БОГ је услишао моје молбе, пустио је ноћас кишу и спасао ми кукуруз. Посејао сам га на пет хектара и већ је због врућине почео да жути и пропада. Још само да држава пусти добру откупну цену за кукуруз, па да се и ја као премијер Србије похвалим да и код мене у кући неће бити ребаланса буџета!
– Имам седам хектара сиромашне земље четврте класе у Доњем Товарнику. Имам и двадесетак крава, свиња и јунади. То је моја породична фабрика под ведрим небом, у којој са женом Љубицом и синовима радим у четири смене, од зоре до мрака. Како цене откупа кукуруза, сунцокрета, меса и млека стално падају, приморан сам да живим од бостана. Зарадићу ваљда довољно пара за нови трактор – прича Сава док лако подиже лубеницу од десет килограма, ставља је на кантар и наплаћује.
Онизак је, као и сваки Сремац, а мишићав као Ноле. Хвали се да има тениски лакат, који га боли, али не од рекета него од мотике.
– Ја сам као дете чувао стоку, брао кукуруз, тресао шљиве и учио да печем ракију. Хтео сам да будем сељак, а постао сам радник. Издао сам и себе и породицу када сам са 17 година примио прву фабричку плату – искрен је Сава.
Завршио је занатску школу у Руми, али није послушао очев савет да се после дипломирања врати кући на њиве. Запослио се 1970. године као машинбравар у Фабрици гуме, а потом и у Фабрици шећера у Пећинцима. Оженио се Љубицом, 1982. године, која је била текстилна радница.
– Било је то у време Тите, а потом Анте Марковића, када је за нас сремске паоре било места у фабрикама. Али када су ми отац Милан и мајка Динка почетком деведесетих умрли, наследио сам само јутро земље. Имали смо два мала сина, Дејана и Игора, а плате танке. Тих година живели смо као гоље. Онда сам морао да идем у рат. Тада сам схватио да само рад може да нас спасе беде. Вратио сам се њивама и стоци и ево ме, и данас све четворо радимо даноноћно – прича Саво и показује нам штале са кравама музарама, приколицу пуну лубеница, свињаре и пушницу у којој висе сремске шунке.
Прве паре зарадио је пре десет година, када је почео на пијаци да продаје лубенице, млеко и шунке и да храни Земунце. Сава Гудовићданас своје имање води као фабрику здраве хране. Током године произведе 400 метара кукуруза, нешто мање пшенице и сунцокрета, преко 10.000 литара млека, 2.000 кила свињског и јунећег меса, 1.000 кила стајског ђубрива, 100 литара ракије од беле шљиве, 5.000 јаја, тону детелине и тону сламе.
– Ја сам мали сремски капиталиста који за 365 дана у прозводњу улаже више од 10.000 евра. Само за род кукуруза на пола хектара треба ми да уложим 3.000 евра. Скупи су гориво, мазиво, концентрати, ђубриво, радници. Наша породица једва покрије те трошкове и заради још око 4.000 евра. То је само хиљаду евра по глави породице годишње – објашњава газда Сава свој сељачки бизнис.
.jpg "Сава храни пола Земуна: Кукуруз за џабе, а од бостана живим!")
* Сава Гудовић са супругом Љубицом и синовима Дејаном и Игором
Паор Сава и жена му Љубица срећни су и поносни на своје синове. Дејан је електричар, а Игор дипломирани туризмолог. Обојица су без посла и без снаше. Раде на имању. Родитељи су у селу купили половну кућу и плац, па ко се први ожени, тај ће први да се одсели из домаћинства.
САН ВРЊАЧКА БАЊА
– Нисам ниједном био на годишњем одмору. Нисам никада био на боловању, иако ме реума “цепа”. Последњи пут сам био у иностранству кад сам служио војни рок у ЈНА у Загребу. Обећао сам мојој Љубици да ћу да је водим у Врњачку Бању на Мост љубави, али нашу младалачку жељу не успевамо да остваримо већ више од три деценије – признаје нам Сава.
Марко Лопушина, Новости
