Насловна / Србија / Психолошка белешка (17. XII 1973.)

Психолошка белешка (17. XII 1973.)

Несрећна судбина уједињује људе, иако су сви људи срећни на исти, а несрећни на свој начин каже Толстој. Заједничку, несрећну судбину, наивни приписују јунацима Достојевског, али драма се није одигравала кроз беснило Злог духа, већ кроз тихо и обесмишљено умирање Чеховљевих ликова.

Савремени институционални систем је толико овладао понашањем појединаца, да им не оставља слободу да буду несрећни на свој начин! Толико, колико њихова судбина подсећа на тиху патњу Чеховљевих јунака окружених егзистенцијалном обесмисленошћу у царској Русији. Психолошки гледано, исто се догађало и на Западу у слободним и нетрауматизованим друштвима, само, што је то тамо било прикривено материјалном потрошњом.

У свим тоталитарним системима, јаство појединца бива замењено институционалним егом које је делом инфантилно, јер већина психолошких процеса иде у супротном правцу гушећи индивидуално јаство. У савременом свету, институционално гушење ега такође постоји у политички слободним друштвима, због чега је Чехов тамо веома популаран, јер репрезентује немоћ појединца у регресивном окружењу. Поготово, што се инфантилност политички слободних друштава нарочито огледа у култури.

Код нас је та беспомоћност пред судбином пратила скривена побуна чега нема код Чехова. Његов основни образац је допуњен очајањем спремним да се реализује као побуна која се исказује шапатом. У ствари, онтолошка угроженост коју Чехов приказује у свом првобитном облику, најверније се јавља код становништва политички слободних друштава, што даје извесну паралелу са либералном климом царске Русије из времена Чехова (Драган Крстић – Психолошке белешке, стр. 431).

За разлику од Запада, где појединац може задржати знатну аутономију, у тоталитарним комунистичким друштвима је она немогућа због непостојања приватне својине. Без обзира на унутрашње стање појединац мора да развије инфантилност у понашању, јер је то једини реалан начин опстанка у институционалним односима. Из овог дела механизма проистиче двојност односа према реалности: конформизам и потенцијална побуна.

Наметнути институционални систем у социјализму изнуђује промену понашања. Инфантилно обожавање има свој објективни почетак, али инфантилност која се јавља као моћ режима је негативне природе. Код Срба, терор над становништвом има доста „пукотина“ кроз које се они „провлаче“, што је наслеђе претходног историјског искуства које је развило механизам одбијања самоукључења. Срби то једноставно одбијају, осим, тамо где је то неопходно за опстанак. То нарочито важи за србског сељака, коме је остављен део приватне својине па може биолошки да опстане. Разлика у егоукључивању се види по тиражима штампе, или код средњег чиновништва које би требало да буде главни носилац власти и ефикасности система.

Ови односи дају реалну слику природе режима и неког привида о апсолутној немоћи Срба. По својој идеолошкој и политичкој природи југословенски режим је антисрбски, па православни део становништва апстинира за разлику од римокатолика и муслимана, којима такав институционални однос не смета да се егоукључе. Пасиван однос Срба према укључивању у институционални систем, доприноси материјалном сиромашењу, стварајући привид њихове велике немоћи и тобожње неспособности, јер, ето, не могу да се прилагоде захтевима „новог“ времена.

Најслабију тачку у институционалном систему представљају Срби интелектуалци.

За разлику од политичара који предпостављају негативну селекцију, тек понеки интелектуалац је негативно селекционисан, нешто већи је проценат корумпираних, али изненађује велики број интелектуалаца егоукључених у реалност.

У тоталитарном систему интелектуалац је у тежем положају, али то није оправдање, јер његов посао је да се бави реалношћу инситуционалног система, што је тешко, ако се не уђе унутар њега. Они, који прихвате владајућу идеологију, баве се исходима институционалних механизама у улози идеолошке полиције. Њихов труд је безвредан, јер је предмет њихових истраживања лажан као и реалност којом се баве.

Неће проћи много времена, и баш та апстиненција Срба у једном наказном режиму, биће схваћена као знак њихове изузетне историјске снаге и служиће као једна од светлих тачака на многобројним страницама њихове часне историје (Драган Крстић – Психолошке белешке, стр. 435).

приредио С. Филиповић, из књиге
“Психолошке белешке II” Драгана Крстића

Србијаданас.нет

Актуелно

У Скеланима служен парастос за 305 Срба убијених 1993. године

Код Централног споменика српским цивилима и војницима у Скеланима код Сребренице данас је служен парастос …

Србија: 40% становника не може да подмири месечне обавезе

БЕОГРАД – Сваки четврти становник Србије налази се у ризику од сиромаштва, упозоравају стручњаци Републичког …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons