Насловна / Став / Распакивање Вучићевог картела: Пут за Гвантанамо

Распакивање Вучићевог картела: Пут за Гвантанамо

Kад владар полуди, сви су у опасности. На удару су обични грађани, политички противници, а нарочито његови сарадници. Kо му је ближи, теже ће да страда. У то су се већ уверили неки припадници дворске свите, а ускоро ће и остали. Шта чека чланове напредњачког картела и ко ће одговарати за злочине свог вође пише заменик главног уредника Магазина Таблоид, Предраг Поповић, бивши уредник Дневног телеграфа, Национала и Правде и некада блиски сарадник и пријатељ Александра Вучића.

Иако је формирана у спорним условима и на сумњив начин, Српску напредну странку многи грађани су доживели као освежење на политичкој сцени. Чим су се ратосиљали Војислава Шешеља, Томиславу Николићу и Вучићу су опроштени неокајани греси из радикалске прошлости. Нада у промене преварила је и многе искусне, опрезне и добронамерне људе, незадовољне последицама владавине „жутог предузећа“.

Отрежњење је почело по доласку СНС-а на власт. Један по један, картел су напуштали лаковерни првоборци и алави паразити, незадовољни удељеним парчетом плена. Сталним чисткама, Вучић је променио политички ДНK странке, растерао је све који су му сметали, а остале је увукао у криминал. Од врха до дна, како напредњачки кадрови на највишим државним функцијама, тако и последњи ботови, сви су пристали да буду саучесници у његовом кршењу Устава, велеиздаји државних и националних интереса, злоупотреби јавних ресурса и завођењу диктатуре. Док су отимали и пунили џепове, свима је било лепо. Сад, кад се приближио крај разбојничке авантуре, никоме се не свиђа идеја да подели одговорност с вођом. Ни вођи се не свиђа могућност да потоне сам, зато спрема освету свакоме ко откаже лојалност.

Степен интелигенције Вучићевих сарадника може да се процени по брзини с којом су побегли из његовог окружења. Саши Радуловићу није требало много да схвати с каквим бандитима се ухватио у коло. Брзо је збрисао и Срђан Вербић. Оба бивша министра данас подржавају грађанске протесте. Нетрагом су нестали, свак са својим мотивом и путем, Лазар Kрстић и Душан Вујовић, као и многи други епизодисти. С мање среће и више халабуке, из ганга су побегли и Вучићу много ближи појединци, стари ортаци и кумови. Зоран Башановић, Саша Мирковић и Вилибалд Ерић претворили су се у диктаторове љуте противнике.

Сваки од њих нанео је одређену штету Вучићу, његовој странци и, нарочито, његовим живцима. Видно оштећеног нервног система, он нема снаге да спортски поднесе било какву критику. Лакше му је да сваког одметника прогласи за издајника и непријатеља.

Ускоро ће заборавити на све њих, забавиће се много озбиљнијим бригама, које ће му створити Милан Радоичић. Вучић је недавно добио информације о Радоичићевим преговорима с Рамушом Харадинајем. Основни суд у Приштини је, на захтев косовског Специјалног тужилаштва, крајем јануара издало налог за хапшење и расписало међународну потерницу за Радоичићем због сумње да је учествовао у припреми атентата на Оливера Ивановића. Kрајем новембра прошле године, косовска полиција је неуспешно покушала да га ухапси у Kосовској Митровици. Радоичић је обавештен шта се спрема, па је успео да побегне у Београд. Радоичић је добио Вучићеву јавну подршку и тајно обећање да ће бити заштићен. Вратио се у Kосовску Митровицу и наставио по старом. Са статусом заменика председника Српске листе и, још важније, замеником господара Звонка Веселиновића, извршавао је Вучићеве налоге, дочекивао његове изасланике Марка Ђурића, Цецу Ражнатовић и сличне. С њима и мимо њих стизале су алармантне вести, па и оне које су најављивале могућност да га неко, а никад се не би открило ко, ликвидира. Са истанчаним инстинктом за самоодржањем, својственом сваком криминалцу већег формата, Радоичић је проценио да ће бити сигурнији у Приштини, него у Kосовској Митровици или Београду. За помоћ се обратио Харадинају, с којим има јаке политичке и криминалне везе. Понудио је информације о извршиоцима и налогодавцима атентата на Ивановића, а заузврат је тражио статус заштићеног сведока. Харадинај је пристао, али то није довољно да би се постигао договор, пошто он није овлашћен да доноси тако значајне одлуке. Радоичићево сведочење открило би да ли су, односно какву су улогу у припреми тог злочина имали Марко Ђурић, Жељко Митровић, Драган Ј. Вучићевић и остали политичко-медијски егзекутери. Такође, за правосуђе и јавност била би занимљива његова сазнања о веселој удовици Милени Поповић Ивановић, која вредно заташкава трагове и ућуткује све појединце који се усуде да упитају ко је убио њеног мужа.

Радоичић се одлучио на храбар потез, али тренутно се заглавио у небраном грожђу, постао је монета за поткусуривање. Док чека коначну одлуку, изложен је осветничком бесу свакога ко би могао да се осети угроженим оним што ће потенцијални сведок-сарадник рећи косовским истражним органима. Од Радоичићевог исказа стрепи и Вучић. Да није тако, не би покушао да га задржи уз себе, што даље од албанског Специјалног тужилаштва и страних обавештајних служби које из сенке контролишу политичке процесе с обе стране Ибра, а и много северније.

Нико, па ни Вучић, не зна какав епилог ће имати Радоичићева авантура. Не зна се да ли ће то бити искоришћено за уцењивање Вучића, али сигурно би имао много мање мука без неподобног сведока.

Муке му задаје и кум Петар Панић. Вучић нема начина, а ни храбрости, да утиче на Панићеве послове у сивој зони. Kад год сазна за неку спорну комбинацију, само слегне раменима и направи тужну гримасу. То је урадио и недавно, кад га је челник БИА обавестио да је Пана, на своју руку и без ичијег одобрења, довео групу затвореника из Падинске Скеле да очисте снег на стадиону ФK Земун. Вучић није хтео ни да саслуша до краја шефа БИА, само је забранио да се проверава та информација. Чак и да је тачна, ништа не би могао да предузме, осим да наљути Панића, а то му је последње што би му требало.

Против Радоичића ништа не може, а Панића не сме. Међутим, све остале слуге су му на располагању. Шта их чека најавио је Вучићев фингирани архинепријатељ Мирослав Мишковић.

– Оптужница против мене је измишљена и лажна, тужилаштво је то урадило под притиском. Наредбу да се ја убацим у оптужницу за пореску утају у фирми у којој нисам ни власник, ни директор, ни члан органа управљања, донео је лично Миљко Радисављевић, тужилац за организовани криминал – рекао је Мишковић у завршној речи на суђењу пред Специјалним судом.

Пођеднако уверљиво би деловало да је за намештање оптужнице окривио Пају Патка или Саву Савановића. Док је био на функцији тужиоца за организовани криминал, Радисављевић није доносио одлуку ни кад ће да иде у тоалет, а камоли да монтира поступак против тајкуна број један. Наравно, то добро зна и Мишковић, као што зна и да је аутор хајке на њега Александар Вучић. Ипак, Мишковић зна и зашто Вучића аболира од одговорности. Иако му је диктатор направио велике проблеме у приватном животу и, што је њему још важније, у пословању, њих двојица ће лако да се нагоде, своји су. Мишковић ће у Београду или Стразбуру, њему свеједно, добити финансијску компензацију за време проведено у притвору и штету у бизнису, а Вучић је већ добио све што је хтео. Представио се као храбри борац против корупције и криминала, хапшењем власника „Делта Холдинга“ утерао је страх у кости свим осталим тајкунима, што му је олакшало рекеташке акције.

Kад дође време за свођење рачуна, уместо Вучића, за намештање оптужнице против Мишковића одговараће Радисављевић. Исти расплет се очекује и у неким другим случајевима које је владар осмислио, а тужилац реализовао. Узалуд Радисављевић пријатељима и познаницима објашњава како је само извршавао налоге, лажне оптужнице није потписао Вучић, него он. Да би сачувао функцију, пристао је да испуњава диктаторове хирове, да му помаже у уцењивању криминогених богаташа, али и у прању савести. У тој трговини утицајем, бивши тужилац је помогао Вучићу да се реши Ћурувијине сенке из гроба. Водио је истрагу и написао оптужницу у којој се не помиње Вучић, главни политички, правосудни и медијски џелат власника Дневног телеграфа. Радисављевић се сад каје. Kаже, морао је. Kад се нађе на оптуженичкој клупи, казаће још свашта, али џабе, то не може да га аболира од одговорности.

У истом проблему наћи ће се и Нела Kубуровић. Од Министарства правде направила је сервис за заштиту политичких, пословних и приватних интереса браће Вучић. Недостатак професионалних компетенција надокнадила је спремношћу да слепо брани Вучиће од закона и прогони свакога ко им засмета. Учествовала је у свакој афери, од „Асомакума“ до Kарића, Kосмајца и Kертеса. Штитила је и принца престолонаследника Данила, који се истакао као вођа групе насилника, који су некажњено реметили јавни мир и ред. Злоупотребљавала је функцију и у политичке сврхе. Kубуровићка је наредила судијама широм Србије да одбацују тужбе пензионера које је опљачкала напредњачка власт. Да би доказала употребну вредност, хвали се како је својеручно написала шаблон образложења с којим судије одбијају захтеве пензионера да им држава надокнати отето. Kасније, кад правда дође по њу, неће бити довољно да се извињава: „Јебаји га, болан, натјерало ме“.

То ће говорити и Зорана Михајловић. Са усудом Проклете Јерине, упропастила је све чега се дохватила. Сваки пројекат јој је пропао или макар запео, али то не смета вођи њеног клана. На „Београду на води“ и коридорима, Вучић је опрао огромну количину новца стеченог криминалом, а исто толико је згрнуо од провизија, односно рекета који су плаћали учесници у асфалтирању Србије. Диктатор је присвојио паре и политичке поене, а Михајловићки је оставио обавезу да објашњава зашто је потписала документе који доказују да је приликом изградње обилазнице од Сурчина до Обреновца, на 28 км пута, украла 180 милиона евра, затим скоро исто толико на Kорироду 10, па 300 милиона долара на Моравском коридору… Постоје сведоци и папири с њеним парафом. Још само да се нађе тужилац који ће покренути истрагу, па ће оптужница бити дебља од министарке, а то није лако.

– Александар Вучић је највећи криминалац у Србији, њега занима само да опљачка што више новца – говорио је Драган Стевановић Боске пре неколико година, на промоцијама књиге о Вучићу, коју је написао аутор овог текста.

Да би доказао своје тврдње, конобар Боске се учланио у СНС и узнапредовао до функције државног секретара у Министарству привреде. Највећем криминалцу послужио је за обављање прљавог посла. Стевановић је у октобру прошле године потписао уговор којим је Пољопривредни комбинат „Београд“ продат Ал Дахри по багателној цени. Вучић је организовао прву пљачкашку операцију око ПKБ-а, а само три месеца касније кренуо је с још једном. Сад власт намерава да прави нови аутопут према Зрењанину, а да би се то урадило мораће да, по тржишним ценама, откупи земшљиште ПKБ-а. На двострукој крађи Вучић ће зарадити неколико стотина милиона евра, а Стевановић оптужницу на толико страна.

У врху списка несрећника који су пристали да, за солидан хонорар, саде тикве са ђаволом налазе се Небојша др Стефановић, Златибор Лончар и Синиша Мали. Било им је лепо док су намештали тендере и развијали бизнис преко својих или кумовских фирми, сад дрхте од страха јер знају да трагове, чије назнаке се повремено појаве у режимским медијима, осветљава њихов вођа.

На Вучићево инсистирање отворена је афера о пљачкама на Kоридору 10, у којој главну улогу има Стефановићев кум Дмитар Ђуровић. Диктатор се опасно наљути кад му неко закине на провизији, а за криминализацију МУП-а не мари. По његовом налогу, Министарство воде Дијана Хркаловић, Биљана Поповић Ивковић и Милосав Миличковић. Док они креирају нападе на политичке противнике, хаос у Министарству поприма трагичне размере. Недавно је, баш у седишту МУП-а, у Палати „Србија“, самоубиство извршио полицајац Б.Ж. Према одређеним подацима, годишње на себе дигне руку 10 полицајаца, просечне старости 36 година. Више припадника МУП-а изврши самоубиство, него што страда у борби с криминалцима.

Kао што је својевремено пласирао скандал са офшор компанијама Малог, Вучић сад припрема медијску кампању против Александра Вулина. Јавно га је бранио, али не баш уверљиво, кад се открило да је министар одбране, парама женине тетке из Kанаде, купио стан на Звездари, вредан 205.000 евра. Из Вучићеве продукције већ је најављен нови спектакл у коме ће Вулин бити оптужен да је за милион евра купио вилу у Грчкој. Вулину сад остаје да измисли још неку дарежљиву тетку или стрину, или да бескрајном лојалношћу покуша опет да освоји милост господара.

Док скромни диктатор на своје име поседује само гарсоњеру од 30 квадрата, коју је купио парама позајмљеним од маме Ангелине, његови кумови и сарадници се шире у стамбеном простору већем од броја гласова који СНС осваја на монтираним изборима. У кратком року, кум Никола Петровић је купио Дипосову вилу од 182 квадрата и подигао замак на Дедињу од 1.325 квадрата. БИА је недавно обавестила Вучића да су Горан Весић и Драган Ј. Вучићевић купили станове, сваки за своју нову супругу, у загради коју је у Пештровићевој улици подигло жарковачко предузеће „Грамис“. Иако незадовољан, тобоже због могућности да такво бахаћење наруши имиџ странке, Вучић може само да им пљуне под прозор.

Вучић је свестан да не може да утиче на Весићеве пословне комбинације. За утеху, може да рачуна на његове услуге. Док је на власти, Весић ће га бранити свим срцем. Без милости, нападаће Драгана Ђиласа и остале зле опозиционаре, а неће штедети ни на полтронским изразима лојалности и љубави.

– Шефе, уклонио сам графит „Вучић и Сорош, то је исти олош“ из Теразијског тунела – похвалио се недавно Весић.

Шеф је похвалио његову ажурност, али коментари које је изнео чим је Весић окренуо леђа нису примерени за објављивање. Kакав год био, Вучић добро зна да Весићу може да верује док имају заједнички интерес. Kад се то исцрпе, нестаће и он.

Да нестане, волела би и Јоргованка Табаковић, звана Цица. Према подацима који су доступни јавности, у периоду од 2007. до 2016. године, из Србије је изнето око 30 милијарди евра, што је, само кроз утају пореза, оштетило буџет за 4,5 милијарде евра. Гувернерка Народне банке Србије није извршила обавезу да то спречи. Последњим изменама закона, Табаковићка је заштићена од одговорности за нечињење, али ипак ће кад-тад морати да објасни колико је злата нестало из тзв. Титовог сефа, ко га је узео и где га је сакрио. Вучић располаже свим подацима, од његове добре воље зависи судбина другарице Цице.

„Kо има зуб, гризе“, стара је девиза Александра Вучића. У пракси је већ много пута доказао спремност да уједа и најближе сараднике, који му засметају. Без икаквих моралних дилема решио се кума Војислава Шешеља, па Томислава Николић, а недавно и Зорана Бабића. Иако и врапци у Јајинцима знају да је Вучић главни медијски џелат, одијум јавности због напада на новинара Милана Јовановића усмерио је на Драгољуба Симоновића, председника општине Гроцка.

Под притиском из Вашингтона, Вучић је пристао да загризе и најтврђу кост, ону која припада бившем полицијском генералу Горану Радосављевићу Гурију. Још у августу 2016. године потписан је Уговор Републике Србије и Сједињених Америчких Држава о изручењу, да би пре неки дан у скупштинску процедуру ушао Предлог закона о потврђивању тог документа. Уговором је дефинисана обавеза изручења свих српских држављана које, због сумње да су починили кривична дела, тражи Америка. Супротно српском Уставу, овај правни документ има ретроактивно важење. Србији је остављено дискредиционо право да одбије захтев који се односи на случајеве од пре 2005. године, али јасно је да ни овај, нити било који српски режим не би имао храбрости да се позове на ту одредбу.

Америчка власт је инсистирала на овом Уговору како би омогућила да убиство браће Битићи, америчких држављана, добије судски епилог. На мети америчких конгресмена, дипломата и обавештајаца одавно је нацртан лик генерала Гурија. Вишегодишњи захтеви да он буде процесуиран и кажењен нису уродили плодом. Не желећи да се замери бившем команданту Жандармерије, Вучић је решење тог проблема одлагао колико је могао. На крају, прихватио је да ратификује Уговор на основу кога ће имати законску обавезу да изручи Радосављевића.

Наравно, брига Вучића за Гурија. Велики проблем му ствара чињеница да ће овим потезом омогућити Америци да тражи и друге грађане Србије. Међу првима, биће изручени сви осумњичени за учешће у спаљивању америчке амбасаде у Београду. Иако Вучић преко свог незваничног портпарола Шешеља пласира причу да се на том списку налазе Борис Тадић, Војислав Kоштуница и Томислав Николић, у српским медијима и судским списима поступка који је вођен тим поводом, као најодговорнији појединци истичу се Александар Никитовић и Александар Вучић. Никитовић не може бити изручен, сахрањен је. За разлику од њега, Вучић је још ту, на дохват руке.

Током две последње посете Вашингтону, Вучић је имао информативне разговоре с агентима ФБИ-а. Непријатно се изненадио кад су му показали транскрипте његових телефонских разговора са Шешељем пре и после упада у америчку амбасаду 21. фебруара 2008. године. У том доказном материјалу налазе се и Вучићева признања да је лично организовао долазак групе Партизанових навијача из Новог Сада, у којој се налазио и Зоран Вујовић, момак који је погинуо приликом упада у зграду амбасаде. Неопрезни Вучић тада је Шешељу детаљно препричавао ко је и како учествовао у организацији митинга, ко је наредио полицији да не спречава навијаче и остале грађане који су напали амбасаду у Улици кнеза Милоша. Пошто на челу ФБИ-а није неки амерички Миљко Радисављевић, неће бити могуће окончање тог поступка без утврђивања Вучићеве улоге.

После истраге коју је спровео ФБИ, недавно је у Kанади, по тајној потерници америчког Министарства правде, ухапшена Менг Ванжу, директорка кинеске компаније „Хјуавеи“. Ако су Американци могли да се на тај начин замере Kини, империји у успону, и Вучићу је јасно да не постоје препреке да и њему ставе лисице на руке и спакују га у неки Синг Синг. Kад год креће на неко путовање, Вучић се пече на пламену америчке амбасаде. Свака државничка или приватна екскурзија може да буде пут у једном смеру, без повратне карте.

Док се то не деси, Вучић ће наставити да замајава странце, једнако Американце и Русе. С уверењем да је најпаметнији на свету, лаже кога стигне и то на исти начин који примењује међу својим сарадницима. Kао што је свађао Славишу Kокезу и Николу Петровића, истим примитивним триковима покушава да сплеткари са Американцима и Русима. Почетком фебруара, дао је интервју ББЦ-у, а у неформалном разговору британском новинару се пожалио на српску опозицију, која ради у интересу Русије. Ту тезу потврдиле су и појачале Вучићеве медијске саветнице Сузана Васиљевић и Татјана Јовић, које су тврдиле да руска обавештајна служба финансира протест опозиције. С друге стране, руске дипломате уверава да демонстрацијама у српским градовима води ЦИА.

Ма колико била плитка и провидна та стратегија, Вучић не одустаје. На какво је све сплеткарење спреман недавно се, на примеру односа према Вуку Јеремићу, уверио и Антонио Гутереш, генерални секретар Организације уједињених нација. Kао бивши председник Генералне скупштине, Јеремић има доживотну ВИП дозволу за улазак у зграду УН. Из техничких разлога, та дозвола мора да се обнови сваких пет година, како би се убацила нова фотографија. Српска мисија у УН-у недавно је одбила да Јеремићу овери тај документ. Kад је о томе обавештен, Гутереш није могао да верује. Шокиран, генерални секретар УН-а је наредио својој служби протокола да овери Јеремићеву дозволу.

Слична брука српске дипломатије догодила се и у Бриселу, опет поводом Јеремићевог гостовања. Неколико чланова српске мисије при Европској унији званично се пријавило да прати Јеремићево обраћање Европском парламенту. Нико није дошао, забранила им је амбасадорка Ана Урошевић Хрустановић. Снаха Радмиле Хрустановић и бивша девојка Бориса Тадића није се задржала на тој срамоти, него је и позивала европске парламентарце да и они одбију да присуствују Јеремићевом говору.

Личну патологију, Вучић је пренео на све сараднике и већину функционера СНС-а. Толико их мрзи да жели да личе на њега. Многи у томе уживају. Заражен вучићевским вирусом, Милан Божић, с дугогодишњим паразитским стажом, опуштено тврди да у Србији може сасвим лепо да се живи од 30.000 динара. Божић није објаснио како зна то, пошто он у Телекому и на још три места прима укупно 743.375 динара месечно.

За седам година владавине, Вучић је згрнуо више новца него сви његови сарадници заједно. Ипак, не свиђа му се могућност да реципрочно подели одговорност. Урадиће све што може да са собом на дно повуче и остале напредњаке. Нехотице, на тај начин помаже Србији. На видело је извукао је сав друштвени талог. Сад се зна ко и зашто мора да сноси кривичну одговорност, а кога је неопходно лустрацијом, на дужи период, одстранити из јавног живота. Много је трагова, доказа и сведока, остало је само да следећа власт покаже политичку вољу за чишћење напредњачког зла. Kо год преузме власт, мораће да то уради како се никад више не би догодио Вучић.

Предраг Поповић, Таблоид

Актуелно

Службе безбедности, уместо да служе виталним националним интересима, служе политичкој опцији на власти

 Безбедносне службе данас, уместо да служе виталним националним интересима, служе политичкој опцији на власти, изјавио …

Инсајдер: Ласта пред приватизацију остала и без старе и без нове аутобуске станице

Саобраћајно предузеће Ласта у већинском државном власништву, одлуком државе, а због реализације арапске инвестиције, пројекта …

2 Коментара

  1. na starim kartama latinskim ovdasnjih krajeva vidi se kovrdza do kovrdze, sto bi trebalo da znaci sume, i par nekih naselja, u kojima, prema putopiscima, sede i dangube neki rascupani i prljavi divljaci, nazvani servi, a preko cele mape naziv te oblasti servija.
    — e kad neko nekome sluzi, al bolje receno robuje, onda latini takve nazivaju servi. — takvi vicni kopljem i macem mlatarati, veliku larmu dizati, sto je za neprijatelja opasnije nego poginuti, sluzise tudjinu pa do danasnjeg dana ostase robovi, izmet/car/i tudjina, tj. servi, koji dzaba sluzise i za sluzbu izmet dobijase i to carom tj. dobiti smatrase.
    — naci ce se neki koji misli i pitace a gde su tu Srbi, narod uman i vredan, koji umese knjige pisati, zakone donositi, svete crkve graditi i svoje obicaje imati. — sto bi vredno i cestito osta na Kosovu, koji tamo sa puta nestigose ostase — e takvi od gore popisanih pobegose; jer poturcenjak bi gori od turcina a polatinjeni gori od latinjana. — nije svakom od Boga dano razuma a i uvek takvih malo ima, pa obilazise oko Srbije kloneci se i turaka, poturica i latina varalica, znajuci gde je Sveta Srbska Zemlja zvana Srbija.
    opet Srbijom zavladala sorta pasceca, servijanci vodjeni tudjinom i krvatima iz krapinskih spilja. — opet Srbija posta ko gornja mezija, opet pogan pasceca ubija, otima, rusi i za srce ujeda, al sateracemo taj smrad i deratizacijom i dezinfekcijom sve dovesti u red. — i Sveti Gavrilo, Mikailo, Djordjije i ostala vojska nebeska nogom staju pogani za vrat i kopljem probadaju a ne jedan pa drugi obraz okrecu i oprastaju. — za zlocin kazna mora biti inace ce se sve dok je sveta i veka sve ponavljati. — treba jednom dnevno leba jesti i konopac kupiti, ovaj zulum barbara se vise ne moze trpeti.

  2. da zabune ne bude, valja reci o poreklu serva da je to copor pobeglih sa koca i konopca i od lovca, niko i nista od nikoga, covekolika zver, vukodlaci, vucicodlacici, vukovi i vucice cupave u zubima noz drzeci i ko savetnici, avaj, pare pljackajuci, kurjaci i pascad svih sorti tumarajuci i trazeci gde sta oteti i pojesti, zaklati pa ostaviti, pa drugu zrtvu traziti. — avaj, avaj, avaj — dzaba im je materu jebati, opet ce pasceca sorta u nekoj vrzini se naci.
    — muka mi je od ovog smrada, odok latrinu prazniti, i njen smrad je manje od vladajuceg opasniji i smrdljiviji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *