Русија није у сукобу само са Лондоном, већ са центром моћи Запада који је започео сурову и опасну игру

ДРЖАЊЕ Велике Британије у `случају Скрипаљ` отворено је изазивачко – Лондон оптужује Русију, поручује јој да `зачепи уста` и тврди да је у тровање умешан и сам Владимир Путин.

У нашем је интересу да будемо поштени. Ми смо већ неколико година у отвореном конфликту са светском елитом, са онима који имају пресудни утицај на међународне односе и послове.

И, управо та сила данас са нама разговара устима Терезе Меј и Бориса Џонсона. Ми, по традицији од 19. века, Меј називамо Енглескињом, а она, реално, припада светској наднационалној класи новца и власти која се поново озбиљно обрушиала на Русију.

Не због Крима и Скрипаља већ зато што смо им препречили пут.

Имам у виду пут глобализације на англосаксонски начин, то јест – пројекат формирања јединственог човечанства којим се управља из западног центра.

„Западни“ је у овом случају синоним за атлантистички, англосаксонски, а пројекат се током протеклих сто година реализује практично отворено. Кроз постепено укрупњавање компанија, њихово мешање и преплитање. Кроз стварање јединствених глобалних институција – финансијских, управљачких, надзорних и осталих –и паралелно формирање новог морала и филозофије трансхуманизма.

Човечанство воде ка његовом „златном веку“, у коме неће бити држава, нација ни полова.

Ко је против – он је ретроградан, конзервативац, непријатељ прогреса и самог човечанства.

То што се све ово још не декларише потпуно отворено – ништа не знати. То је само питање времена.

Русију засад „по старински“ оптужују за тоталитаризам и тероризам јер им је тако простије, а и навикли су на те дисквлификације.

А ко је у улози тужиоца?

Управо „светска заједница“ која је – кад се изближе погледа – заправо Запад. Још тачније: англосаксонска, односно – америчко-енглеска елита. Ти људи себе сматрају онима који имају право да одлучују.

Формално, они обједињени у затворене клубове и отворене редове, јавна удружења или тајне ложе. Они могу бити власници банака или војводе, сенатори или министри. Функције, па и величина капитала, имају другоразредни значај – најважније је припадање том кругу.

А том кругу су подједнако непријатељи и Владимир Путин и Доналд Трамп. Овај други зато што је самозванац и узурпатор са неправилним, неглобалистичким идејама. А Путин им практично упућује отворени изазов, објављујући да се Русија никада неће помирити са наметаним светским поретком.

Поврх свега, Путин још исмејава западне земље зато што су лишене истинског суверенитета.

Кад Путин `чачка` несамосталне европске земље – он алудира на Немачку, Француску и друге још мање државе. Али, нема у виду Велику Британију.

Упркос томе што је моћ Америке неупоредиво већа од британске, Лондон је и даље водећи у атлантистичком тандему.

Зашто?

Зато што моћ једне земље не одређују носачи авиона и величина економије већ управљачке, интелектуалне, стратешке и финансијске могућности њене елите. Руководећу и усмеравајућу улогу Лондона као „центра моћи“ нико не доводи у питање.

У њему се налазе породице које су истопиле Шпанску империју, организовале опијумске ратове против Кине, успеле да у Првом светском рату окрену Русију и Немачку једну против друге, а преко Чеченског рата радиле на разбијању данашње Русије.

То су реални играчи светског шаха. За њих је борба против Русије – стара и традиционална игра.

Черчил, а он је војдоа од Малбороа, припадао је самом средишту британске елите, а уједно је био и премијер. По томе се оннајвише разликује од Маргарет Тачер, а не по степену утицаја Британије на светске послове. Да, за време другог Черчиловог мандата је од Империје остао Комонвелт са неколико десетина држава, а британска краљица је у 15 од њих (укључујући Аустралију и Канаду) и даље шеф државе.

Постоји и „Пет очију“ – систем сарадње пет англосаксонских земаља – САД, Британије Канаде, Аустралије и Новог Зеланда.

Остала је и повезаност америчког Федералног резервног система са банкама из лондонског Ситија.

Много шта је остало, тпа зато није пресудно да ли је на челу британске владе кћерка пиљара (Тачер) или кћеркасвештеника (Меј), дипломат Итона Дејвид Камерон или аристократа Борис Џонсон.

Презиме премијера нема принципијелни значај. Зато, морамо бити свесни – када нам се дрско обраћају они који владају Британијом – да они само гласно формулишу мржњу и гнев коју према политици Русије осећају господари западног света.

Њих су у време СССР називали „транснационалним капиталом“, а ссада их простије означавају као „атлантисте“.

Потцењивати њихову моћ напросто је – опасно.

Русија се у својој историји не једном сударалаи са поквареношћу Лондона и са његовим ударима који су били смртоносни за наше владаре. Имама у виду март 1801-ве и децембар 1916-те: два убиства која су најдиректније повезана са Енглезима – убиства императора Павла Првог и Григорија Распућина које је било сигнал за свргавање Николаја Другог које је уследило кроз два месеца.

Сада је „Енглескиња“ способна само за провокацију са покушајем убиства Скрипаља, а претходно се обрачунала са Березовским. Само, то не значи да није способна и за неште веће.

Већ четири године се сукобљавамо са јединственим западним фронтом који је створен после присаједињења Крима. Сада брига о одржавању јединства унутар тог фронта прелати са Вашингтона ( у којем `седи` атлантистима туђи Трамп) на Лондон. Дакле: ближе центру управљања западним светом.

Ако ми тај центар будемо сматрали малобританијом – нећемо бити у стању да успоставимо Велику Русију.

Пише: Петар АКОПОВ

Факти

Актуелно

МИП Русије: Не знамо да ли су Скрипаљеви живи

Министарство иностраних послова Русије не располаже информацијама о томе да ли су Сергеј и Јулија …

Москва Лондону: Сајбер-напад на Русију? Одговор ће бити жесток!

Одговор Руске Федерације на евентуални сајбер-напад Велике Британије на руске инфраструктурне објекте ће бити прилично …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons