Русија неће дефинитивно одустати од својих интереса на Балкану, пре свега од неговања специјалних односа са Србијом, каже за Радио Слободна Европа Метју Ројански (Маттхеw Ројанскy), директор Кенановог Института при Вилсоновм центру, који је фокусиран на збивања у Русији, Украјини и осталим земљама регије.
“У том смислу настојаће да успори евроинтеграције регије тако што ће потенцирати на “испразности” и “хипокризији” наратива о европском путу. Русија свакако располаже ресурсима да још увек крхку ситуацију у регији искористи за своје интересе”.
Ројански истовремено истиче да би Запад требало да помогне државама регије да избегну тешка стратешка опредељења, да се не би поновила криза налик на украјинску.
“Не бих ставио Србију у позицији у којој мора да бира између искључиво западних безбедносних гаранција и економске помоћи, са једне, и Русије, са друге стране. Погледајте у каквој се ситуацији нашла Грчка, кризу у еврозони у целини, затим балтичке земље. Оне се осећају веома небезбедно упркос члану 5. Повеље НАТО-а, који им гарантује заштиту”, каже Ројански.
РСЕ: Сукоби у Украјини су последњих дана све жешћи чиме се крши споразум из Минска о примирју. Управо сте се вратили из Украјине, Какав Вам је утисак, да ли предстоји нови рат на истоку Украјине, као прошле године, имајући у виду да су политичке позиције две стране и даље дијематрално супротне?
Властима у Кијеву није у интересу ширење сукоба са Русијом јер би ризиковале војнички пораз и губитак територије.
Ројански: Примирје се крши све време, односно од потписивања мировног споразума. На делу је сукобу ниског интензитета и поставља се питање да ли ће и у ком тренутку прерасти у много озбиљније окршаје тако да је, како пролази време, политички оквир споразума из Минска све мање примењив.
Наравно, питање је коме је у интересу да покрене офанзиву већих размера. Властима у Кијеву свакако није, јер мало шта могу да добију интензивирањем сукоба са Русијом. Напротив, ризиковали би војнички пораз и губитак територије. Украјинске власти су засада укључене у сукобе ниског интензитета јер тиме одржавају патриотско осећање грађана чиме се скреће пажња са њииховог незадовољства због непопуларних економских реформи које морају да се спроведу, а и наставка политике која иде на руку олигарсима, што не наилази на одобравање народа.
Русија је засада остварила што је намеравала. Очигледно је да је ЕУ одустала од омогућавања европског пута Украјини, можда чак и од “Источног партнерства”.
Када је реч о Русији, она је засада остварила што је намеравала. Очигледно је да је ЕУ одустала од омогућавања европског пута Украјини, можда чак и од “Источног партнерства” као кључне стратегије Брисела према земљама у тој регији.
Мада пружају политичку и реторичку подршку Кијеву, САД свакако не желе да се Украјина претвори у поприште оружаних сукоба Запада са Русијом.
У међувремену, Русија трпи последице санкција, али верује да може да економски опстане и преоријентише своју привреду.
РСЕ : Све је више информација да Русија групише снаге у близини границе са Украјином изводећи све учесталије војне вежбе. Истовремено, и НАТО интензивира маневре, укључујући и недавно у балтичким земљама. Постоји ли опасност да се ситуација измакне контроли. Може ли неки појединачни инцидент да изазове велике сукобе?
Ројански : Мада пружају политичку и реторичку подршку Кијеву, САД не желе да се Украјина претвори у поприште оружаних сукоба Запада са Русијом.
Мада пружају политичку и реторичку подршку Кијеву, САД не желе да се Украјина претвори у поприште оружаних сукоба Запада са Русијом.
Увек постоји опасност од нежељене ескалације. То је у суштини људске историје. С једне стране, жели се избећи одговорност за изазивање сукоба, а с друге државе не желе да се одрекну својих националних интереса. Дакле, имајући у виду да обе стране гомилају своје трупе, све је већа вероватноћа да неко пређе границу, односно изазове масовне сукобе. Уосталом, постојање неколико хилљада нуклеарних ракета које су Русија и САД усмерили једни на друге са само 30 секунди претходног упозорења, такође повећава ризик од ескалације.
Имајући у виду да обе стране гомилају своје трупе, све је већа вероватноћа да неко пређе границу, односно изазове масовне сукобе.
Више од пола века свет је успевао да избегне опасност од преласка те опасне границе. Мислим да је и сада то могуће, али је за то потребно више транспарентности и комуникације, него што је има у овом тренутку. Нема дијалога између Русије и САД, односно Русије и НАТО, јер су њихови односи замрзнути, због чега је, на неки начин, ситуација гора чак него за време Хладног рата.
У то време свет је увидео после мноштва криза – као што су ракетна криза на Куби, око Берлина, у Вијетнаму, на Блиском истоку, упад совјетских трупа у Мађарску, Чехословачку и Авганистан – које су кључне претње и створен је оквир за дијалог. Један од најважнијих је био Хелсиншки процес којим су успотављена правила игре. Русија би хтела поново да се преговара о тим правилима, али Запад то не прихвата истичући да правила постоје и да је проблем у томе што их Москва не поштује. Међутим, Русија не прихвата та правила тражећи њихово преиспитивање.
РСЕ: Према многим проценама, исток Украјине клизи у дугорочни “замрзнути сукоб”. Да ли ће Запад појачати санкције, да ли ће САД послати убојито оружје на чему инсистирају поједини кругови у Вашингтону? Како ће Русија реаговати, да ли ширењем операција на друге територије, мада је недавно одустала од обнове Новорасије?
Ројански: Ескалација са једне стране би свакако подстакла ескалацију са друге. Уколико САД пошаљу убојито оружје Украјини, Русија ће сигурно реаговати појачаним ангажманом на истоку Украјине. У случају да Москва подржи операције проруских сепаратиста око Маријупоља, онда би се САД вероватно одлучиле да наоружају украјинску армију и предузеле друге мере у циљу додатног кажњавања и изоловања Русије.
Нема дијалога између Русије и САД, односно Русије и НАТО, јер су њихови односи замрзнути, због чега је ситуација гора чак него за време Хладног рата.
Питање је да ли ће се нека од страна одлучити за ескалацију с обзиром да се, како пролази време, показује да нема ништа од политичког договора из Минска. У овом тренутку, и Запад и Русија сматрају да овај споразум има још неку тежину и може бити механизам за проналажење политичког решења. Сматам да је “Минск” једина шанса, а можда инволвиране стране сматрају да није довољно добар. Стога у одсуству алтернативног решења лако може доћи до ескалације.
РСЕ: Шта, заправо, Русија жели? Да спречи ширење НАТО и утицаја Запада ка њеним границама страхујући од заокруживања, што је распрострањено осећање међу руском владајућом елитом кроз историју? Или се Путин прибојава да би “колор” револуција могла да избије и у Москви у којој би био збачен са власти?
Ројански: На позицију Кремља утиче много фактора. Ту је свакако тај велики историјски наратив о ускраћености и незадовољству Русије, укључујући и униполарним светом након завршетка Хладног рата.
Оваква политика Москве је погодна за збијање редова бирачког тела у циљу подршке Путину у тренутку када му је популарност падала.
Истовремено, оваква политика Москве је погодна за збијање редова бирачког тела у циљу подршке Путину у тренутку када му је популарност падала. За сада му заоштравање става према Кијеву и Западу иде у прилог на домаћој политичкој сцени.
Уколико се сукоб настави, Кремљ ће настојати да то искористи као адут у свом одмеравању са Западом, пре свега САД-ом. Украјина је овде само повод и окидач. За сада је расположење грађана Русије према САД веома негативно и руски лидери ће то максимално експлоатисати.
РСЕ: Амерички државни секретар Џон Кери (Јохн Керрy) је недавно изјавио да су и балканске земље на линији ватре у односима Вашингтона и Москве. На који начин Русија може да утиче на ово подручје, поготово након што је одустала од градње Јужног тока? Александар Вучић је управо ових дана био у САД и очито је под притиском Вашингтона да се дистанцира од Москве укључујући и диферсификацију снабдевања гасом. Кључни сукоб између Русије и Запада је свакако у Украјини, али у којој мери и на Балкану одмеравају снаге?
Ројански: Не мислим да је Балкан поприште сукоба Русије и Запада, као што је могао да буде пре сто година или током 1990-их, јер се овај регион креће у добром правцу ка евроатлантским интеграцијама. Међутим, балканске земље се суочавају са много изазова и, пре свега, Србија мора да се определи, односно да донесе важне одлуке о својој стратешкој оријентацији. Запад би требало да помогне државама регије да избегну те тешке дилеме, да се не би поновила криза налик на украјинску.
Не бих ставио Србију у позицији у којој мора да бира између искључиво западних безбедносних гаранција и економске помоћи, са једне, и Русије, са друге стране. Погледајте у каквој се ситуацији нашла Грчка, кризу у еврозони у целини, затимбалтичке земље. Оне се осећају веома небезбедно упркос члану 5. Повеље НАТО-а, који им гарантује заштиту.
Русија је велики инвеститор у Бугарској, не мали број њених грађана је проруски оријентисано, док су власти у Софији окренуте ка Западу. То подсећа на украјинску ситуацију и не би требало да је поновимо на Западном Балкану.
Бугарска, као некада блиска земља Русији, направила је такав избор окрећући се ка Западу, што је довело до нефункционалности њеног друштва и економије. Наиме, Русија је велики инвеститор у Бугарској, не мали број њених грађана је проруски оријентисано, док су власти у Софији окренуте ка Западу. То подсећа на украјинску ситуацију и не би требало да је поновимо на Западном Балкану, пре свега у Србији.
РСЕ: Међутим, имајући у виду заоштравање односа између Русије и Запада, Србија ће у неком тренутку морати да донесе стратешку одлуку а не да “седи на две столице”.
Ројански: Запад треба да води рачуна да његови потези не изазову супротан ефекат, односно продубе нестабилност на Балкану. Обећавање интеграција и просперитета је био ефикасан метод за посткомунистичке земље које су биле на граници ондашње ЕУ, које су биле неподељено опредељене за евроатлантске интеграције располажући са мноштво опција, јер је Русија тада била слаба, тако да се њен став могао игнорисати.
Запад треба да води рачуна да његови потези не изазову супротан ефекат, односно продубе нестабилност на Балкану.
Међутим, та логика више није примењива. То не значи да Запад не треба ништа да понуди земља аспирантима, да се повуче са Балкана. Но, мора да се пажљиво размотри какве су последице нуђења перспективе чланства у Европској Унији а да се то не оствари у наредних 5 или 10 година, чак и могућност споразума о асоцијацији, као у случају Молдавије, а што је изазвало извесна комешања у земљи.
Мора да се пажљиво размотри какве су последице нуђења перспективе чланства у ЕУ а да се то не оствари у наредних 5 или 10 година.
Наиме, обични људи увиђају како њихово руководство стално говори о приближавању Европи – а при том је исто корумпирано као и претходна власт – али нема видљивијег напретка на том путу, чиме се непотребно ствара простор за сукобе са Русијом. Стога многи Молдавци истичу да им се животни услови нису побољшали а при том су мање безбедни, наглашавајући да не желе да се у њиховој земљи понови украјински сценарио.
РСЕ: Међутим, стање на Балкану је и даље веома крхко – почев од политичке блокаде у БиХ и њене нефунконалности, спорости у примени Бриселског споразума, недавних сукоба у Македонији, екстремиста из ове регије који се боре на страни “Исламске државе”. По многим оценама, једини начин да се избегне продубљивање нестабилности јесте улазак балканских земаља у ЕУ и НАТО.
Ројански: Да, али желим да поновим да не треба гледати на чланство у ЕУ и НАТО као на чаробни штапић који ће одмах решити све проблеме на Балкану. Погледајте ситуацију у Естонији, која је чланица и НАТО и ЕУ. Осећа се веома небезбедно. Изложена је сајбер нападима Москве, прибојава се “хибридног рата”, односно инвазије “малих, зелених људи” из Русије.
Не треба гледати на чланство у ЕУ и НАТО као на чаробни штапић који ће одмах решити све проблеме на Балкану.
У Литванији је власт веома корумпирана, а Латвији прете етнички сукоби због велике руске популације. Дакле, иако се балтички регион још од раних 1990-их креће у добром правцу, и даље се суочава са мноштво изазова и ризика.
Као што сам рекао и за Балкан – креће се у добром смеру али има још много проблема који се неће аутоматски решити његовом интеграцијом у евроатлантске структуре.
РСЕ: Русија ће очито настојати да задржи утицај на Балкану без обзира на његово опредељење за евроатлантске интеграције, настојећи да отежа тај процес. Тако је Москва оптужила Запад да стоји иза напада у Македонији како би онемогућила гасовод Турски ток који би требало да прође и преко ове земље.
Ројански: Русија неће дефинитивно одустати од својих интереса на Балкану, пре свега од неговања специјалних односа са Србијом. У том смислу настојаће да успори евроинтеграције регије тако што ће потенцирати на “испразности” и “хипокризији” наратива о европском путу. Русија свакако располаже ресурсима да још увек крхку ситуацију у регији искористи за своје интересе.
Драган Штављанин, Слободна Европа
