На случају Сирије, Москва, заправо, упућује поруку да је у њеној интересној сфери завршена ера мењања режима који нису по вољи Запада
Између Русије Владимира Путина и америчко-европског света опет влада „хладни рат”, конфронтација која је по некима нестала падом Берлинског зида, а коју је сменило „блиско партнерство” Јељцинове Русије и Америке. Могућа испорука руских ракета С-300 Сирији показује да је то партнерство сада само ствар прошлости, а можда тако нешто никада и није постојало. Од руско-америчких односа „статус кво плус” стигли смо, дакле, до формуле „статус кво минус”. Иран, Сирија, Косово, амерички противракетни штит у Европи, дешавања унутар Русије, јесу питања на којима ће Запад морати да покаже колико прихвата положај јаке и самоуверене Русије, у којој има све више оних који сматрају да САД желе да им нашкоде, да раскомадају Русију, или да пољуљају њен политички систем. Много тога спада и у домен психологије и емоција, но стварни војни изазови са којима се Запад суочава у 21. веку налазе се у Азији. Онај ко жели да води светски рат на исламском Оријенту, само расипа своју снагу. Ту је и старо правило: „Никада се не мешај у туђи грађански рат”.
Најављеном испоруком противавионског и противракетног система С-300 Сирији, Москва је несумњиво упутила врло јак политички и војни изазов ЕУ, па и Америци. Поучена искуствима из Либије, политички је показала да неће пустити режим сиријског председника Башара Асада тек тако „низ воду”, јер онај ко испоручује свом савезнику систем С-300, основано процењује да тај систем неће скоро доспети у погрешне руке, иначе га вероватно не би ни испоручио. На случају Сирије, Москва, заправо, упућује поруку да је у њеној интересној сфери завршена ера мењања режима који нису по вољи Запада. После свега што се догађало у недавној прошлости, Русија тешко може да мирно истрпи још један спољнополитички ударац какав би био насилни одлазак режима Башара Асада. Јер, интересна сфера Русије у Сирији јесу руске поморске базе у тој земљи, могућност да Русија у Сирији инсталира делове свог антиракетног штита који би парирао деловима америчког антиракетног штита у Турској и у Израелу, а у корпус интересне зоне Русије у Сирији спада и сиријско-ирански савез. Може ли Русија око свега тога да се нагоди, или истргује са Америком? Вероватно може, јер ако је у кубанској ракетној кризи слично урадио Совјетски Савез, онда то може данас и Русија. Само је питање шта се даје, а шта се губи. Пошто је глобални сукоб Русије и Америке скоро увек сукоб преко посредника. На речима се не штеди, али када је реч о конкретним потезима још нема неопозивих одлука. Главно питање није да ли побеђујемо, или губимо. Главно питање јесте да ли се ово исплати. А одговор на њега је давно дат.
Сама најава да би Русија могла да испоручи Сирији противавионски ракетни систем С-300 подигла је тензије између Израела и Сирије. С обзиром на недавне војне инциденте, и Сирија и Израел страхују да друга страна направи погрешну процену, чија би последица био озбиљан војни сукоб. Сирија у садашњој ситуацији крвавог грађанског рата не жели рат с Израелом, и Израел то добро зна. С друге стране, Израелци нису још сасвим сигурни колико би пад режима Башара Асада допринео безбедности њихове државе. Истина, отворено сврставање Хезболаха на страну Асада изазов је за Израел, сламањем Сирије и Хезболах остаје без упоришта. Но, да ли би победа опозиционих сиријских снага довела до укупне промене курса Сирије према Израелу? До признавања Дамаска да је трајно остао без Голана, до потписивања мировног споразума између Сирије и Израела? То за сада још нико не зна. Претпостављам да у интересу Израела није да сада отворено ратује против Сирије, јер би такав сценарио само ојачао позицију Асада међу многим арапским режимима.
У протеклих осам година Сирија је набавила велику количину модерног руског оружја, од противоклопног до противавионског. Подручје око Дамаска постало је највећа изложба руског противавионског оружја у свету, али израелски борбени авиони проналазе „рупе” у радарској мрежи сиријске ПВО и пролазе до својих циљева. Претпоставке су да сиријска ПВО до сада није реаговала пошто су у два претходна случаја Израелци напали конвоје Хезболаха, као и једну напуштену касарну за коју су Израелци веровали да је складиште ракета за Хезболах. Мистерија око израелског ваздушног напада на сиријски нуклеарни центар Деир Аз Зора 5. септембра 2007. још није разјашњена, јер су израелски авиони тада долетели из правца Турске. До сада су Сиријци добили од Руса противавионске ракете типа „панцир С1” и систем земља–ваздух „тор М1”. Иначе, турски Ф-4 „фантом” није срушен у сиријском ваздушном простору ракетом „панцир”, већ обичном цевном противавионском артиљеријом „шилка”.
Сирија је према Израелу разместила велики број ракета земља–земља типа „скад-Б” домета до 300 км и у стању је да погоди све мете у централном делу Израела. То су ракете калибра 220 мм, 302 мм, ту су и копије иранских пројектила „фатех”, домета до 250 км, са бојевом главом од 500 кг. Сирија је у стању да гађа ракетама већину израелских стратешких локација, али и градске центре у Израелу. У опцији таквог сукоба, Израел би вероватно извршио превентивни ваздушни напад и синхронизовани копнени и десантни удар на Голану не би ли спречио лансирање сиријских ракета на Израел.
Води се, дакле, стара игра удара и противудара, политика се повлачи, а у „мапу пута” треба да стигну и ракете С-300. По оној, већ познатој, песми „Руси долазе”…
