Равна гора

Стара мудрост каже: када непријатељ зарежи на тебе, знај да си на добром путу. Сачувај нас Боже похвала које стижу од непријатеља, као што се управо дешава са мученицима који себе називају влашћу.

Ето и Хашим Касапиновић Тачи повуче свог амбасадора, кога ми зовемо официром за везу, јер се, тврде неки, истрчао са тезом да ће Србија кренути напред онда кад призна Касапистан. Мора да се Ивица наљутио, а Ивица, зна се, постао је на прст у мастило са Великим Касапином.

– Па, шта сад народу моооом, о Хашиме, да кажем?! Што ми то радиш, зар и мени нож у леђа, а толико смо леба и соли заједно појели са Кети…

Овако вапи Ивица, а Хашим скоком тамо где Дачке оком: мрш најзад, Љуљзиме Пеци, лајаво шиптарско говедо!

А, ми се таман понадали да је Касапина притиснуо Мркић Мутоусти лично, а због тога што је Љуљзим изјавио, а српска (?!) агенција уредно пренела да му је велика част, богами и обавеза, што ће бити први Шћиптаре функционер у држави која је над његовим напаћеним народом извршила геноцид, тим му је слађе да шетка Београдом обезбеђен имунитетом европске канцеларије.

Нееее, на то Београд није имао примедби, далеко било, Београд жуља кад неко истрчи пред руду па офира Ивицу, а он таман обзнанио да смо (опет) победили и да ће нам на Гвидовдан датум привити као мелем на све ране од Видовдана 1389, преко грешног Гаврила, па све до Слобе Великомученог Ивичиног Златоустог, чији народ нико не сме да бије, сем, повремено, милиције.

Историја ће, кажу, једног дана рећи своје. Наши великаши, грешне им душе, ударају се у груди јуначке ко онда Вук Бранковић и упиру прстом у Обилиће. Док се царе Лазо дозове памети, оде дупе на добош, а глава под Бајазитов јатаган. После ћемо да доказујемо да Вук, ипак, није био тако црн, а да је народног песника мало понео епски занос, не би ли како оправдао што нас, а не Турке, изједоше гавранови врани на пољу Косову.

Ето, и Радош Бајић, у паузи бабиног чешљања и ватрене стихије у селу, ударнички расветљава не тако нам далеко историју. Каже Радош: После ове серија ништа више неће бити исто! Помирићу непомирљиво, распетљаћу неразмрсиво, што се грбо родило време не исправи, али ја оћу, тако ми Чиче!

Који на то, патетично, ко Радојка на онкологији, поручи непокорним четницима: За мном, браћо, на Дрину, шума ће нам бити дом!

Радочеви четници су листом избријани, униформе ко испод чекића, партизане у оном „трејлеру” (како се сад модерно зове кратки приказ филма) и не видесмо, не сумњам да су и они упицањени ко Тито на Бријунима. Малолетног краља убише државничке бриге и моралне дилеме, да л’ да бежи, да л’ да гине, да л’ царство небеско, да ‘л земаљско, сунце туђег нема да л’ ће ме гријати…

Стварно не знам на шта ће то од новембра на јавном сервису да изгледа. Бјела хвали Тита, каже – бејаше то људина, Глоговац окова Дражу у звезде, делују као тренери Звезде и Партизана пред меч године. Ложе навијаче, нервирају противничке фанове, али помирења нема, нити ће га икад бити. Како да упаримо “На планини, на Јелици” и “По шумама и горама”?

Мада је географија, канда иста, могуће је да су и комунисти пичили преко Јелице, и тамо су шуме и горе.

Ако је Радош стварно, али стварно!, стиснуо петљу да историју прикаже онаквом каква је стварно, али стварно!, била, онда му алал она ствар.

Буде ли Броза дигао уз раме Михајловићу, онда је џаба село горело. А баба може слободно да настави да се чешља, о Тијанићевом трошку.

 

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести