fbpx
Насловна / Безбедност / Промашаји војнообавештајних служби и заташкавања (1)
Промашаји војнообавештајних служби и заташкавања (1) 1

Промашаји војнообавештајних служби и заташкавања (1)

Пуковник Џон Хјуз-Вилсон (Јохн Хугхес-Wилсон) служио је 31 годину у војсци Велике Британије, од тога преко 20 у британском обавештајном корпусу. Обавештајне дужности одвеле су га, као команданта и као официра генералштаба, на Фокланде, Кипар, Арабијско полуострво, у Северну Ирску и у „џунгле“ просторија британске владе (Wхитехалл); током своје службе радио је са званичницима из 22 различите државе. Пензионисао се с дужности члана Политичког штаба НАТО-а, а затим постао писац и коментатор специјализован за војну историју и обавештајне теме. Активан је члан или сарадник више државних и научних институција Велике Британије.

Његова књига „Промашаји војнообавештајних служби и заташкавања“ за српско говорно подручје преведена је и штампана у издању издавачке куће „Албион бокс“. Рецензенти књиге су српски генерали Бранко Крга и Александар Димитријевић, бивши начелници војне обавештајне службе. Магазин Таблоид добио је ексклузивно право да у неколико наставака објави најважније наставке из овог вансеријског публицистичког дела.

Једна од првих ствари коју председник или премијер неке државе види сваког јутра јесте дневни обавештајни преглед. „Информисаност“ је једна од најважнијих ствари које управљају нашим животима: али, ми смо углавном потпуно несвесни њеног постојања. Ипак, као грађани који плаћају порез и све те скупе подухвате, ретко имамо прилику да видимо шта смо платили.

Након катастрофе са Светским трговинским центром, инвазије коалиционих снага предвођених САД на Ирак, у пролеће 2003, и потоњих догађаја, обавештајни рад је заузео истакнуто место на насловним страницама часописа, што је раније ретко виђано. Јавност је први пут открила не само да је информација заиста важна у формулисању државне политике него и како обавештајни систем функционише. Многи су били запрепашћени и шокирани када су схватили како владе покушавају да манипулишу јавним мњењем или да занемаре информације које се не уклапају у актуелну државну политику. Обавештајни рад, тема која се обично држи у сенци, појавио се на насловним странама и допро до свести јавности као никада пре. У овој књизи покушавам да осветлим неке недавне догађаје, који су нам у јасном сећању, из другачије перспективе: обавештајне. И то не само „војнообавештајне“, јер је дистанца између цивилне и војне обавештајне делатности обично лажна. У великој мери, целокупан обавештајни рад и прикупљене информације производ су рада једне владе или државе; то постаје војни проблем само онда када ствари крену у веома погрешном смеру.

Многи од нас читали су новинске извештаје и књиге о догађајима о којима се говори на овим страницама. Али мали број нас видео је догађаје изнутра. Поглед изнутра подразумева поседовање информација; а поседовање информација значи поседовање моћи. Под појмом изнутра не подразумевам инсајдерски поглед политичара или других самозадовољних класа, као што су службеници бивших влада или чак велики новинари, који често пишу у стилу, „па, као што ми је председник рекао у поверењу…“, имплицирајући да су они једини који познају проблем.

Право „инсајдерско знање“ увек су информација или информације које су биле доступне политичарима и доносиоцима одлука у датом тренутку. Тако је лако заборавити да су, у ствари, тајне информације те које стоје иза новинских наслова и да су оне обликовале догађаје. Информације су онај фактор који је учинио да људи – доносиоци одлука – постану хероји или злочинци. У овој књизи покушавам да скинем вео с онога што се заиста десило иза сцене у обавештајном свету за време неких најпознатијих догађаја, од Другог светског рата, до данашњег рата против тероризма. Књигом покушавам да покажем зашто су неке чувене или мање познате личности, на основу обавештајних података и у условима тајности у којима су морале да делују у датом тренутку, донеле неке одлуке, било добре или лоше.

У књизи се концентришем на обавештајне грешке и промашаје из врло једноставног разлога – они су много интересантнији него далеко бројнији успеси обавештајаца, који морају остати тајна како би се могли поновити ако устреба. А у многим случајевима, обавештајни промашаји су обично били врло пажљиво скривени од пореских обвезника, који их плаћају.

Стога се у овој књизи идентификују бројне лажи и заташкавања. Нису све преваре биле спроведене да би се заварао непријатељ, што неће допринети општој популарности прича које следе.

На пример, прича о Дијепу и улози вицеадмирала лорда Луиса Маунтбатена (Лоуис Моунтбаттен) у тој погубној авантури, узбуркала је посебно јаке емоције. Али, евидентиране чињенице су јасне и истина је изашла на видело. Завиривањем под камење осветљавају се оне области које би многи желели да сакрију или забораве.

Маунтбатен није усамљен у том погледу. Има много владиних службеника и обавештајних официра, у свим режимима, који би више волели да остану фигуре у сенци и задрже у тајности сопствене промашаје и лоше одлуке, само да би сачували свој углед, каријеру и пензију. Тајност у обавештајном раду не покрећу увек најпоштенији мотиви.

Тајност је, такође, опасан савезник оних виших цивилних службеника из администрација свих држава који напредују и просперирају у сигурности спознаје да им контрола обавештајних тајни даје моћ без одговорности. Добри обавештајни официри требало би да увек имају моралну храброст да преузму одговорност за савет – добар или лош – који су дали својим политичким господарима. На крају крајева, обавештајни рад се своди на предвиђање највероватнијег тока догађаја у будућности, а не само на свакодневно забављање забринутих доносилаца одлука јучерашњим информацијама. Телевизије ЦНН, „Скy“ и ББЦ могу то да учине далеко боље, због чега се у канцеларији председника владе сваке државе увек налази ТВ пријемник.

О обавештајном раду

Према старој изреци, појам „војнообавештајни“ (милитарy интеллигенце) јесте контрадикција. Овај излизани стари виц нема велики утицај на професионалне обавештајце. Међутим, ово је општеприхваћено мишљење, јер је историја препуна погубних обавештајних промашаја. Од најраније запамћене историје па све до Заливског рата, војници на свим странама били су жртве изненађења. Како могу бити тако глупи?

Ипак, изненађење је један од главних принципа сваког рата. На свакој војној академији и у штабном колеџу, сваком студенту војних наука држи се настава о потреби да се постигне изненађење – као и да се спречи. И поред тога, изгледа да војска скоро редовно бива изненађена. Да ли су промашаји последица наше глупости, или непријатељеве лукавости?

Одговор је – и једно и друго. Као што сваки војни командант настоји да не буде изненађен, тако потенцијални противници настоје да свим триковима и средствима заведу непријатеља и ухвате га у незнању. Да би избегли изненађење, команданти се ослањају на обавештајце и њихове информације. Они су понекад успешни, а понекад нису. Од успешног обавештајног рада зависе командантове одлуке и његов углед; а такође, врло често, и будућност његове државе и народа.

На томе се заснива наше одушевљење одлукама војног професионалца и схватање разлике између његовог и других позива. Војничке одлуке једноставно носе већу тежину него одлуке у другим професијама.

Јер, у другим професијама, изузев одлука политичара у рату, ниједна не носи са собом такав ниво одговорности. Ако банкар начини фаталну грешку, економија ће пропасти и људи ће изгубити своју уштеђевину и посао. Ако хирург начини фаталну грешку, пацијент ће умрети. Али ако генерал или адмирал погреше, умиру и војници и цивили, понекад огроман број људи. Ево само једног примера: Хитлер и Фон Паулус су послали не мање од 250 хиљада људи у битку за Стаљинград. Од тог броја, само се око 5.000 сломљених људи вратило из Русије. Да ли би Хитлер наредио својој Шестој армији да упорно јуриша да је имао тачне податке о плановима руских генерала?

Мада обавештајци могу помоћи, они не могу донети одлуку у командантово име. Чак и кад испред себе има кристално јасне извештаје, тачне, ажуриране и доказима из прве руке подупрте податке, историја нам увек наново показује да ће тврдоглав, амбициозан или погрешно информисан командант једноставно занемарити те челичне доказе. Не треба да идемо далеко у прошлост да бисмо нашли такав пример.

У септембру 1944. генерал Браунинг (Броwнинг) занемарио је ваздушне фото-снимке мајора Брајана Уркарта (Бриан Урqухарт), који су јасно приказивали присуство немачке СС оклопне дивизије, груписане испред Арнхајма. Не само то: Браунинг је на лицу места отпустио свог несрећног обавештајног официра, тврдећи да је он ‘ментално поремећен због стреса и премора’. Уркарта је из штаба извео намргођени директор санитетске службе и упутио га на одмор и опоравак. Неколико дана након тога, падобранци су скочили.

Последице наређења које је издао Браунинг биле су катастрофални губици Прве британске ваздухопловне дивизије, у злосрећној операцији „Маркет гарден“. То се никад не би десило да није било Браунингове одлуке, која је, изгледа, била базирана на жељи да се не остане ван акције у тренутку када се, сасвим погрешно, сматрало да је крај рата на видику. Војници британске и пољске ваздушно-десантне бригаде платили су ужасну цену за заблуду и ароганцију које су мотивисале Браунинга да одбије тачне податке које му је презентовао његов обавештајни штаб.

Иронично, годинама касније, када је Уркарт био старији саветник за безбедносне операције генералног секретара УН, осврнуо се на причу о судбоносној ратној јесени у тужном и хуморном тону, завршивши речима: „Али ја заиста не кривим генерала Браунинга; на том месту, шта је друго могао да уради?“

У великом броју случајева војни команданти нису глупи. Чак и интелектуално најслабији генерал схвата да је рат питање најмање две стране и, што је разумљиво, увек жели да буде на победничкој. Победа ће му донети поштовање, богатство, награде и аплаузе земљака. Зашто онда, упркос оваквим подстицајима, приближно 50 посто њих начини суштинске грешке?

У већини случајева пораз се може приписати недостатку података о непријатељу. Било због превеликог поуздања, незнања, лаковерности или једноставно неспособности да се схвате чињенице, војни пораз је скоро увек у вези с обавештајним поразом. На Малајском полуострву, 1941, британски команданти су веровали да су Јапанци слабашни, мали Азијати, неспособни да се боре у џунгли, а да не говоримо о управљању модерним борбеним авионом, тако да представљају малу или никакву претњу. Нису били у праву.

Тешко је накнадно установити како су овако погрешне оцене постале део државне војне политике. Стога морамо изблиза сагледати важеће механизме обавештајног рада, који је дуго третиран као тамна и мистериозна уметност коју спроводе људи и жене далеко од средишта пажње. Јесу ли њихови недостаци и грешке прави узрок многобројних промашаја? Како су обавештајци уопште могли тако страшно погрешити?

Не би требало да будемо сувише изненађени. Имајући у виду колико су добре информације важне, мора се рећи да команданти, традиционално, не пружају велику подршку некој обавештајној операцији која би често могла да војсци спасе кожу. У многим војскама обавештајни штаб је као Пепељуга. Проблем је у томе што се стаза до војничке славе неизоставно налази у пољу операција. Обарање авиона, потапање бродова, заробљавање непријатељских бригада или командовање оперативним саставима сигуран је пут до признања и високих командних дужности у свим војним организацијама. Резултат је тај да се обавештајни рад, заједно са својим партнером који добија битке – логистиком, често третира као позадинско питање, или област мистериозне опседнутости паметних али тешких индивидуалаца. Ипак, иронично, и обавештајна делатност и логистика признати су на сваком штабном колеџу у свету као два фундаментална фактора који могу гарантовати командантов успех на бојном пољу.

„Да Кувајт гаји шаргарепу, не би нас било брига“

(Заливски рат)

Ако Заливски рат није био обавештајни промашај, онда је свакако био сирово изненађење. Како је ирачка војска Садама Хусеина 2. августа 1990. похрлила у малу, независну нафтну државу Кувајт, на врху Персијског залива, реакција новинара и обавештајних официра широм света била је иста: „Не верујем!“ Једном када је шок прошао, друга реакција обавештајне заједнице западног света била је подједнако универзална: „Види, с војском величине као што је ирачка…“

Оно што инвазија на Кувајт показује, можда јасније него иједан други недавни пример обавештајне грешке, јесте јасна разлика између могућности и намера у процени обавештајних података. Јер, ако је иједна држава 1990. имала јасне и спремне војне способности, то је био Ирак. Ирак је имао војску од 5.000 тенкова, 7.000 борбених возила пешадије и 3.500 артиљеријских оруђа.

Било је до милион људи под оружјем, што је десет пута више од британске војске. Ирак је имао више борбених хеликоптера него што су имали РАФ и британска копнена војска заједно. То су биле запањујуће војне способности. Стога је обавештајни проблем о Ираку 1990. био сасвим јасан. Шта ће Садам Хусеин, диктатор с четвртом највећом војском на свету, урадити следеће? Обавештајни захтев је био онај најтежи, најопаснији и најосновнији од свих обавештајних захтева: Које су Садамове намере?

Обавештајни аналитичари и експерти за Ирак имали су задатак да уђу у Садамов ум. Једини начин на који се ово може постићи јесте или могућност да се виде Садамова тајна наређења, или да се регрутује неки несумњив извор, што је могуће ближи ирачком председнику. То је био тежак задатак, али суштински важан.

Од Вијетнамског рата обавештајна заједница САД предводила је свет у прикупљању обавештајних података. Способност америчких обавештајних агенција и њихових савезника за прикупљање података задивљујућа је. Од сателита изнад глава, до телескопа на земљи, обавештајна заједница САД прикупљала је све што је могла о потенцијалним непријатељима, што је до 1993. неизоставно обухватало Совјетски Савез и комунистички блок. У том процесу они су сложили обавештајну базу енциклопедијских размера. У ствари, тајна листа циљева Стратегијске ваздухопловне команде САД била је чак позната као БЕ – „бомбардерска енциклопедија“.

Најутицајнија и најишчекиванија публикација касних осамдесетих година за западну обавештајну заједницу био је документ под називом совјетска војна моћ, сјајни црвени приручник који је сваке године штампала ДИА.

За обавештајног стручњака, овај документ (чији је ниво тајности годинама опадао, да би на крају постао јавни документ који се даје новинарима као део вашингтонске вежбе у односима с јавношћу) био је богата трпеза добрих ствари: слика из свемира нових ракета земља-земља, које се извлаче из тајног хангара дубоко у сибирској тајги; снимак у крупном плану најновијег совјетског тенка како напушта фабрику; ситне фотографије неког непознатог јуришног хеликоптера који лебди изнад неке удаљене писте; чак и као игла оштри снимци нове модерне радарске антене непознате намене, која штрчи с врха нуклеарне подморнице Црвене флоте која никада раније није виђена.

Све је било тамо, са шемама, упоредним табелама и проценом ефикасности дејства. совјетска војна моћ био је сан сваког обавештајног аналитичара о организацијско-формацијској структури и наоружању, тако да искрено узбуђење приликом доласка путујућег циркуса ДИА да упознају више официре НАТО и њихове обавештајне штабове с најновијим подацима не би требало потценити.

Каква год да је била вредност совјетске војне моћи, објављивање овог документа није увек наилазило на потпуно одобравање. Циници, који су често потицали из редова служби за ЕИ, понекад би поставили питање: „Имате ли неке информације о совјетским намерама?“ гостујућем презентеру из САД, који би се онда нашао увређен и промрмљао да то није одговорност његове агенције, и уопште, ко то зна. Узбуђени слушаоци би онда изнервирани бленули у човека који је поставио питање и састанак би се наставио, али би штета већ била учињена, балон је пукао. Истина је да су намере увек прави обавештајни изазов. Инвазија на Авганистан 1979, умало па инвазија на Пољску 1981, колапс комунизма 1989-1992. и окупација Кувајта 1990, догађаји су који су потпуно изненадили обавештајну заједницу, упркос огромним количинама новца пореских обвезника који је потрошен на обавештајну опрему и ресурсе, као и на високообучено људство да њима рукује.

Проблем различитих намера је и културолошке и практичне природе. Културолошки проблем усађен је дубоко у нашу модерну психу као посебан начин погледа на свет. Да бисмо се суочили с њим, анализа проблема мора проћи три одређене фазе. Прво, идентификацију проблема; друго, једном када је проблем идентификован, он мора бити измерен; и последње, када знамо размере проблема, морамо бити способни да одредимо могућности за његово решење. Кључ ове материјалистичке логике јесте у мерењу проблема: квантификацији. Она прожима цео наш живот и чак се шири у хуманистичку сферу, где се сада компјутери могу употребити да анализирају ритмику Шекспирових дела. Како је Том Волф (Том Wолфе) у очају узвикнуо: „Дођавола! Они су почели чак и литературу да облаче у беле мантиле!“

(Наставиће се)

А 1.

Од податка до информације

Спознаја да обавештајне информације могу бити занемарене или одбачене као неприхватљиве и нетачне, приморала је савремене обавештајне службе да непрестано јачају своје капацитете. Циљ је да се корисници, били они војници или политичари, приморају да схвате очигледну истину. Да би се ово постигло, данашње војнообавештајне организације формиране су као систем који треба да смањи могућност грешке и аномалија на минимум. Процес којим се то постиже познат је као обавештајни циклус. То је једноставан систем, који је осмишљен тако да обавештајни податак трансформише у обавештајну информацију. За нас је важно да схватимо ове основне процесе обавештајног рада. Само тако ћемо моћи да разумемо шта је то у прошлости било погрешно и зашто.

ГЛОСА

Читав ток светске историје могао је бити другачији да је Адолф Хитлер одговорио „не“ на питање свог начелника генералштаба: „Да ли да наставимо мој Фиреру?“, 31. августа 1939. године. Намере су за обавештајни свет оно што је „нејасна логика“ за математичаре.

 

Џон Хјуз Вилсон

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *