовни, противзаконити упад у приватност и животе грађана, у име и за рачун једне политичке фамилије. Наравно шефови БИА, ВБА и ВОА нису поднели оставке.
Ипак, када се једног дана буде писала историја злоупотреба безбедносних служби у Србији током напредњачке владавине, једно од најобимнијих поглавља ће извесно бити оно о њиховом срастању са прорежимским парамедијима, специјализованим за лов на људе. Мете оваквих напада биле су проминентне јавне личности, истакнути активисти, односно свако ко се профилише као потенцијално опасан по сада већ одлазећи режим, а садејство ових државних и парадржавних актера се ни најмање није сакривало.
Забележено је да је Александар Радић био фотографисан са велике удаљености, а та фотографија је завршила у провладиним медијима, што поново указује на чињеницу да подивљале тровачнице за свој садржај одавно користе ресурсе државних безбедносних служби.
Своју изборну кампању бивши режим је у потпуности преселио на терен апарата силе, посежући за незаконитим хапшењима, монтираним процесима и политичким притворима
Иван Нинић
Посебно је у том смислу еклатантан случај који се догодио 15. и 20. октобра када су на сајту Информера објављени снимци екрана са порукама по којима је, како указују саговорници Радара, белодано да се ради о подацима добијеним уз помоћ специјализованог хардвера који је раније у Србији користила БИА.
Интерфејс који се види на објављеним снимцима карактеристичан је за опрему за дигиталну екстракцију података и готово је идентичан ономе који имају уређаји компаније Целебрите.
О томе сведоче фотографије екрана објављене на сајту Информера где испод сваке поруке стоји линк који у форензичком софтверу истражитељи користе да утврде тачно порекло базе података, путању којом су подаци упућени, односно платформу преко које је порука упућена. Са леве стране екрана видљиви су плави тик-боксови који дигиталним форензичарима омогућавају да селектују специфичне поруке како би их укључили у извештај. На фотографијама екрана видела се истакнута такозвана метадата са прецизно мереним временом (у секундама) као и временским зонама, што је такође стандардно за средства дигиталне форензике која служе да се установи тачно време догађаја.
Системске злоупотребе
Додатно, поједине поруке носе експлицитну ознаку „Owner“ (Власник) коју форензичари користе како би јасно дефинисали примарног корисника односно власника уређаја који се истражује (физички или даљински преко клауда).
Иако компанија Целебрите за разлику од произвођача софтвера Пегаз не продаје само државним актерима, већ и оним корпоративним, њихову опрему набавила је БИА, али и Министарство унутрашњих послова. Међународна невладина организација Amnesty Интернатионал је објавила да је 2024. у Србији овај уређај коришћен за насилно откључавање телефона у најмање седам случајева, а наредне године је Радио слободна Европа објавио документа која потврђују да српске безбедносне службе користе средства ове компаније још од 2019.
Када се једног дана буде писала историја злоупотреба безбедносних служби у Србији током напредњачке владавине, једно од најобимнијих поглавља ће извесно бити оно о њиховом срастању са прорежимским парамедијима
После скандала са откривањем системских злоупотреба и кршења тачки уговора које су државни актери у Србији имали са компанијом Целебрите крајем 2024, у контексту њиховог коришћења за политичку репресију ова фирма је формално раскинула уговор и блокирала њихово коришћење од стране српских безбедносних служби, односно актера у Србији. Захваљујући дугорочним уговорима МУП и БИА су очигледно наставили да користе уређаје ове компаније, очигледно поново дозвољавајући њихову злоупотребу. Са друге стране, прорежимски парамедији објављујући овакве садржаје донели су још доказног материјала о недозвољеној репресији и прогону људи у коме су са толико страсти и без икакве задршке годинама учествовали и то су наставили у данима после политичког пораза њихових налогодаваца.
Вучић је признао пораз водећи рачуна искључиво о сопственој безбедности док су батинаши, они без униформи и са њима, још били у Ћациленду, па је насиље избегнуто само захваљујући студентима и грађанима који су им омогућили да побегну. Мање од 24 сата раније у МУП је формирана ад хок група из састава УКП под командом Марка Кричка, Службе за унутрашњу контролу са начелником Мирославом Пауновићем, те Управе за технику којом руководи Горан Цолић. Припадницима ове групе подељени су бибер-спрејеви, палице и поткапе које покривају лице, те им је речено да се јаве у недељу на дужност. Радар је поводом сазнања о формирању ове групе послао питања МУП још 24. октобра. Питања су била за директора полиције и сваког од ова три начелника, али нисмо добили одговор.
Било би логично да сви ови људи поднесу оставке, а да се у МУП-у зауставе прогони Катарине Петровић, њеног мужа Горана, инспектора Слободана Миленковића и свих других часних полицајаца.
Крунски доказ терминалне фазе одлазећег режима јесте кулминација отворене симбиозе БИА и режимских таблоида. Аудио-снимци и транскрипти незаконито пресретнутих разговора опозиционих активиста, студената и јавних личности директно се из монтираних соба безбедносних служби испоручују партијским гласилима за јавни одстрел. Могу они да убеђују јавност како им те снимке шаљу „забринути гледаоци“, али ти гледаоци заправо имају службене легитимације, носе значке и оружје о трошку свих нас. Уместо држави, они служе једном човеку и једној партији. Када тајна служба пресреће комуникацију грађана, а потом те снимке дистрибуира преко медијске канализације ради политичке ликвидације, то није примена закона, већ је то мафијашки рукопис отете државе.
По наредби Вишег суда у Београду, припадници полиције су 22. октобра 2026. претресли кућу Срђана Илића, активисте удружења „Београд остаје“
Сви појединци који учествују у овој прљавој одбрани режима, од оперативаца који инфицирају телефоне, преко тужилаца који подизањем оптужница покривају ова злодела, до уредника који свесно саучествују у извршењу кривичних дела, мораће да се суоче са законским последицама. Сваки налог, свако решење и свака злоупотреба остављају трајан дигитални и папирни траг. Нема те партијске књижице која ће сутра било кога амнестирати од кривичне одговорности за гажење људских права и рушење уставног поретка. Режим који шпијунира сопствене грађане и прогања децу јесте организована криминална група.
Док ово пишемо шест новинара и даље је ван Србије због безбедности.
Улога ВЈТ у заташкавању
ВЈТ у Београду одиграло је улогу и у заташкавању једне од највећих афера СНС-а пре доласка Ненада Стефановића на место главног тужиоца – бесправног рушења у Херцеговачкој улици у изборној ноћи 2016. године. Задовољивши се признањем кривице шефа смене МУП-а, затворили су случај а да нису утврдили ни ко су била лица под фантомкама која су лишавала слободе присутне грађане, ни ко је био налогодавац. Сведочанство супруге Синише Малог да је њен муж организовао читаву акцију, одбацили су као потпуно нерелевантно. Прошле недеље добили смо још једно: о наводној улози Малог јавно је проговорио и тадашњи начелник комуналне полиције Никола Ристић. Оно што нисмо могли раније да чујемо јесте да је током рушења био присутан и сувласник Миленијум тима Иван Бошњак, а да су грађевинским машинама управљали његови запослени. Обе тврдње су из Миленијум тима демантовали, тврдећи да је Ристић претходно покушао да изнуди новац од њих, због чега су поднели кривичну пријаву. Чијој верзији ће послеизборно тужилаштво приписати већи значај, остаје да видимо.
