СИМБОЛ СРБИНА У ЈУГОСЛАВИЈИ: Ко је заправо „хер Жика”?

5
(5)

Као што ће РТРС на Бадње вече врло извесно емитовати домаћи филм “Нож“, РТС 4. или 25. маја “Ужичку републику“, Пинк уочи Видовдана “Бој на Косову“, у данима између Нове године и Божића имаћемо, као и сваке године, прилику да на мање-више свим телевизијама са националном фреквенцијом одгледамо – сви знамо шта – “Жикину династију“. Да ли се ради тек о блиском нам хумору, или десет наставака овог серијала који се заправо звао “Луде године“ садрже и неки елемент више са којим се идентификујемо? Моја идеја је да је и једно и друго тачан одговор, али да је заправо главни протагониста серијала, Жика Павловић, помало искарикирана парадигма за Југословена српског порекла, као што би рецимо за Американце био Хомер Симпсон. Речју, то је човек којем се смејемо, али са којим се у великој мери и идентификујемо. Зато би можда требало обратити пажњу и на његову карактеризацију, будући да уколико прихватимо ту тезу његов лик постаје и слика једне епохе.

Ко је заправо “хер Жика“?

О самом серијалу може се доста писати, али треба рећи да је сниман и емитован у периоду 1978-1992, дакле у време када је, упркос миту о “златним годинама СФРЈ“, суштински дошло и до њеног разграђивања, које се окончало крвавим грађанским ратом и распадом Југославије. Први део “Лудих година“ није био замишљен као комедија – радило се о некој врсти ангажоване уметности, која има за циљ да скрене пажњу на проблеме са којима се друштво суочава. У том периоду снимљено је више таквих филмова (поменимо “Хало такси“ из 1983. који говори о проблему наркоманије), а овај, као дело двојца З. Чалић-Ј. Марковић, скреће пажњу на проблем промискуитетног живота адолесцената, нежељених трудноћа и абортуса. “Ова омладина данас има превише слободна схватања“, једна је од упечатљивих реченица с почетка филма која се може односити и на њихове свеукупне погледе. Главни јунаци су Марија и Боба, до тада неафирмисани као глумци, док се Жика Павловић појављује свега у три сцене, као споредни јунак којем потоња комична црта није нимало својствена. Тек касније ово ће постати комедија, а Драгомир Бојанић Гидра водећа улога по којем ће читав серијал остати препознатљив. Жика је стар око 45 година, тренутно живи у стану на Новом Београду, а заправо је “гастарбајтер“ – водоинсталатер на привременом раду у Франкфурту.

Поред тога што је одсутан у животу породице и сина јединца, он је и видљиво насилан, а чињеница да вози нови мерцедес и живи у престоници за њега су својеврсно друштвено признање. Из каснијих делова серијала сазнајемо да је пореклом из села Милутовац код Трстеника, да је као дечак остао без оца; не знамо када се доселио у Београд, али оженио се доста млад, Даром, простодушном женом сличног социјалног порекла. Према данашњим мерилима, васпитан је традиционално и домаћински: “Ја сам домаћин човек, који држи до морала“, како ће рећи свом потоњем пријатељу. Могло би се рећи да је помало примитиван, али се он тога не стиди, штавише, потенцира народну музику (“Жикина тема“ из другог дела Лудих година је “Свилен конац“, а из неких потоњих видимо да га погађају песме “Ој Јело, Јелена“ и “Знаш ли драги ону шљиву ранку“) и рурални хумор. Његов језик обилује досеткама и модификованим пословицама из завичаја (“У животу ко цвика, мож’ да се слика“, “Дрво се на дрво ослања, во на вола…“), али и позајмљеницама из немачког, где је провео године радећи “по швапским каналима“. Изува се и уређује кад улази у туђу кућу (нипошто није неуредан, склон је и да обуче одело), у својој је комотнији, често у мајици “силеџијки“. Духовит је и врцав, по савременим мерилима изразито политички некоректан. Он и његова супруга не крију да су снобови: “Па и ми смо ваљда снобови, што да нисмо? За своје рођене паре ваљда могу да будем шта ја хоћу?“ И то је кључно што је и њихово мерило успеха – паре, које су им битније од образовања и друштвеног признања. Све супротно од његовог пријатеља Милана, “лектора српског језика“, којег ће у читавом серијалу називати “колектор“, што је реплика која ће се до данас често поспрдно лепити на занимање ових заиста педантних и послу посвећених људи.

Штавише, његов антипод, пријатељ Милан, приказан је као инфериоран и помало негативан лик: поред тога што је образован и господских манира, он је негативац и због свог порекла (грађанска породица, отац адвокат, а деда трговац) и буржоаског наслеђа. У њиховој кући (у првим деловима стану салонцу на Косанчићевом венцу) слуша се искључиво класична музика, намештај је стилски, зидови су испуњени уметничким сликама и портретима официра из доба Краљевине Србије. Речју, свим оним на шта се у Другој Југославији гледало са подозрењем, или у овом случају поспрдно. За разлику од Жике, који је оличење мушкости у сваком смислу, Милан, реликт прошлог времена, не псује и не пије алкохол, а увек нервозан и у оделу (или кућном мантилу) одаје утисак импотентног човека. Ипак, да превише не штрчи и не постане симболична слика, у шестом делу и Милан ће морати експлицитно да се изрази, на Жикину провокацију да је буржуј: “Ја ње буржуј, ја комуњист! Љевичар!“, а читав филм биће засвођен и помало бизарном причом о некадашњем официру Црвене армије и његовој младалачкој љубави са Сремског фронта, коју проналази после пуне четири деценије и на крају јој, иако у годинама, без имало блама цепи жваку пред окупљеним члановима две породице.

Иако ће у једном од наставака експлицитно рећи: “Ја сам атеиста, не верујем у Бога“, Жика Павловић држи до традиције и обичаја. Пише искључиво ћирилицом, сину организује традиционалан испраћај у завичају са триста званица, на оба велика породична весеља свирају му трубачи са шајкачама и традиционалним репертоаром. Касније се показује да уме да се прекрсти и закуне на тај начин (“овога ми крста“), на споменику који је себи подигао за живота стоји крст. Са Немицом Елзом венчава се у православној цркви, што је можда и више од духовности просечног Југословена српског порекла. Није му мрско да обује опанке “шиљкане“; “то је моја национална ношња“, појасниће. Али ни ту нема превише “залетања“, свако весеље украшено је са тробојкама са петокраком, кроз два дела серијала провлачи се и прича о омладинској радној акцији и друштвено-политичкој одговорности новог нараштаја који ради уз химну Југославији. Трећи део серијала (из 1981) очити је пример кризе идентитета настале након Титове смрти: у неизвесној будућности ојачавао је наратив о “епопеји НОБ-а“ и повратку прошлости. Тако и овај серијал добија снажан политички печат, и то сценом у Милутовцу и здравицом Жикиног стрица. Деда Вукашин, ког у филму тумачи Мија Алексић (у слично време играо сличну улогу и у серији “Докторка на селу“), представљен је као представник старог патриотског нараштаја – седокоси солунац са шајкачом и у гуњу на ком носи два одликовања из Првог светског рата. Он у свом говору обједињује две традиције које су иначе неспојиве, солунску и партизанску, шаљући политичку поруку млађем нараштају: “Гледам ја на телевизији, стално ратују плави и црвени. Сине Слободане, немој никад да будеш плави! Немој сине. То ти деда каже. У теби тече Павловићева крв! Мораш увек да будеш црвен! Иначе ће у гробу да ти се преврну кости твог прадеде Љубомира, који погибе ‘915. (…) Није дао Шваби да му гази младу пшеницу.“

Жика ће још по нечему представљати симбол Србина у Југославији, или на неки начин и читаве Југославије. То је видљиво и у првим, али поготово у последњим деловима серијала. Наиме, после свађе са женом, он одлази са две швалерке на море у Црну Гору, ни мање ни више до на Свети Стефан, и ту ће спискати читаву уштеђевину, чак и новац који је припремио за синовљеву свадбу. Куриозитет је да је и његова домовина у исто време постајала презадужена, а да је управо тада, 1981. стопа инфлације у њој износила 39,4%, чиме је после Турске постала и највиша у Европи. Ипак, у-се-на-се-и-под-а-се Жика ће наставити да живи од данас до сутра, задовољан што има свој ауто, телевизор у боји и потенцијалан одлазак на море – као и већина задовољних становника Југославије.

У другој половини серијала уочљива је промена хумора, банализација и вулгаризација многих сцена. Девети и десети део су из истих разлога просто негледљиви. Али оно што је видљиво у њима јесте да и они сатирично приказују политичку кризу која се прелила на све сфере, чак је и у одјавној шпици деветог дела из 1988. наведено да се “овако нешто не догађа у нашем друштву – таман посла“. Управо тај део указује на непотизам, системску корупцију, неспособну бирократију и нефункционалне органе. Смештена унутар болнице, радња готово пророчки говори о кризи здравственог система, где је гастроентерологија пребачена у породилиште (услед смањеног прираштаја?), пацијенти у недостатку кревета висе на плафону, а уместо анестетика се користи ракија из Ариља. Лекарима је наређено да стално носе маске, како више не би причали политичке вицеве. Видљиво, у овом филму се у сулудог старца претворио и пензионисани професор и дојучерашњи интелектуалац Милан, поред ког и Жика почиње да оставља утисак трезвености. Јасно, цело друштво почело је да пуца по шавовима и полако клизи у опште лудило, које је свој зенит почело да достиже почетком 1990-их.

У новим околностима, пред сломом свих вредности у које је веровао и усред хиперинфлације која му “једе“ уштеђевину и малу пензију, и Жика Павловић постаје својеврсни зоон политикон. У више кадрова видимо да прати дневну штампу са ратним насловима, а некада ретке шале са политичком конотацијом сада постају опште место: “Хоћеш да се раздружујеш? Хоћеш да растуриш нашу друштвену заједницу коју смо годинама пажљиво изграђивали? Е доста ми је вас Словенаца!“, “Швабице не долазе у обзир! Због Геншера, видиш шта нам раде“ – из истих разлога Жика одбија помисао и да ожени Американку, “Туђманка? Пријатељу, немо’ да уносиш сепаратизам у наш брак!“, “Ти мој официр, гардист! -Немо’ те чјуе Аркан“ итд. Занимљиво је и да се Жика, и даље симбол за Србина чији је национални идентитет био дуго утопљен у југословенству, од последњег дела (1992) и национално буди: “Ја се не одричем својих историјских навика“, “У мојим жилама тече јуначка крв предака мојих“. Тако је, на развалинама сопствених заблуда, почео да се преиспитује и добар део припадника Жикине генерације. Али то критичко сагледавање било је одоцнело: он је већ био осиромашио и оболео, а деца су му се одселила на Запад.

Зато Жика Павловић, упркос свим шалама и гегу, постаје симбол читаве једне генерације, а са њим се и у вољи и невољи могу идентификовати многи савременици Друге Југославије рођени у периоду 1935-1965. У томе је ваљда и тајна онолике гледаности и успешности толиких реприза. И у томе ће се огледати потенцијални успех најављеног десетог наставка, уколико успе да погоди фреквенцију и да дијагнозу времена у ком се налазимо.

Немања Девић

ИЗВОР: https://nacionalist.rs/simbol-srbina-u-jugoslaviji-ko-je-zapravo-her-zika/

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Ко је био Рјурик и ко су Варјази?

5 (3) У „Повести минулих лета“ или тзв. Несторовом Летопису, стоји  да су Варјази суседи …

Северна Македонија геополитички положај – историјска слика

5 (3) Притисци Грчке на данашњу државу Северну Македонију постоје од тренутка када је она …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend