fbpx
Насловна / Србија / Репортаже / Шест душа у четири квадрата
Шест душа у четири квадрата 1

Шест душа у четири квадрата

Прича каже да је цар Лазар пролазио шумом изнад села када су се кола којим се возио поломила, па није могао даље. Од лопова, док не поправе кола, чували су стражари, по којима је село добило име Стража. Шума изнад села у којој се догодила незгода и данас се назива Царев забија.

Том трасом одавно нико не иде, али село, девет километара од Гњилана, до кога се стиже путем асфалтираним деведесетих, изгледа као да је време стало. Негде пре 20, негде пре 50, а негде пре 100 година. Тако је и назив села постао сасвим симболичан – стража није потребна, јер лопови немају ништа да однесу.

У односу на пред рат, у селу је остала трећина Срба, око 60 кућа. Ту су домаћинства са по једним старим чланом који жели да увене на кућном прагу, код срећнијих остало их је двоје, али има и породица са децом које су најчешће толико сиромашне и бедом свезане да се нису ни усудиле да се од те немаштине макну. Јер, тај јад је једини иметак.

Божић без меса

У нека времена, у том брдско-планинском крају било је и пољопривреде, а правио се и добар сир. Данас, ко год је ногом крочио на Косово зна да у селима новобрдске општине појам сиромаштво описује голе зидове, подове од блата и гладна уста која ни за Божић не окусе комад меса.

Једном виделе море

Две девојчице никада нису биле на екскурзији. Једном су виделе море.

– Пре три године преко цркве су нас водили у Црну Гору. Али, разболела сам се други дан, јер сам променила климу. Имала сам температуру и вртело ми се у глави све док нисмо дошли кући. Нажалост, сваки дан на мору сам била у кревету – испричала је отужно Марина.

Стража има неколико извора чисте планинске воде, али већина домаћинстава нема славине. Зато Марина, да помогне мами, натовари колица балонима и путем са кога камење у пролеће и на јесен збришу бујице, полако гура терет узбрдо и низбрдо. Сваки дан истом трасом, и сваки пут у истим зеленим гуменим папучама натакнутим на танке чарапице, и у лето и у зиму.
Мајка Виолета оперисала је тумор. Али, сваки дан брише под, чисти, наложи, кува, опере, поспреми. Црномањаста жена последња угаси светло у кућерку када на два кауча погледа у петоро уснулих душа. Она је шеста. Три генерације породице Дичић живи у кућерку од четири квадрата старом 100 година.

– Марини је 13, Јадранки је 15, супруг Милан има 43, девер Драган 45, а бака Љубица пуни 88. Живимо од минималца од 11.000 динара и дечјег додатка од 8.000 и то је све. Али, за воду и за кућу сам најмучна. Када дође киша, све ми одозго лије, а доле све завири. Материјал за кров, ево га седи напољу. Не смемо да ставимо, јер неће кућа од 100 година да издржи нови цреп – показивала је Виолета на окречену дрвену таваницу која је мирисала на влагу.

Као да не постојимо

– Док беше лето, муж и брат су спавали напољу, пред кућом, а ми женске унутра на креветима. А, сада се сви збијемо. Ишла сам у Бостане, у општину Ново Брдо, бар десет пута да тражим помоћ, и све обећавају, али помоћи никако. Ни од фамилије нико да помогне. Ми као да не постојимо – слагала је живот мама Виолета.

– Зими када напада снег, ми опет с колица вучемо воду 100-200 метара, па на шпорет. Ту је грејемо, и ту се купамо. Све у једној соби. Једва смо накрпили да избетонирамо под. До пре годину дана ту је била рупа. Муж хоће да ради нешто, трчи код приватника, али нема посла. Имамо једну краву, а и она је враг, не да да се музе – тужно је одмахнула Виолета.

Села је на кауч, на коме је уредно затегнуто ћебе. Прекрстила је руке на стомаку, и мало се нагнула напред. Отегла је једно дуго… Уххххх… Марина и Јадранка брзо су слетеле поред маме. Тек јој је 37, а здравствено стање можда никада неће успети да побољша. Јер здравље одавде и овде, значи новац.

Без пара нема лекова

– Преписали су ми терапије, али лекови коштају 4.000 динара. И свекрва је оперисала очи – брзо је скренула тему на плаву изборану сенку поселу крај шпорета. – А и болује од срца. Недавно је имала шлог. За њене лекове свако мало треба 25 евра. За месец дана ми заказали да оперишем поново кук, али с чиме до болнице у Врање? А, јаке болове имам, а за диклофен немам. На рецепт не може ништа, апотеке празне. За све мора у град, и за све требају паре.

У тишини загребао је звук гумених сандалица по голом бетону. Јадранка нема чак ни папуче.

– Деца су ми добра. Марина се мало мучи, али ова ми је одличан ђак у средњој, економској школи. Сваки дан у пет сати ујутру устаје да иде у Коретиште и нема је назад кући до три. Немам да јој дам ништа сем кришке хлеба да понесе, нема ни јакну да обуче. Дала бих је даље на школу, али беда. Објасни ми, сестро мила, шта да радим ја?

Шпорет на дар

У помоћ овој породици, причају, притекла је организација „Мајка девет Југовића“.
– Хвала им што су ми дали ово столче, столице и шпорет. Док нам нису поклонили, кували смо на поцепаној пећи, а сто нам је била клупица. Храна на њу, а ми на патос – каже Виолета.
Стидљиво је слушала мајку. Са искрицом наде надовезала се Јадранка.

– Не знам, иде ми добро енглески. Има доста деце која имају стипендије, али да би је добио мора да се плати, а ми немамо паре. Шта да радим – слегнула је раменима.
Дичићи су у Стражи староседеоци, вековима уназад. Прича не каже је ли неки од њихових предака чувао стражу цару Лазару, али се зна да никуда нису одлазили, па им нико није притекао у помоћ ни да се врате.

– Када се обратим за помоћ кажу: „Е, да си отишла негде, онда је другачије, има помоћ за повратак.“ О сестро мила, не могу децу да израним, а не да одем. Немамо паре овде да живимо, а камоли у Србију.

Векна хлеба, кантица пасуља, кромпир, макароне, мало, али нека помоћ, стиже из Народне кухиње у селу Прековце.

– Прича ми Јадранка: „Мајко, деца у школи причају, имаће да кољу прасе на зиму“ – спустила је Виолета главу на дланове отекле од физичког рада.

– А, мени се баш једе месо, али шта ћу – дечје, уз осмех, додала је Јадранка.
Домаћински, њих четири испратиле су госте до старе дрвене капије.

– Никада нисмо овако запали. Али, сиротиња, добро, не бива, за почетак и за крај – слутећи је стезала тврде, мучке, радничке, старачке шаке бака Љубица.

Признање у правим рукама

Новинарка „Вести“ Јелена Л. Петковић добитница је прве награде на овогодишњем Меморијалном конкурсу „Момчило Мома Стојков“ за репортажу „Шест душа у четири квадрата“. Јелена је репортер дневног листа „Вести“ готово 13 година. Студирала је новинарство на Факултету политичих наука у Београду, била је прва жена уредник часописа „Студент“. Током новинарске каријере радила је у дневним листовима „Данас“, „Вечерње новости“ и недељницима. Аутор је више запажених текстова и истраживања, добитник неколико награда, између осталих и „Лаза Костић“ коју је доделило Удружење новинара Србије. „Вести“ данас поново објављују награђену репортажу Јелене Л. Петковић.

Ј. Л. Петковић – Вести

фото: А.Чукић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Мирослав Здравковић: Ав… Афганистан 11

Мирослав Здравковић: Ав… Афганистан

Осим дроге и НАТО свака сличност Авганистана и КиМ је у робној размени са иностранством. …

Већина грађана Србије не може да отпутује недељу дана на одмор 13

Већина грађана Србије не може да отпутује недељу дана на одмор

БРИСЕЛ – Више од половине грађана Србије старијих од 16 година не може да плати …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *