Драмски писац говори за „Новости“ о Великој драми, Европи и Косову, поделама, самопрезиру, генетској предиспозицији Срба. Сваки мислећи конобар, пекар, учитељ је забринут
Сваки мислећи металостругар, пекар, конобар, учитељ, интелектуалац је забринут. И зато се ужасавам кад неко каже „мене политика не интересује“
ВУКОВА награда за „изузетан допринос култури у Србији и свесрпском простору“ уручена је ових дана драмском писцу и редитељу Синиши Ковачевићу између два, на први поглед, неповезана догађаја: деценије од премијере његове култне представе „Велика драма“ и излагања у Дому омладине на тему „Зашто Србија, а не Европска унија“. Везу није тешко наћи, јер све што се у Србији и око ње дешава одувек је „велика драма“. Како би сам добитник рекао – шта да радимо кад нисмо рођени у мирној Данској, па да нам је највећа драма кад се двоје воле, а трећи смета.
Зато овде, и даље, прича у чијем је средишту црногорска породица Вучић, колонизација Војводине, време Информбироа, као и други догађаји у распону од пола века, не престаје да узбуђује позоришну публику. Представа се распрода већ првог дана када се појави на репертоару Народног позоришта, а међу фановима има оних који су је одгледали и петнаестак пута! Како аутор објашњава тај феномен?
– Драго ми је кад видим пуну салу младих људи. За њих је све што се у комаду дешава давна прошлост, тиче се њихових дедова и очева. Али, та прича ће се вратити некоме као емотивни, а неком као материјални бумеранг. Кад Немци дођу и кажу: „Рођаче, живиш у мојој кући…“ – каже Синиша Ковачевић, и наставља:
– За успех је потребно написати добар комад, изрежирати га, имати добре глумце, а онда и мало небеске милости и златног праха по њиховим теменима… Све моје представе биле су успешне, али је „Велика драма“ феномен по неким стварима. Прва је која је трајала четири сата, с тематским оквиром који је изазивао подозрење у стилу – кога занима постратни систем вредности, трагедија Црногораца и Немаца, да ли ће ти млади глумци којима се још није осушило ни мастило на дипломама моћи да изнесу представу… Заиста, осим Тасе Узуновића и Љиље Благојевић све улоге играју млади. Али, то вам је као и у животу: у уличним тучама или постанете фајтер или идете у заборав. Има један педантан човек, Земунац, хроничар Народног позоришта, који је „измерио“ да је за протекле четири деценије „Велика драма“ имала најдужи премијерни аплауз на овој сцени.
* Да ли међу Црногорцима још траје „велика драма“?
– Тих масовних сеоба није било само са Црногорцима. Колективна „усрећења“ доживели су и Далматинци, Македонци у Банату и други. И сеоба из стана у стан је траума, а камоли ово. Поред географског, морфолошког, менталитетског, гастрономског, мењаш и политички поглед на свет. Црногорци као народ склони су драмама, па је драма, бар за оне који су то доживели трагично, и отцепљење. За литературу и филмове најзахвалнији су народи са богатим адреналинским пуњењем. Такви су Црногорци, Сицилијанци, они са Кавказа… Руска литература, богата и квалитетна, најбоља је у време турбуленција. Енглеска, такође, до Дикенса. Треба имати или главу у торби, или црева која крче, или жену коју волиш а она не воли тебе – да би те музе походиле. Срећни и сити људи тешко могу „запевати“.
– Основни српски потенцијал смештен је у народу. Можда је то генетска предиспозиција која се очитује кроз спорт и уметност: брзо учење и савлађивање препрека. Мањка нам само политичка интелигенција. Имамо божанствену, плодну земљу која рађа као Циганка и сјајан положај подунавске државе на свим кључним саобраћајним коридорима. Нисмо ми земља крша и камена која се бори за свако зрно жита или пуце грожђа, напротив, имамо ресурсе за трећи миленијум – воду и храну.
* Ако и то не продамо?
– Е, то је суштинско питање… Овде је, нажалост, милостиња подигнута на ниво култа. Позајми, позајми, позајми! А најгори је отац који те оставља у дуговима. Задужујеш нерођене потомке и остављаш их у дужничком ропству.
* Данас у Србији, свакако, није тешко запевати?
– Рекосмо, сит стомак не пева. Уметност је увек рефлексија социјалних и историјских параметара. Живиш у држави чији је један део окупиран и прогласио независност, с гладним људима на улицама, инжењерима и професорима који продају куртоне и жвакаће гуме на картонским кутијама, где тридесет хиљада људи годишње више умре него што се роди. Криминал је на улицама, у школама, породилиштима. Једина успешна ствар нам је спорт – изузетак који потврђује правило. Сваки мислећи металостругар, пекар, конобар, учитељ, интелектуалац је забринут. И зато се ужасавам кад неко каже „мене политика не интересује“. Ето, и на сву нашу муку сад смо добили Сибир с временским непогодама.
* Психолози кажу да смо ми народ који негује самопрезир?
– Тај мазохистички поглед на свет, потреба за самопонижавањем је невероватна! Не знам, заиста, откуд то. Када је Черчил ушао у Други светски рат обећао је крв, зној и сузе, али је и рекао да Велика Британија мора да победи јер не доводи у питање светост циљева за које се бори, правду и правичност, истину и бога који морају бити на њиховој страни. Коначно, и чињеницу да захваљујући том богу у Великој Британији има готово занемарљив број протува и будала. Новинар га је питао ко су они, а Черчил је рекао да протуве за своја пацифистичка баљезгања добијају новац, а будале то раде из убеђења. Тај фантастични државник дефинисао је и нашу ситуацију овде. Да ли ико може да доведе у питање право и правичност, истинитост и светост, када је реч о Косову? Па, ипак, има протува и будала који се о круцијалним националним питањима изјашњавају, као што то објашњава Черчил – неко за паре, неко за џабе! Често количина буке замени количину људи. И још кад имаш благонаклоне медије, који такође из „черчиловских“ разлога дају огроман простор букачима, дођеш до нечега што се зове подела Србије на прву и другу, свеједно.
* Каква је та подела?
– Нико не говори да је та подела у односу девет према један, па самим тим није подела већ статистички однос. Милтон каже да пет добро организованих појединаца може да контролише хаос од милион јединки. Једина стварна подела у Србији, и политичке и математичке природе, јесте подела на евроскептике и еврофиле. Она је сада у односу пола – пола, с тим што у исказивању својих политичких ставова по агресивности и ескалацији мржње према неистомишљеницима предњаче такозвани европејци. Али, и то се може разумети. Њих су о односу према неистомишљеницима училе тате и маме, а тате и маме су о томе училе у Кумровцу…
* Добили сте ових дана Вукову награду. Чему би нас овај велики реформатор данас могао подучити?
– Вук је управо парадигма овога о чему причам. Шта је он поред властите маленкости однео у Европу чиме је натерао браћу Грим и Гетеа да уче српски? Одговор је у духовним обрасцима једног народа. Србија сем свиња и шљива ништа није имала, али је имала једну „Хасанагиницу“, „Деобу Јакшића“ и слепог Филипа Вишњића, који је хомеровске висине досегао са само шеснаест песама. Наш језик је родочелио Вук, а ја сам у њега смештен као у завичај. Зато сам награду, као једну од последњих потпуно еснафских, без политичких примеса и са жиријем који има потпун интегритет – примио с радошћу. Има само један проблем: додељује се за животно дело, значи крштеница ми је увелико пожутела. А мени се чини рано за резиме и сабирање…
* Да онда и не питамо зашто Србија а не Европска унија?
– И пре десетак година, у време потпуне европске еуфорије у Србији, изражавао сам евроскепсу и антиглобалистички став према том мастодонту који ћемо звати европска држава. Наравно, никад нисам доводио у сумњу европске вредности: уметничке слободе, однос према религији, хигијенске и радне навике, радничка права… Нешто је сасвим друго тај парадржавни систем у коме ћеш се укрцати у прегломазну неокоминтерновску институцију, у којој мора да се одреди и облик јагода и тежина јајета. У којој на паракомунистичком принципу с једнаким правом учествују у одлукама једна Немачка и Летонија, или једна Италија и Словенија. То је специфична врста политичке перверзије. Ниједна мултиконфесионална и мултинационална империја није опстала. Ми смо као народ само у прошлом веку били сведоци три распада у крви и пепелу: Отоманске империје, Аустроугарске, па и претече ЕУ (чије је тековине и стандарде умногоме преузела) – Југославије. Ту, око нас, распала се и совјетска империја, па Чехословачка… Е, а сад се нуди нови концепт који треба да буде усрећитељски, утопијски, у коме треба ући у загрљај од кога често пуцају кости.
* Чему да се у том „загрљају“ надамо?
– Са својим малим језиком, малом културом, малом привредом – остаћемо брзо и без језика, и без културе, и без привреде. Зато често говорим да је Европа комфорна гробница за мале народе, што се већ доказује на примеру Бугарске и Словеније, Белгије и Литваније. Уосталом, Британија је већ на излазним вратима Европе, ускоро ће и Француска. И шта остаје после тих велесила од Европе: Румунија, Бугарска, Мађарска, Хрватска, Немачка… Другим речима, Четврти рајх! Колико год то звучало као „теорија завере“, то је тако и никако другачије. Зато је боље у том односу предимензионираног ужаса бити свој на своме, неутралан, и војно и политички. Не треба слушати ове протуве и кукумавке које кажу да нисмо у стању сами да живимо. Ако не можемо у оваквом рају као што је Србија, треба да нас нема!
