Европа

Пророковић: Евроинтеграције су у функцији неоколонијализма према балканским народима

* Поред наметања економско-социјалног модела, захваљујући којем балканске земље остају несамосталне у овом домену и упадају у статус трајног технолошког заостајања, у току је и перманентно индуковање нових друштвених образаца кроз проглашавање шта је политички коректно и самим тим дозвољено, а шта је политички некоректно и недозвољено

* То утиче и на промену система вредности и „продукција“ елите која је задужена да имплементира решења по цену потпуне унутрашње дестабилизације

* Крајњи циљ овако усмереног процеса односи се на окупацију институција, неограничену експлоатацију свих ресурса лоцираних на једном подручју и смањивање отпорности друштва које постаје неспособно да пружи било какав отпор

* Предуслов динамичнијег економског развоја заснованог на смањивању технолошког заостатка у односу на најразвијеније земље јесте у супротстављању овом и оваквом процесу евроинтеграција и колонизаторима који их намећу операционализацијом принципа политичке коректности

_____________________________________________________________

    Душан ПРОРОКОВИЋ

    НЕЗАОБИЛАЗАН теоријски оквир за испитивање концепта колонијализма и сагледавање феномена колонизације нуди Албер Меми у свом раду из 1985. године под насловом „Портрет колонизатора и портрет колонизованог“ (Albert Memmi, Portrait du colonisé précédé de Portrait du colonisateur, Editions Gallimard, Paris 1985; у преводу на српски језик: Албер Меми, Портрет колонизатора и портрет колонизованог, Андрићев институт, Андрићград, 2015).

    Појам колонијализма обично се везује за праксу оснивања колонија далеко од граница матичне државе, које су служиле за безобалну експлоатацију природних ресура и сирову експлоатацију јефтине радне снаге.

    Колонизација, која је укључивала и робовласништво, екоциде, геноциде, присилна расељавања становништва и бројна друга непочинства остаје као једна од највећих мрља у историји западних империја. Међутим, упркос томе, од колонизација се није одустало.

    Паралелно са процесом деколонизације одвијао се и процес утврђивања новог концепта – неоколонијализма.

    У концепту неоколонијализма, развијаном током ХХ века кључну улогу одиграле су западне, високо развијене државе. Политичко осамостаљивање и формално проглашавање независности, пре свега у Африци и Азији, бројним земљама нису донели и самосталност у пуном смислу те речи.

    Економска зависност и трајно технолошко заостајање утицали су да се неравноправан положај дојучерашњих колонија у односу на метрополе продужи, па чак у одређеном контексту и да постане гори него у ранијим историјским раздобљима. Јер, у политички деколонијализованим земљама сва одговорност била је на локалним властима и домаћим политичким лидерима, док су бенефиције и најчешће масни екстрапрофити одлазили у метрополе.

    Суштина колонизације јесте да су приходи метрополе несразмерно већи од свих трошкова, који подразумевају збир основних инвестиција и текућих расхода за одржавање поретка.

    Пројектовање дугорочне економске зависности и трајног технолошког заостајања представља осмишљен и детаљно пројектован процес, који је праћен читавим низом политичких активности и одражава се не само на институционални апарат, већ и на културу једног народа и наративе који се граде.

    Како би се, што је могуће дуже одржао изграђени неоколинијални поредак, нужно је да се успостави јасан политички и друштвени систем. Тако се долази до ситуације да се уместо креирања идеологије према животу, непрестаним понављањем једних те истих мантри које се пласирају у циљу стабилизације хијерархије живот креира према идеологији. (Меми 2015, 71)

    За Албера Мемија, како и сам наслов књиге каже, у том послу посебно важна је улога колонизатора.

    У неолоколонијализму колонизатори увек долазе као „цивилизатори“, њихова просветитељска и морална улога уопште се не доводи у питање. Што се колонизованих тиче за њих важи правило да „ова земља, овдашњи људи, њихови обичаји, увек мање вреде и то услед неминовног и унапред утврђеног поретка.“ (Меми 2015, 91)

    Колонизатор, представља се тако кроз креирање политичких и друштвених процеса, није ту како би експлоатисао природне ресурсе, организовао и искоришћавао тржишта капитала, радне снаге, услуга и роба – и то управо овим редоследом, већ да би колонизоване цивилизовао.

    Цивилизовање колонизованих је свеобухватан и свепрожимајући процес који се тиче и употребе новоговора и асимиловања једног танког слоја колонизованих који се проглашава елитом и који директно помаже у процесу колонизације.

    „Матерњи језик колонизованог, језик којег покрећу и обогаћују његова узбуђења, страсти и снови, језик на којем излива нежност, чуди се или диви, најзад језик са највећим афективним набојем, управо тај језик нема никаквог значаја. Ако колонизовани жели да стекне неко занимање, да направи сопствено место под сунцем, да постоји у граду и у свету, најпре мора да се повинује томе да говори туђим језиком, језиком колонизатора, својих господара.“ (Меми 2015, 126)

    Цивилизовање тако почиње најпре наизглед спонтаним и насумичним, а затим све бржим и очигледно оркестрираним одрицањем од сопствене историје и традиционалних вредности. Да би се појединац сврстао у ред цивилизованих, он мора почети да говори другачијим језиком, односно његова логика мора почивати на сасвим новом и наметнутом систему одредница које дојучерашњи језик не познаје.

    У томе је важна функција тог танког слоја колонизованих који се асимилују и претварају у колонизаторе. Албер Меми примећује: „Недавно асимиловани становници колонија углавном су значајно другачији од просечног колонизатора.

 

Душан Пророковић

    Као да желе са њима да се надмећу у томе ко је већи и бољи колонизатор; отворено и охоло презиру колонијализоване и упорно истичу свој позајмљени ‘племићки’ статус, често га оповргавајући простачком сировошћу и сопственом похлепом. Још увек су затечени својим привилегијама, па у њима уживају, бранећи их забринуто и огорчено.“ (Меми 2015, 44)

    Елита, или тачније њен најорганизованији и у сваком погледу – финансијски, институционално или медијски подржани део, ради директно против народа, сукобљава се са њим и његовим интересима и искуствима који проистичу из сопствене заједнички проживљене историје и традиционалних вредности.

    У контексту наведеног приметно је и да се евроинтеграције злоупотребљавају или употребљавају за спровођење концепта неоколонијализма према балканским народима и државама.

    Кључне карактеристике посматраног феномена, поред наметања економско-социјалног модела захваљујући којем балканске земље остају несамосталне у овом домену и упадају у статус трајног технолошког заостајања, јесу и перманентно индуковање нових друштвених образаца кроз проглашавање шта је политички коректно и самим тим дозвољено, а шта је политички некоректно и недозвољено – који утичу на промену система вредности и „продукција“ елите која је задужена да имплементира решења по цену потпуне унутрашње дестабилизације. Крајњи циљ овако усмереног процеса односи се на окупацију институција, неограничену експлоатацију свих ресурса лоцираних на једном подручју и смањивање отпорности друштва које постаје неспособно да пружи било какав отпор.

    „Колонизовано друштво је нездраво друштво чија унутрашња динамика више не може да доведе до настанка нових структура… Такво друштво не може да разреши сукобе генерација, јер не може да се промени.“ (Меми 2015, 119)

    Овако постављен и спровођен процес евроинтеграција у потпуности се уклапа у теоријски оквир Мемија захваљујући којем се може испитивати концепт неоколинијализма и феномен колонизације.

    Посматрајући са овог становишта, зато се може и релативно једноставно констатовати чему су намењене евроинтеграције. Ту се логичан одговор намеће сам по себи. Стога се, као логичан намеће и одговор на питања: шта радити? Или: како се ослободити?

    Предуслов динамичнијег економског развоја заснованог на смањивању технолошког заостатка у односу на најразвијеније земље јесте у супротстављању овом и оваквом процесу евроинтеграција и колонизаторима који их намећу операционализацијом принципа политичке коректности.

    (Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Пророковић је говорио на тему Евроинтеграција као средство колонизације)

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Извор
Факти.орг

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!