Одојевиће је некада било велико село на Рогозни, поносило се честим свадбама, крштењима новорођене деце и школом пуном ђака. Данас, на огромном простору, опстаје још десетак домаћинстава, а целу школу, смештену у адаптираном магацину локалне продавнице, чине “три душе”, учитељица Данка Николић и њени ђаци Николина и Дијана Бараћ, Николина је ученик другог разреда, а Дијана предшколац.
Да би стигле до школе све три морају да поране, учитељица Данка живи у 30 километара удаљеном Новом Пазару, а Николина и Дијана у 10 километара удаљеном засеоку Змијинац. Данка долази колима, а кад нападају велики снегови често и пешачи… Са Николином и Дијаном у школу долази и њихов тата Радиша Бараћ, јер не сме саме да их пусти на дуго пешачење кроз планинско беспуће….
“Мали хероји”
Ја их зовем “малим херојима”, јер километрима пешаче, често у школу дођу мокри и промрзли, а ипак су добри ђаци, сигурна сам да ће бити и добри људи, јер знају шта је мука и колико је тешка борба за знање и бољи живот. Општина и држава би могле много више да учине за све ове малишане и нас који радимо са њима, на жалост, у данашњој Србији мало се пажње посвећује забитим крајевима који се пребрзо празне и остају пусти – истиче учитељица Санела.
– Помажем им око торби и чувам их од вукова, а кад више не могу да пешаче наизменично и њих носим на леђима… Тешко је, али другог избора немам. Кад заврше четврти разред и мало одрасту мораће у удаљени Нови Пазар – прича Радиша и наглашава да ретко ко пролази тако трновит пут до знања као његове ћерке….
Супруге из Скадра
– Дуго година школа у Одојевићу била је затворена, јер није било првака, отворили смо је поново у сеоској продавници када је Николина стасала за први разред. Не знам још колико ће радити, јер на овом делу планине скоро да нема деце… Још два малишана има мој брат Анто и то је све… Ни ми се не би оженили да у ове забите крајеве нису почеле да долазе Албанке, обојици су нам супруге из Скадра, наше ни за живу главу неће на Рогозну, а и ове које су овде рођене “беже” чим постану пунолетне – жали се Радиша.
– Слично је и у Рајетићу на централној Рогозни где учитељица Санела Субашић учи само троје ђака: Ђурђину Костић, Николу Бабића и Бојана Арсенијевића.
У оближњем Грубетићу, на “најнасељенијем” делу планине, у релативно још очуваној школи, учитељица Бојана Пузовић у тајне слова и бројева уводи четворо деце: Јована Стефановића, Сару Станишић, Славицу Перовић и Матију Лаловића…
Мало боља ситуација је у подножју планине где у селу Леча учитељица Бојана Дишић, у потпуно оронулој и рушењу склоној школи, уз помоћ “штапа и канапа”, ради са седморо малишана…..
Држава на потезу
И наша школа у Рајетићу била је две деценије под кључем, прорадила је пре неколико година, почели смо са једним, а имали и седам ђака, сада их је само троје, поново нам прети катанац. Држава би морала нешто да учини за овај крај. Да је путева, погона и бољег живота било би и деце. Овако, не пише нам се најбоље -жали се учитељица Санела Субашић која, као и њени ђаци, до школе често мора да се пробија по блату, киши и снежним наносима….
На другој страни новопазарске општине, у подножју Голије, једне од најлепших планина у Србији, у селу Балетићи, школу чине само учитељица Елида Ницевић и ђак-првак Сеад Колашинац.
Не знам коме је теже да доће до школе, путеви су лоши, а зиме дуге и тешке… Ипак, боримо се и надамо да ће нас већ идуће године бити више. Док је школе биће у овим селима и живота, кад нестане деце, нестаће и наде – прича учитељица Елида.
У селу Дујке на Пештеру школа је још пре десетак година изгорела у великом пожару, од тада деца уче у приватној брвнари без воде и струје. Упркос ужасним условима “за живот” и учење, учитељица Санела Бихорац и њени ђаци: Мелиха Чоловић, Нејла и Ајсела Граца, Амина Јуковић и Анес Авдић дају све од себе да науче све што и деца у великим градовима.
Нестају цела села
На Рогозни је из списка избрисано двадесетак села, јер у њима више нема ниједног становника… И на Голији је “нестало” тридесетак села и засеока. У свима су прво затворене школе, па потом и куће. Слична судбина чека бар још стотину села и насеља у овом делу југозападне Србије. Главни разлог потпуне “пропасти” су лоши путеви, још без асфалта, небрига државе за пољопривреду.
Д. Н. Петровић – Вести
фото: Д. Н. Петровић
