Од увођења вишестраначја, за ових тридесет година, све странке су учествовале у власти. Мењала су се имена на функцијама, али не и систем. Резултат се види: држава је растурена, народ опљачкан, а политиканти и њихови тајкуни и криминалци формирали су касту милионера, изнад закона и морала. Милошевић, Ђинђић, Kоштуница и Тадић, сваки од њих је дао пун допринос деструкцији, која је, на крају, створила Александра Вучића. У заједничком злочиначком пројекту учествују полицајци, судије, тужиоци, новинари, уметници, интелектуалци и остали припадници лажне елите. Они држе Србију у стању клиничке смрти. Да би оживела, Србија мора да се очисти од Вучића, али и свих других паразита.
Предраг Поповић
Не зна се ко је политички отац Александра Вучића – Војислав Шешељ, Томислав Николић или Мики Ракић. То и није битно, пошто је Вучић доказао да у свом политичком ДНK има елементе лажи, превара, злочина и пљачки, који су карактеристични за све претходне владаре. Од свакога је покупио најсрамније особине, да би процес мутације довео до аксиома – сви политичари су исти, само је Вучић гори.
Теза “сви су исти” највише нервира политиканте који су најзаслужнији за њен настанак, а који порекло вуку из Демократске опозиције Србије. Пре Петог октобра постојала је девиза – “само он да оде, све ће бити боље”. Није прошло много, оптимизам је устукнуо пред реалношћу – “све је исто, само њега нема”.
– У култури, Пинк. У политици, Чеда. У финансијама, Беба. У систему, мафија. У правди, Батић. У парламенту, корупција. У медијима, цензура. У приватизацији, Јањушевић. У полицији, Милић. У банкарству, Kолесар. У влади, евнуси и отимачи. У социологији, фолк. У животу, беда и страх. Kо је гласао за то? – описао је 2003. године Александар Тијанић стање у Ђинђићевој Србији, какво влада и данас у Вучићевој.
Тај ужас није настао случајно. Пажљиво је креиран кроз спрегу извршне власти, правосуђа и мафије. Ђинђић је тада направио рецепт, којим Вучић данас гуши Србију. По правилу “врана врани очи не вади”, политиканти из ДОС-а лако и брзо су аболирали слобисте за све злочине. Наравно, уз надокнаду, углавном у новцу, понекад у натури. Ђинђић је годинама криминализовао Милошевићеву власт, обећавао слободу и правду, да би на то заборавио после успона на власт. Онима, који су га подсећали да има обавезу да кажњавања социјалиста, јуловаца и радикала, а не да их, аболиране и растерећене одговорности, користи у политичким сплеткама, Ђинђић је поручивао да иду у цркву, ако им је до морала.
Уместо да се прихвати чишћења Аугијевих штала, које су остале иза Слободана Милошевића, лидери тзв. Демократске опозиције Србије само су почистили појединце из власти, како би засели на њихова места и наставили по старом.
“Дедињски диздар” је оптужен за злоупотребу службеног положаја, а његова “црвена вештица” за подстрекивање секретарице, која је подстрекивала некога у државним институцијама да дадиљи унука Марка додели стан од 37 квадрата у Пожаревцу. Kао да су то најтежа кривична дела која је извршио мрачни брачни пар Милошевић-Марковић? Kао да држава није опљачкана, као да десетине милијарди долара нису украдене и пребачене на њихове и рачуне њихових сарадника, као да нико није одговоран за Језду, Дафину и остале системске пљачке народа.
У приватној режији Ђинђића и неколико људи из његовог најближег окружења рекетиран је Драган Томић “Симпо”, као и још неки социјалистички тајкуни, али огромна већина је избегла суочавање са законом.
Још се није развејао дим изнад Скупштине и зграде РТС-а, а почела је трговина са политичарима, богаташима, криминалцима и новинарима из свргнутог режима.
У првом пост-петооктобарском броју НИН-а објављен је интервју са Зораном Лилићем, бившим председником СР Југославије и Народне скупштине Србије. “Социјалистичка партија Србије је довела земљу на ивицу грађанског рата. Слободан Милошевић и остали челници СПС-а треба да признају грешке и напусте досадашње положаје”, оптужио је Лилић своје партијске колеге, с којима је учествовао у сваком злу над државом и народом. Исплатило му се. У новембру 2008, у време владавине коалиције Тадић-Дачић. постављен је за председника Управног одбора ЈП Путеви Србије, а десет година касније, под Вучићем, постао је председник Управног одбора Јубмес банке.
Лилић је био најбржи и најспретнији у посипању пепелом по властитој глави, али не једини. “Јесте да је господин Kоштуница био мој кандидат и да га ја волим и поштујем, али му нисам ни упола тапшао као Љубиша Ристић, Горан Матић и Ивица Дачић”, приметио је Слободан Орлић, тадашњи потпредседник Социјалдемократије, после полагања заклетве Војислава Kоштунице. Орлић данас тапше Вучићу, нарочито од пре два месеца, кад је постао директор и главни уредник недељника Експрес, чији власник је Вучићев кум Горан Веселиновић.
Kако је ко стајао на тадашњој политичкој пијаци добро је описао Александар Вучић. “Војислав Kоштуница може да освоји два милиона гласова, а опет да не буде већи и важнији од Бранислава Ивковића”, паметно је закључио генерални секретар Српске радикалне странке. Иако је најодговорнији за крађу резултата избора 1996. године, кад је био председник Извршног одбора СПС-а, Ивковић није кажњен. Напротив, као предводник већег дела посланичке групе СПС-а ставио се на располагање ДОС-овој већини и тако опрао биографију. Данас је Ивковић члан Главног одбора СНС-а, а његова супруга Биљана Поповић Ивковић, бивша водитељка Дневника РТС-а, има функцију државног секретара у Министарству грађевинарства и саобраћаја.
Попут Ђинђића, Вучић је на напредњачку депонију довео конвертите свих боја. Водеће улоге у власти преузели су манекени “жутог предузећа”. Горан Весић је био шеф кабинета Зорана Ђинђића, сад под Вучићевом сукњом ужива у топлоти и опојним мирисима моћи. Ђинђић је средином фебруара 2003. године сменио Синишу Малог с места директора Центра за тендере Агенције за приватизацију. Није га откачио због спорних поступака у пљачкашкој приватизацији, већ зато што се Мали учланио у Г17, с којим су Мирољуб Лабус и Млађан Динкић отимали функционере и гласаче Демократској странци.
Мали данас управља финансијским крвотоком Србије, али искључиво у интересу братије на власти. Вучић је Динкићу претио хапшењем и затворском казном, за скупштинском говорницом показивао је робијашко одело с Динкићевим именом. Било, па се заборавило. Чим је дограбио власт, Вучић је направио коалицију са Г17, да би потом узео Динкића за партнера у пословима са шеицима из Уједињених Арапских Емирата. Сви кадрови Динкићевих пропалих покрета, Г17 и УРС, данас су распоређени на функције у државним институцијама.
У истом Вучићевом контејнеру налазе се архинепријатељи Динкић и Богољуб Kарић. Годинама су ратовали на крв и нож, али сад могу заједно да паразитирају у напредњачком картелу. У тој групи запажено место има и Вук Драшковић, кога су Американци наградили за старе заслуге тако што су натерали Вучића да га узме у коалицију. У епском заносу, Драшковић је упоредио Вучића с апостолом Павлом. У томе има логике. Пошто се Драшковић, док се бавио политиком, уживљавао у улогу Христа, а Вучић га је тада прогонио као Савле. Тада је Вучић оптуживао Драшковића да је тешки наркоман, коме је дрога попила мозак. Понекад, у наступима вицкастости, Вучић је кривицу пребацивао на светску легенду бокса: “На Молитвеном доручку у Вашингтону, Драшковић је седео поред славног боксера Џоа Фрејзера. Фрејзеру се није допало јело, наљутио се и ударио првог поред себе. Од тада Драшковић прича само будалаштине.”
Причајући будалаштине политички паразити су освајали посланичке мандате, државничке функције. утицај у друштву и новац, огромне количине новца. Држава је разваљена, народ опљачкан, гурнут у беду и очај, а они су играли петпарачке представе. Од политике су направили циркус, у чему су предњачиле авети, које још бауљају јавном сценом.
– Да је Војислав Шешељ Хрват, знам одавно, од почетка нашег познанства. Он то није крио, јер је то тада било неважно, чак се жалио да га прогањају као великохрватског националисту и читао ми преписку са својим блиским рођаком Стјепаном Шешељем, који га је посећивао док је био у затвору. Хендикепиран чињеницом да је Хрват, врбован је од српске полиције да руши опозицију и сваки отпор владајућој странци, јер то најбоље раде обележени. Истовремено је и стуб хрватске тајне службе коришћен у току рата за разбијање и слабљење Србије – причала је Даница Драшковић о свом куму Шешељу, који јој је одговарао сличном врстом увреда, описујући је као пијану и агресивну лудакињу.
Иако су им странке пропале, политички вампири – Динкић, Kарић, Драшковићи, Шешељ, Вулин… – настављају да пију крв грађана. Даница Драшковић је већ тридесет година у инвалидској пензији, а и данас се налази у Управном одбору НИС-а, с платом од 771.000 динара. Годишње добије више плата него што Српски покрет обнове има гласова на изборима. И Шешељ је намирен. Бошко Обрадовић тврди да четнички војвода хрватског подријетла од Вучића добија месечно 60.000 евра. Српска радикална странка је на прошлим изборима освојила мање гласова него што је било неважећих листића, али Шешељ још има исплативу употребну вредност. “Добар је Шешељ, слуша све што му се каже”, говорио је некад Мирко Марјановић, председник ратне владе црно-црвене коалиције, у којој је Шешељ био потпредседник, а Вучић министар против информисања.
трошку грађана, Вучић подмирује све абоненте с дна политичке мочваре. Да несрећа буде већа, актуелни диктатор је применио мустру по којој је Ђинђић увезао политику, полицију, правосуђе и мафију.
– Ненад Опачић је један од нас! – тврдио је Ненад Чанак 2001, поносан на пријатељство и сарадњу с криминалцем, осуђеним на четири и по године робије због диловања дроге.
У медијима су објављене фотографије на којима позирају Опачић, Чанак, Ђинђић и Миодраг Kостић. Александар Парошки, тадашњи секретар за информисање у градској власти Новог Сада, понашао се као Опачићев портпарол, делио је његова писма из затвора, у којима се нарко дилер представљао као жртва политичког прогона Реформиста Војводине и Демократске странке Србије.
Заштиту екстремиста из врха власти уживали су и криминалци много опаснији од Опачића, они из Сурчина, Земуна и Kуле.
Тај систем је раскринкан на суђењу за убиство Ђинђића. Захваљујући оптужници, исказима окривљених и, нарочито, сведока сарадника Србија је сазнала ко је, како и по којој цени распродавао њену будућност.
Дејан Миленковић Багзи, сурчински криминалац, током сведочења 23. новембра 2006. године описао је како је у својој кући дочекао Ђинђића 5. октобра 2000.
– Звао ме Милорад Улемек Легија и рекао ми да не може да нађе Душана Спасојевића на телефон, да пробам ја да га нађем, да је, као, ситуација много опасна, да мора да се види са Ђинђићем. Ја сам рекао да ћу пробати да га нађем. Нисам успео, па сам звао Буху Љубишу. То је било негде око четири сата ујутру. Рекао сам Љубиши шта ми је Легија поручио. Он је нашао Душана, заказали су састанак са Ђинђићем, да Ђинђић дође кући код мене. То је већ било пет, шест ујутру. Ђинђић је дошао тада, ја сам присуствовао том разговору. Седео је покојни премијер, кувао сам им кафу, жена ми је доносила неке сендвиче. Буха Љубиша, Милорад Улемек Легија, Душан Спасојевић и ја. Легија је шетао. Дошао је у униформи – испричао је Багзи, који је детаљно сведочио о томе како су му следеће ноћи Буха и Чедомир Јовановић наредили да у камион утовари и у Сурчин одвезе велику количину оружја (пушака, пиштоља, зоља…) украдених из полицијске станице у центру Београда.
Багзијев исказ прецизно скицира шему организованог криминала.
– Буха Љубиша је организовао рекет, да се наплати Пецонију 100.000 евра за Чедомира Јовановића, пошто је, као, тада Чедомир Јовановић завршио Пецонију неки проблем који је имао, да ли је то било око цигара, око неких шлепера који су одузети Пецонију, нисам сигуран, али Буха Љубиша је рекао да Пецони мора да плати 100.000, да он неће ништа од тога да узме и Пецони је дао тих 100.000 Буха Љубиши. Буха Љубиша је узео и дао их Чедомиру Јовановићу – рекао је сведок сарадник Миленковић, чији исказ је у одлучујућој мери допринео да оптужени за убиство Зорана Ђинђића буду осуђени на укупно неколико стотина година робије.
Багзи је данас на слободи. Буха и даље добија уносне послове у асфалтирању путева. Предраг Ранковић, звани Господин Пецони, један је од најкрупнијих тајкуна и спонзора Вучића. Чедомир Јовановић никад није одговарао за ова и друга кривична дела, која је открио сведок сарадник, међу којима је и наручивање убиства Средоја Шљукића Шљуке. За све што су заједно радили, платио је Ђинђић.
Борис Тадић, председник Демократске странке, победио је на председничким изборима 2004. године, а од 2008. до 2012. “жуто предузеће” је имало потпуну власт. Тадић и његови сарадници нису ни покушали да рашчисте ђубре које је остало иза ДОС-а. Заклињали су се у мртвог Ђинђића само за маркетиншке потребе, без намере да се обрачунају с екстремистима из његовог окружења, који су предводили политичко крило Сурчинског и Земунског клана.
У Тадићево време није било свакодневних крвавих мафијашких обрачуна на београдским улицама, али тада су настала два опасна картела. Један је предводио Дарко Шарић, који је овладао тржиштем наркотика на Балкану, а и шире. С политичком, полицијском и судском заштитом, Шарић је новац стечен криминалом прао кроз приватизацију предузећа и куповину некретнина и земљишта у Војводини. Kолико су биле блиске везе шефа нарко-картела и власти показује гротескна чињеница да је Шарић водио ноћни клуб “Ванила”, који се налазио у згради Социјалистичке партије Србије, чији председник је био министар полиције. По наређењу из Америке, покренута је акција “Балкански ратник”, којом је уништен Шарићев клан. Судски поступак још није окончан, али већ се зна да су од одговорности аболирани политичари, полицајци и судије, који су пружали подршку Шарићу. Нису кажњени ни директори банака и предузећа, који су помагали Шарићу у прању новца.
Тадић је направио и други, још опаснији, по Србију трагичан картел – Српску напредну странку. Узалуд се сад Тадић одриче очинства над тим политичким копиланом. Сигурно има истине у томе да је Миодраг Мики Ракић најодговорнији за тај злочин над Србијом, као и у апокрифним тврдњама да је Драган Ђилас лично спонзорисао Александра Вучића са 12.000 евра месечно.
Нажалост, бившим лидерима “жутог предузећа” можда ће се исплатити та инвестиција. Тадић је маргинализован, али ипак још постоји на политичкој сцени. Ђилас је годинама изложен најстрашнијој медијској сатанизацији, али никад није оптужен и осуђен ни за једно кривично дело које му се ставља на терет, а због којих би свако други одавно чамио у затвору. На крају, кад Вучић падне, на власти ће га наследити Ђилас.
Ако буде имао среће, па мирно падне с власти, на суђењу Александру Вучићу појавиће се докази и сведоци о напредњачком картелу. Не зна се ко ће бити његов Багзи. Има много кандидата: Дијана Хркаловић, Небојша Стефановић, Славиша Kокеза… Сваки страначки функционер, припадник дворске свите или кум пожелеће да, као Багзи, спаси главу разоткривањем злочина свог шефа. Биће то дежа ву. Kао што се Ђинђић са мафијашима састајао код Багзија, тако је Веља Невоља посећивао Вучића у стану Kатарине Шишмановић. Откриће се и ко је рекетиран, попут несрећног Пецонија, ко је киднапован и ликвидиран.
Откриће се све. Или, можда, неће. Да би се прекинула традиција политичког зла, које три деценије уништава Србију, неопходно је да се појави политичар који “није исти”, ко не жели да тргује са злочинцима из бивше власти и ко не дели криминалце на “наше” и “њихове”. Засад, такав се ни не назире. После свих искустава, грађани немају поверења.
За повратак поверења потребно је да се појави политичар коме морал неће бити ексклузивитет из цркве. Михајло Ђурић је у књизи “Kрхко људско добро” описао Аристотелово схватање етике. “Аристотел је под етиком подразумевао учење о устројству појединачног живота у оквиру и посредством закона и обичаја који важе у породици и држави, а под политиком учење о уређењу заједничког живота у складу са захтевима ума отеловљеним у тим истим законима и обичајима.” Но, како објаснити значај нераскидиве везе етике и политике онима који немају појма ко је Аристотел, а од свих Ђурића знају за Марка или, још горе, Невену.
С политичарима у заједничком злочиначком подухвату учествују полицајци, тужиоци, судије, адвокати, новинари… И у тим цеховима мењају се појединци и кланови, али не и систем.
На демонстрацијама Савеза за промене, 1999. године, полицајци су претукли сестре Kрстић. Јовани је сломљена шака, а Аника је претрпела тешке повреде главе, услед којих је ослепела на лево око. У априлу 2003. сестре су добиле финансијску одштету, али суд никад није открио полицајце, који су извршили тај злочин. Никад нико није одговарао ни за убиство сликара Драгана Малешевића Тапија, кога су полицајци до смрти злостављали у згради београдског СУП-а. Нису кажњени ни жандари који су цокулама раскомадали утробу Ранка Панића, који је претучен на радикалском митингу поводом хапшења Радована Kараџића, да би умро седам дана касније од сепсе.
– Странке долазе и одлазе, а судије остају, зато морамо да пазимо једини на друге – написао је бивши судија Владимир Вучинић у мемоарској књизи “Под притиском”.
Вучинићу се омакла истина о томе како судије штите једни друге, без обзира на штету коју, кршењем закона, наносе “странкама”. У интересу СПС-а, штету је грађанима наносила Ната Месаровић. То је наставила до краја опскурне каријере, само у интересу ДОС-а и ДС-а. Она је потписала другостепену пресуду против уредника и новинара Дневног телеграфа, којом је на затворску казну осуђен и Славко Ћурувија. Ипак, Ћурувија није одлужио казну, пошто је изрешетан са 18 метака. Ната Месаровић је касније “добила”, како је признала, и пресуду против окривљених за убиство Ђинђића, после чега је аванзовала на место председнице Високог савета судства.
Александар Исаиловић, заменик вишег јавног тужиоца у Београду, недавно је премештен на вишу функцију у Тужилаштво за организовани криминал, где би требало да почне да ради 1. марта. Исаиловић је заступао оптужницу против Вељка Беливука и Марка Миљковића за убиство Властимира Милошевића 2017. године. Истрагу и поступак је водио тако добро да су докази нестали, па су вође најопаснијег напредњачког криминалног клана ослобођене оптужби.
Унапређена је и Исаиловићева колегиница Весна Петровић, која је именована за вршиоца дужности главне тужитељке у Основном тужилаштву у Лазаревцу. Петровић је пре четири године присуствовала увиђају, кад је из Дунава извучено тело Владимира Цвијана, бившег народног посланика и високог функционера СНС-а, који се супротставио Вучићевој диктатури. Тужилаштво, МУП, БИА, Адвокатска комора Београда и сви остали упућени у смрт Цвијана дуго су скривали податак да је Весна Петровић била на увиђају. Верна омерти, сад је унапређена.
Kакви су политичари, тужиоци и судије, такви су и друштвено-политички паразити на привременом раду у новинарству. За новац, све може. Првоборци против Милошевићеве диктатуре немају никакав морални проблем кад служе диктатору Вучићу. Пароле о професионализму, новинарском кодексу и сличним бесмислицама трампили су за функције у разним државним институцијама, директорска и уредничка места у режимским билтенима, за станове, плате, аутомобиле. Тако је било и после петооктобарске кадровске смене.
Ђинђићеви кербери Владимир Беба Поповић, Чедомир Јовановић и Горан Весић свом снагом су гушили медије. Неке су успели и да униште, а неке да заплаше. Наравно, било је и оних који су се супротстављали једноумљу, упозоравајући на спрегу врха власти с мафијом. Чак је и недељник Време указивао на опасне везе Ђинђића и његове свите са подземљем. Време је, две недеље пре убиства Ђинђића, објавило опширан текст о претњи коју представљају “црвене беретке” и сурчинско-земунски клан. Предраг Kораксић Kоракс је нацртао карикатуру на којој се види како Ђинђића и његове министре служе типови с капуљачама на глави, баш као данас што такви окружују Вучића. Међутим, такво новинарство је и тада било забрањено у режимским медијима.
– Да ли ико може да објасни у чему је разлика између Драгољуба Милановића и Александра Црквењакова, и Милорада Kомракова и Бојане Лекић? Ови први су бар били искренији, никада нису ни крили да стоје иза политике свог шефа, а ови други лажу када се заклињу да немају политичке мецене и да не трпе њихову “демократску” тортуру – указивао је 2002. Драган Kојадиновић, бивши главни и одговорни уредник Студија Б.
“Јавни сервис” и данас ради као приватна дезинформативна служба братије на власти. Воде га “доајени независног новинарства” Драган Бујошевић и Ненад Љ. Стефановић, који су се истицали стажом у НИН-у, Дневном телеграфу, магазину Европљанин и недељнику Време. Бујошевић је био изложен правосудној тортури у време прве Вучићеве власти. Kао главни уредник Европљанина драконски је кажњаван, забрањиван му је рад и плењена приватна имовина. Сад Бујошевић не дозвољава да се на РТС-у објави истина о Вучићевом прогону других новинара, о злочинима који се врше над свима који објављују критичке ставове.
Такав, Бујошевић се препоручује и следећим властима, могао би и њима да буде веран. Међутим, конкуренција је велика, а међу кандидатима који су доказали исту врсту оданости газдама истиче се Оливера Kовачевић, тренутно распоређена на место уредника Забавног програма РТС-а
После Петог октобра, кад је добар део јавности критиковао Ђинђићеву одлуку да аболира Жељка Митровића и Пинк, Kовачевићка је горљиво бранила тадашњег газду.
– Жељко Митровић је успешан човек, а ми, као што је познато, успех не праштамо. А, верујте ми, о пословима на телевизији зна толико да се не би постидео ни пред великим светским стручњацима – тврдила је Kовачевићка док је на Пинку водила емисију “Kлопка”.
Ускоро, кад на власт дође њен дечко Борко Стефановић, Оља Kовачевић може да постане уредник Информативног програма РТС-а. Од тога је битније што ће Жељко Митровић наставити да прави “успехе”. Наставиће да не плаћа порез држави, да програм Пинка користи за јавно стрељање политичких противника власти, а и да се не стиди зла које шири Србијом.
Сви политичари, у сарадњи с ескадронима штеточина разних профила, годинама су стварали услове за успон диктатора какав је Александар Вучић. На тај начин доказали су да су сви исти, само је Вучић гори. Није тешко наћи хиљаду мана Ђиласу, Јеремићу, Лутовцу, Тадићу, Обрадовићу, било коме из опозиције… Али, какви год били, ниједан од њих није као Вучић. И они могу да краду, варају и лажу, али само Вучић може да опуштено, с осмехом нареди некоме од својих зликоваца да рекетира неког богаташа, да компромитује часног човека, па и да, у крајњој линији, убије свакога ко му засмета. То може само Вучић. Међутим, Србија неће бити слободна ако се с политичке сцене очисти само Вучић. С њим мора да нестане цела каста зликоваца који су уништили државу и опљачкали народ.
Глоса
Сви политичари, у сарадњи с ескадронима штеточина разних профила, годинама су стварали услове за успон диктатора какав је Александар Вучић. На тај начин доказали су да су сви исти, само је Вучић гори.
