РАСПРОДАЈА ДРЖАВЕ

0
(0)

Пише: Предраг Николић 

 

Хапсећи пре нешто више од месец дана генерала Младића, зајапурени српски властодршци, на челу са „мудрим“ председником, веровали су да ће тај, по њима „храбри и смели“ потез хватања човека кога већина нације с правом сматра за хероја, бити награђен убрзаним путем Србије ка ЕУ. Надали су се на Андрићевом венцу стицању статуса кандидата и добијању датума почетка преговора, ако не у октобру онда сигурно до краја текуће године. Међутим, сличне наде и уверења нису делили у Бриселу. Истина, похвале су стизале са свих западних страна, али ништа више од тога. Холандски парламент није нашао за сходно ни да ратификује ССП, због којег се у Србији пре четири године дигло толико прашине, већ је све одложио за средину септембра.

 

ГЛЕДАЊЕ У ОЧИ 

 

 Тадић и његови саветници из друштва пропалих музиканата били су запрепаштени. Председник је посету Берлину искористио да подсети Европљане да хапшење Младића не сме остати ненаграђено. Рекао је председник да „Србија гледа ЕУ у очи и чека да и она испуни свој део обавеза“. Добио је Тадић и аплаузе за ту бесмислену гордост. Сигурно је декадентној Европи било пријатно док ју је наш лепушкасти председник гледао у очи, али Србија се од Младићевог хапшења није, а и неће се, окористити. Једина српска извесност биће понижења и нови болни уступци, који ће се наставити све док Србијом владају затупљени титоисти заслепљени илузијама о европском рају. Много тога су „тадићевци“ успели, што намерно, што из незнања, да превиде. 

 

 Европска Унија све теже подноси поделе које постоје око признања независности косовским арбанаским терористима. Та подељеност лимитира ефикасност ЕУ, односно њених мисија. ЕУЛЕКС и специјални представник ЕУ доживели су потпуни фијаско. Њих одржава само бескрајна попустљивост власти у Београду. На самом терену европске мисије нису успеле да донесу никакав одржив напредак, што је за ЕУ бламажа која показује да Европљани не само да не могу да реше проблеме у свом дворишту већ тај проблем опасно ремети јединство унутар саме ЕУ. То Брисел, а нарочито Немци, желе по сваку цену да избегну јер ће се у супротном показати оправданим америчке тврдње да без њих пост-лисабонска ЕУ ипак није способна да ефикасно функционише. Зато Европљани инсистирају на решењу. Такође, настојећи да сачува јединство успркос финансијској кризи, ЕУ је пре свега, неопходан мир и стабилност у сопственом дворишту, нарочито у региону који је и досада знао бити иницијална каписла за нестабилност ширих размера. С друге стране, Арбанаси, подржани од Американаца, правилно су проценили да српске власти, које су све ставиле на европску карту, пред бираче на скорашњим изборима морају да изађу са нечим опипљивим, а то је управо статус кандидата и датум почетка преговора о приступању, те да ће са приближавањем избора расти и спремност Београда на уступке. ЕУ се плаши да би економска пропаст, чији су први знаци итекако видљиви на територији којом владају терористи, могла да подстакне нови ланац насиља и проузрокује дугорочну нестабилност. Зато се и врши притисак на Београд да прихвати Приштину за равноправног партнера, што власт преко, за каријеру првенствено забринутог, Стефановића већ увелико чини, и направи уступке који ће олакшати економске муке дубоко криминализованог друштва на Косову.

 

СРПСКЕ ГУСКЕ У МАГЛИ 
Тако ће бити и са најновијим иницијативама из Београда за поделу Космета. Могућност разматрања такве опције први је пред јавност изнео шеф преговарачког тима Београда са Приштином, поменути Борко Стефановић коме се, убрзо, придружио и заменик премијера, Ивица Дачић, наводно, све у интересу чланства Србије у ЕУ. Недуго затим, Дачић је споменуо и могућност да се косовско питање третира као предмет разграничења са Албанијом, чиме је, на неки начин, дао легитимитет идеји стварања велике Албаније. Овакве идеје политичког врха Србије су крајње плиткоумне и у потпуној супротности са српским националним интересима. Ипак, српска власт би поделу оберучке прихватила, чак и територијалне мрвице са косово-метохијског стола, само кад би и друга страна пристала на ту комбинацију. Међутим, за Американце и Европљане подела Космета одавно није на дневном реду. Једино о чему су Американци спремни да размисле је размена територија. Прешева са Бујановцем за север Космета, праћено пуним српским признањем нелегалне Косовске независности, али ће се, највероватније, и од тога одустати. Најмање из страха од могућег српског незадовољства већ искључиво због бриге какве би последице, евентуална подела, имала по Македонију.
Запад пре свега брине да ли би „предају“ Србији северног дела Космета криминалци и терористи у Приштини могли искористити као оправдање за потпаљивање пожара и подизање новог устанка добро наоружаних арбанашких маса у западној Македонији. Ту је и узаврела Грчка у којој би, подстакнут евентуалном кризом у Македонији, социјални бунт могао попримити сасвим нови, опаснији, правац. Тога су свесни и Приштински терористи па све учесталије прете насилним преузимањем севера Косова и  обнављањем сукоба, које Србија, како председник рече, мора избећи под сваку цену, те на тај начин дижу свој улог у преговорима који, наводно, треба да буду резултат компромиса, иако ће компромис, у суштини, учинити само једна, српска, страна. 
ПРЕЛАЗАК РУБИКОНА 
На сцени опет имамо већ раније опробану политику. Арбанаске политичко-криминалне структуре се дуре, затежу, не пристају на уступке, а Брисел, с друге стране, притиска Србију да начини помак у преговорима са Приштином. Све су учесталије изјаве америчких и европских званичника да Србија не може у ЕУ са нерешеним питањем Космета, а то се, опет, да превазићи прихватањем „реалности независног Косова“. Недавно је известилац за Космет, Улрике Луначек, изјавила да „Србија мора признати Косово те да се нада да ће се то десити ускоро и тиме олакшати ситуација и Косову и ЕУ“. Такве, све учесталије и све неодмереније изјаве америчких и европских званичника, укључујући и немачке парламентарце, указују да су у Бриселу и Вашингтону закључили да је српска власт спремна да пређе и тај Рубикон. Зато уместо награде за „добро понашање“ српска власт може очекивати нове притиске и захтеве за нове уступке. 
Такав је случај и са тренутним преговорима које Стефановић славодобитно представља српским успехом и чак дрско пребацује опозицији да „од њиховог србовања по Београду нико неће имати користи“. Истина је, као и увек када је Стефановић и његова Демократска странка у питању, сасвим другачија. Арбанаси и странци су свесни да не поседују механизме за спровођење своје политике на северу Косова и заокруживање терористичке државе. И поред огромне америчке подршке, терористичка држава на Косову може заживети само уз помоћ Србије. У супротном вечно ће бити на вештачком дисању. 
Задатак Стефановића и преговора у којима учествује је да постепено, кроз више рунди билатералних разговора, удахне свеж ваздух терористичкој држави на Косову, уз истовремено потпуно демонтирање српске државе на Космету. То је досада већ у великој мери и учињено. Срби са севера Космета не могу, за разлику од својих сународника у другим деловима Србије, регистровати возила и подизати лична документа у свом месту већ због тих послова морају ићи у Рашку или, када су у питању пасоши, у Београд. Тиме се велики део нашег народа стимулише на узимање докумената која издају терористи. 
Изјаве да ће слобода кретања бити омогућена употребом „статусно неутралних“ регистарских ознака је чисто бацање прашине у очи и уобичајено „жуто“ обмањивање јавности. Поменуте регистарске ознаке издају се у институцијама лажне државе Косово па према томе не могу бити статусно неутралне. Слично је и са личним документима на којима се чак налазе и знамења самопроглашене терористичке јазбине. У следећој рунди преговора треба да се реши питање царина, царинских печата и телекомуникација. Већ се назире исход и те рунде. Косово ће, уз пристанак Србије, добити посебан позивни број што ће виспрени Стефановић вероватно објаснити потребом поштовања људских права терориста на Космету. Српски преговарач ниједног тренутка није ни помислио да се заузврат обезбеди несметано коришћење српске мобилне телефоније у нашим енклавама јужно од Ибра. Вероватно по, Стефановићу, тако блиском англосаксонском обрасцу, Срби нису људи па се, стога, људска права на њих и не односе. Договор о царинама ће се завршити тако што српски привредници са севера Космета и српска роба неће моћи прећи административну линију ако не поседују доказ о измиреним, претходним, обавезама према институцијама Косова. 
СТРАТЕГИЈА УНТАЕС 
Довољно је само једном посетити Космет и видети шта је стратегија српске државе на том простору. Постепено, корак по корак, слично моделу интегрисања Источне Славоније у Хрватску, намера је да се изврши потпуна интеграција севера Космета у терористичку квазидржаву косовско-метохијских Арбанаса. Српска државна политика на Космету је доживела озбиљан колапс, односно, упутније је говорити о потпуном распаду српске политике. Србија данас, у значајно промењеним геополитичким околностима, има много начина да спречи заживљавање и афирмисање терористичке државе на својој територији. То се, пре свега, треба чинити јачањем српских институција на северу Космета и инфраструктурним и пољопривредним заокруживањем енклава јужно од Ибра. 
Наш народ на Космету има и жељу и вољу да остане свој на своме. То се изнад свега види по бројности српске деце у нашим породицама. Тој деци треба обезбедити безбедно школовање, а старијима безбедну обраду имања. И то је српска држава пропустила да учини. А морала је. Зато је право питање да ли је толика небрига и неодговорност само плод незнања или, пак, резултат јасне намере. Било како било, Стефановић, Богдановић и њихови налогодавци, морају бити процесуирани када се стекну околности. Ово што чине или су пропустили да учине, равно је велеиздаји земље и народа. Нек се не заваравају, патриотска Србија им то неће заборавити ни опростити!
Видовдан


Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Београд поново најзагађенија престоница у Европи, Нови Пазар по загађености ваздуха трећи у свету!

0 (0) Престоница Србије константно има проблем са загађењем ваздуха, нарочито у ово доба године …

Радосављевић: Када је СНС преузео власт јавни дуг је био 15,45, а данас је преко 27 милијарди евра

5 (2) * Горан РАДОСАВЉЕВИЋ: За претходних девет година Србија је задужена за око 12 …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend