Судија Вишег суда Зоран Божовић последњих година напредује и добија значајне предмете – попут „Поточара“ и суђења полицајки блиској кавачком клану – упркос мрачној епизоди из своје прошлости: чак 13 предмета у којима је судио нестало је из тадашњег Другог општинског суда, открива KРИK. Против Божовића се због овога водила истрага, али је она обустављена јер тужилаштво није дошло до доказа да је управо он из суда украо своје предмете.
Судија Зоран Божовић одлучивао је крајем 2009. године о судбини криминалца Бојана Зарубице, коме се тада судило због две пљачке.
Божовић је одлучио да га не задржи иза решетака – осудио га је на условну слободу и пустио кући. Тужилац није могао да се жали на одлуку судије и ово заустави – јер је цео судски предмет мистериозно нестао из суда. До данас није пронађен.
Након овога, Божовић је на неколико година престао да ради у правосуђу. Тужилаштво и суд морали су његов нестали предмет да реконструишу од нуле како би поново судили Зарубици.
Међутим, било је касно.
Док је био на слободи, Зарубица је наставио по старом – пљачкајући, али и силујући своје жртве. Свега девет месеци након што је изашао из притвора, у мраку једног београдског насеља, пресрео је двадесетчетворогодишњу девојку, опљачкао је и одвукао од улаза у њену зграду до парка где ју је силовао и иживљавао се над њом.
Она је била трећа жена коју је Бојан Зарубица силовао. Бојан је син другог окорелог криминалца – Миливоја Зарубице који је био осуђен као шеф групе која је присиљавала девојке да се баве проституцијом. Kао и његов отац, Бојан делује да је непоправљив: сем три силовања, извео је најмање 13 пљачки, био је и под истрагом због покушаја убиства полицајца у пензији.
Њега је на крају, због силовања и пљачки, судија Милан Лондровић осудио 2013. године на двадесет година затвора.
Нестанак Зарубичиног судског предмета, међутим, није изузетак. Још дванаест судских предмета у којима је судио Божовић такође су нестали, открива KРИK.
Судија Тања Шобат, тадашња председница Првог основног суда у Београду, покушала је да реши ово – у мају 2011. поднела је кривичну пријаву против Божовића због несталих предмета.
С друге стране, Високи савет судства, тело које бира судије, практично га је отпустило – оценио је његов рад као незадовољавајући и он више није могао да остане у судству.
Божовићеве невоље, међутим, биле су кратког даха.
У септембру 2012. године, док је трајала истрага, враћен је на посао. Да ствар буде занимљивија, постао је судија управо Првог основног суда – оног који је против њега и покренуо поступак.
Сама истрага је обустављена наредне године јер није било довољно доказа да је баш он однео предмете. Никада није утврђено шта се десило са овим документима и они до данас нису пронађени.
Након тога, Божовић је само напредовао.
Виши суд у Београду је његов рад у Првом основном суду оценио као „изузетно успешан“.
У априлу 2019. године, постао је судија Вишег суда у Београду и добио је поједина битна суђења као што су случај познат као „Поточари“ и суђење полицајки блиској кавачком клану.
У „Поточарима“ се суди двојици полицајаца који су у јавности указали да су учествовали у, како тврде, незаконитим акцијама које су рађене по налогу шефова, међу којима и Дијане Хркаловић – тада једне од кључних људи српске полиције. Њима се суди за одавање службене тајне – јер су о овоме говорили у медијима, а судији Божовићу њихови адвокати замерају јер случај држи затворен од очију јавности и, наводно, пристрасно суди.
KРИK открива најбитније детаље из биографије овог домаћег судије, који, упркос предметима који су нестали и одлукама које је доносио – напредује.
Божовић је донео контроверзну одлуку у суђењу полицајки Марији Николић која је била блиска једном од битних људи кавачког криминалног клана клана, а којој се судило јер је сакрила пиштољ овог криминалца након његовог убиства. Божовић ју је осудио на свега годину дана кућног затвора – што је дупло мања казна од оне коју закон предвиђа. Ову пресуду укинуо је Апелациони суд.
Он није желео да говори за KРИK о несталим предметима.
„Не бих ја о томе. Вођен је поступак, тужилаштво се изјаснило, поступак обустављен“, рекао је нервозно новинарки KРИK-а.
„То што ја мислим (о истрази која је вођена против њега) то је моја лична ствар, искључиво лична и само моја ствар. Хвала Вам пуно на позиву, пријатно, довиђења“, закључио је судија и спустио слушалицу.
Нестали предмети бившег судије
Kрајем 2009. године, запослени у тадашњем Другом општинском суду у Београду данима су паковали судске предмете припремајући се за селидбу. Овај суд је укинут у реформи правосуђа те године, па је сва документа требало однети у тек основани Први основни суд, који се налазио само спрат ниже у Палати правде.
Пунећи кутије гломазним судским списима, запослени су, међутим, наишли на проблем – приметили су да је нестало 27 целих судских премета у којима је судио Зоран Божовић. Била су то неокончана суђења за клевете, увреде, пљачке, али и поступци који су се водили против двојице тужилаца и судије.
Божовић је мало пре селидбе суда остао без посла.
Високи савет судства (ВСС), институција која одлучује о избору судија, утврдила је да Божовић не задовољава критеријуме да буде судија.
Божовићеви резултати, како је утврдио ВСС, годинама нису били на високом нивоу: пресуде је писао дуго и често их је укидао или мењао другостепени суд, а дозволио је да застари много случајева у којима је судио. Божовић је, међутим, имао другачије мишљење и жалио се на овакав закључак ВСС-а.
Навео је у жалби да је на застаревање његових случајева утицало то што су у 2008. години многа суђења одлагана због лажних дојава о бомбама у згради суда. Мислио је да није проблематично то што су му пресуде често мењане на вишем степену и тврдио да међу реизабраним судијама има оних који су имали лошије резултате од њега.
Високи савет судства одбио је Божовићеву жалбу и он је остао без посла судије након чега је прешао да ради у државном Дунав осигурању.
Запослени у суду су успели да пронађу 14 предмета, од којих су неки били у Божовићевом кабинету. Осталих 13 списа никада није пронађено. Само четири од ових поступака је суд накнадно успео да реконструише и да заврши та суђења.
Тадашња председница Првог основног суда Тања Шобат није желела да ово прође некажњено и због тога је крајем маја 2011. године поднела кривичну пријаву против Божовића. Због исте ствари, два месеца касније, полиција је поднела кривичну против овог судије.
Шобат је тврдила да је од априла 2004. до краја 2009. године Божовић ових 13 предмета изнео из суда и однео кући. То би урадио како би, наводно, написао пресуде. Оне ипак нису написане, а предмете никада није вратио. Божовић је тиме, сматрала је Шобат, онемогућио задовољење правде пред судом. Шобат није желела да коментарише овај случај за KРИK наводећи да ускоро иде у пензију и да не жели да даје било какве изјаве медијима.
Божовић је суду послао писмо у коме је тврдио да није крив и бранио се да су предмете загубили запослени у суду. Навео је да су предмети били решени, а неке пресуде објављене и написане.
Истрагу је отпочело Прво основно тужилаштво у Београду, али је случај убрзо прослеђен тужилаштву у Новом Саду. Сматрало се да београдски тужиоци не могу да воде непристрасну истрагу пошто је Божовић годинама радио у престоници.
Са истрагом која му је стајала за вратом и губитком позиције у суду, деловало је да се Божовић нашао у великим проблемима, али убрзо се све преокренуло у његову корист.
Док се водила истрага за нестале предмете, о Божовићевој будућности одлучивало се на још једном фронту – Уставни суд одлучивао је о жалбама које су поднеле судије које су у реизбору остале без посла.
Да Вас подсетимо: Фирма блиска Андреју Вучићу добила уговор на 15 милиона
Овај суд је у јулу 2012. одлучио да неизабране судије буду враћене на посао, не улазећи у разлоге због којих првобитно нису прошле селекцију.
Међу њима је био и Божовић.
Иако се против судије водио поступак, то није утицало на његов повратак у правосуђе. Штавише, Божовић се вратио у Први основни суд – управо онај који је против њега поднео кривичну пријаву.
У јануару 2013. године саслушан је код истражног судије и тада је навео да је разне предмете износио из суда како би писао пресуде, али је тврдио и да их је све вратио.
„Kао и друге судије понекад сам носио предмете својој кући из суда ради израде пресуда и није постојала обавеза да се било коме у суду пријављује изношење тих предмета“, рекао је Божовић и тврдио да је списе вратио у суд.
Божовић не само да, како је рекао, није осећао одговорност због несталих предмета, већ је сматрао да је цео случај против њега покренут како би „неко” оправдао то што није био реизабран 2009. године. Судија није објаснио на кога је конкретно мислио нити зашто би неко имао мотив да му наноси штету.
Недуго потом, истрага је пала.
Премета нема, али нико није крив
Почетком априла 2013, тужилац Основног тужилаштва у Новом Саду Зоран Јаковљевић сматрао је да постоје докази да је Божовић прекршио закон.
„Ради се о посебном облику злоупотребе службеног положаја која се врши у вршењу судијске функције“, наводи се у документу који је потписао овај тужилац.
Предмет је, међутим, тужилац Јаковљевић послао другом, Вишем тужилаштву у Новом Саду – јер се утврдило да је оно било надлежно за овај случај. Неколико дана касније, Виша тужитељка Бранка Атанацковић вратила је предмет Јаковљевићу наводећи да нема основа да гони судију пошто није извршио кривично дело које је у надлежности овог тужилаштва.
Јаковљевић је потом одбацио кривичну пријаву и затворио истрагу. Навео је да није могао са сигурношћу да утврди да ли је за нестанак предмета био крив Божовић или запослени у писарници.
Предмети нису нађени, а кривци до данас нису кажњени. Четири поступка су реконструисана и у њима се судило изнова, док за већину осталих у судској евиденцији стоји само напомена – решен на други начин. Из суда нису одговорили на питања KРИK-а шта то заправо значи.
Након што је био ослобођен оптужби да је изнео предмете, Божовић је надаље напредовао.
Чак је и његов рад 2018. године Виши суд оценио као изузетно успешан. Он је 2019. године напредовао у Виши суд у Београду, а председник овог суда Александар Степановић доделио му је два важна суђења – суђење у афери „Поточари“ и полицајки блиској кавачком клану.
Степановић је за KРИK истакао да није он лично бирао предмете у којима ће судити Божовић, већ да су му они додељени преко система који се у суду користи годинама уназад – дотадашње судије издвојиле су предмете који су приведени крају и у којима нема смисла мењати судију у тој фази поступка, а део преосталих предмета насумичним избором додељен је новом судији у рад.
„Kао председник суда не вршим увид у сваки појединачни предмет и у том тренутку ми нису познати ни учесници у поступку, нити које је кривично дело у
питању у сваком конкретном предмету који се судији додељује у рад”, одговорио је Степановић.
Он је одбио да одговори на питање да ли је знао да је против Божовића вођена истрага због несталих предмета, али је рекао да се иста ствар није поновила од када је напредовао у Виши суд.
Суђења полицајцима
Педесетшестогодишњи Божовић често се у судници појављује лежерно обучен: у благо раскопчаној кошуљи која открива златни ланац, сакоу и фармеркама. Није само облачење овог судије неформално, већ и његово понашање – не говори строго правничким језиком као остале судије, неретко изговори неку шалу и често покушава да збрза суђење.
Ипак, оно на шта се адвокати жале јесте да, по њиховом мишљењу, Божовић суди пристрасно и заузима страну.
Тако мисле адвокати двојице полицајаца из Одсека за тајно праћење и документовање криминалистичке полиције – Милан Думановић и Младен Трбовић – којима се суди јер су у медијима у августу 2016. године открили акције полиције за које тврде да су незаконите.
Тврдили су да су њихови надређени, међу којима и тадашња секретарка Управе криминалистичке полиције Дијана Хркаловић, за приватне послове користили податке које су полицајци прикупљали тајним праћењем и снимањем. Истакли су да су у неколико наврата ишли на задатке без налога суда, лажно приказујући да су на другом месту. Међу примерима које су описали била је и полицијска акција у Поточарима 2015. године када је нападнут Александар Вучић, тада премијер Србије.
Полицајци су против својих надређених поднели кривичну пријаву, али је она одбачена, а они, по свему судећи, кажњени – најпре су отпуштени из полиције, а потом и оптужени да су одали службену тајну.
Суђење, познато као случај „Поточари”, почело је 2018. године и одвија се иза затворених врата – судија Виолета Јовановић затворила га је за јавност тврдећи да би могло да угрози безбедност државе. У септембру 2019. године овај случај је пребачен у руке Божовића, али он није променио одлуку своје колегинице и грађанима и новинарима дозволио да прате шта се дешава у судници.
Адвокати оптужених полицајаца сматрају да је Божовић пристрасан, жалили су се на то што је одбијао њихове доказе, али и зато што је у децембру прошле године без њиховог знања заказао крај суђења, односно завршне речи иако поступак није био готов – требало је да судија одлучи да ли ће да прихвати неке доказе и да саслуша сведоке.
„Судија је потпуно онемогућио право на одбрану тиме што је сваки доказни предлог одбио и што је очигледно одлуку о томе донео пре самог рочишта и на основу тога ми тврдимо да је он пристрасан,”, рекао је Владимир Тодорић, адвокат једног од оптужених.
Он сматра да је Божовић одлуку да се не саслуша Дијана Хркаловић донео у договору са тужилаштвом, јер се тужилац није бунио.
„Ми смо иначе достављали њену адресу иако су они тврдиили да не могу да је нађу”, закључује Тодорић.
Сем у овом случају, контроверзна је и Божовићева одлука у поступку који је вођен против полицајке Марије Николић, блиске црногроском кавачком клану.
Полицајка је била у колима са својим кумом, чланом кавачког клана Даворином Балтићем, када је он убијен. Kако је Николић испричала на суду, тог дана је ишла на Kопаоник са Балтићем и када су се вратили, при уласку у гаражу зграде у којој је њен кум живео, појавила су се два мушкарца која су запуцала на њих. На снимку убиства који је KРИK раније објавио види се да је убиство извршено професионално – нападачи круже око аутомобила и све време пуцају из аутоматског оружја. Балтић је убијен, док је Николић прошла без повреда. Након пуцњаве изнела је Балтићев пиштољ из кола и бацила га у оближњи контејнер. Оптужена је за недозвољено ношење оружја. Иако јој је Балтић био кум, Николић је на суду тврдила да није знала да је он члан клана, а њена повезаност са њим није испитивана током поступка. Судију Божовића чини се није занимало зашто су њих двоје путовали тог дана, па јој то питање није ни поставио.
Почетком године осудио ју је на казну која је дупло мања од минималне казне која је прописана законом. Осудио ју је на годину дана кућног затвора, иако закон за ово кривично дело предвиђа казну од најмање две године. Ову пресуду укинуо је Апелациони суд и Николић ће се поново судити.
ИЗВОР: Kрик
