Насловна / Србија / Синиша Ковачевић: Ово је време протува и будала
Синиша Ковачевић: Ово је време протува и будала 1

Синиша Ковачевић: Ово је време протува и будала

Драмски писац говори за „Новости“ о Великој драми, Европи и Косову, поделама, самопрезиру, генетској предиспозицији Срба. Сваки мислећи конобар, пекар, учитељ је забринут

Сваки мислећи металостругар, пекар, конобар, учитељ, интелектуалац је забринут. И зато се ужасавам кад неко каже „мене политика не интересује“

ВУКОВА награда за „изузетан допринос култури у Србији и свесрпском простору“ уручена је ових дана драмском писцу и редитељу Синиши Ковачевићу између два, на први поглед, неповезана догађаја: деценије од премијере његове култне представе „Велика драма“ и излагања у Дому омладине на тему „Зашто Србија, а не Европска унија“. Везу није тешко наћи, јер све што се у Србији и око ње дешава одувек је „велика драма“. Како би сам добитник рекао – шта да радимо кад нисмо рођени у мирној Данској, па да нам је највећа драма кад се двоје воле, а трећи смета.

Зато овде, и даље, прича у чијем је средишту црногорска породица Вучић, колонизација Војводине, време Информбироа, као и други догађаји у распону од пола века, не престаје да узбуђује позоришну публику. Представа се распрода већ првог дана када се појави на репертоару Народног позоришта, а међу фановима има оних који су је одгледали и петнаестак пута! Како аутор објашњава тај феномен?

– Драго ми је кад видим пуну салу младих људи. За њих је све што се у комаду дешава давна прошлост, тиче се њихових дедова и очева. Али, та прича ће се вратити некоме као емотивни, а неком као материјални бумеранг. Кад Немци дођу и кажу: „Рођаче, живиш у мојој кући…“ – каже Синиша Ковачевић, и наставља:

– За успех је потребно написати добар комад, изрежирати га, имати добре глумце, а онда и мало небеске милости и златног праха по њиховим теменима… Све моје представе биле су успешне, али је „Велика драма“ феномен по неким стварима. Прва је која је трајала четири сата, с тематским оквиром који је изазивао подозрење у стилу – кога занима постратни систем вредности, трагедија Црногораца и Немаца, да ли ће ти млади глумци којима се још није осушило ни мастило на дипломама моћи да изнесу представу… Заиста, осим Тасе Узуновића и Љиље Благојевић све улоге играју млади. Али, то вам је као и у животу: у уличним тучама или постанете фајтер или идете у заборав. Има један педантан човек, Земунац, хроничар Народног позоришта, који је „измерио“ да је за протекле четири деценије „Велика драма“ имала најдужи премијерни аплауз на овој сцени.

* Да ли међу Црногорцима још траје „велика драма“?

– Тих масовних сеоба није било само са Црногорцима. Колективна „усрећења“ доживели су и Далматинци, Македонци у Банату и други. И сеоба из стана у стан је траума, а камоли ово. Поред географског, морфолошког, менталитетског, гастрономског, мењаш и политички поглед на свет. Црногорци као народ склони су драмама, па је драма, бар за оне који су то доживели трагично, и отцепљење. За литературу и филмове најзахвалнији су народи са богатим адреналинским пуњењем. Такви су Црногорци, Сицилијанци, они са Кавказа… Руска литература, богата и квалитетна, најбоља је у време турбуленција. Енглеска, такође, до Дикенса. Треба имати или главу у торби, или црева која крче, или жену коју волиш а она не воли тебе – да би те музе походиле. Срећни и сити људи тешко могу „запевати“.

СНАГА ЈЕ У НАРОДУ * У чему видите потенцијал Србије? 
– Основни српски потенцијал смештен је у народу. Можда је то генетска предиспозиција која се очитује кроз спорт и уметност: брзо учење и савлађивање препрека. Мањка нам само политичка интелигенција. Имамо божанствену, плодну земљу која рађа као Циганка и сјајан положај подунавске државе на свим кључним саобраћајним коридорима. Нисмо ми земља крша и камена која се бори за свако зрно жита или пуце грожђа, напротив, имамо ресурсе за трећи миленијум – воду и храну. 
* Ако и то не продамо? 
– Е, то је суштинско питање… Овде је, нажалост, милостиња подигнута на ниво култа. Позајми, позајми, позајми! А најгори је отац који те оставља у дуговима. Задужујеш нерођене потомке и остављаш их у дужничком ропству.

* Данас у Србији, свакако, није тешко запевати?

– Рекосмо, сит стомак не пева. Уметност је увек рефлексија социјалних и историјских параметара. Живиш у држави чији је један део окупиран и прогласио независност, с гладним људима на улицама, инжењерима и професорима који продају куртоне и жвакаће гуме на картонским кутијама, где тридесет хиљада људи годишње више умре него што се роди. Криминал је на улицама, у школама, породилиштима. Једина успешна ствар нам је спорт – изузетак који потврђује правило. Сваки мислећи металостругар, пекар, конобар, учитељ, интелектуалац је забринут. И зато се ужасавам кад неко каже „мене политика не интересује“. Ето, и на сву нашу муку сад смо добили Сибир с временским непогодама.

* Психолози кажу да смо ми народ који негује самопрезир?

– Тај мазохистички поглед на свет, потреба за самопонижавањем је невероватна! Не знам, заиста, откуд то. Када је Черчил ушао у Други светски рат обећао је крв, зној и сузе, али је и рекао да Велика Британија мора да победи јер не доводи у питање светост циљева за које се бори, правду и правичност, истину и бога који морају бити на њиховој страни. Коначно, и чињеницу да захваљујући том богу у Великој Британији има готово занемарљив број протува и будала. Новинар га је питао ко су они, а Черчил је рекао да протуве за своја пацифистичка баљезгања добијају новац, а будале то раде из убеђења. Тај фантастични државник дефинисао је и нашу ситуацију овде. Да ли ико може да доведе у питање право и правичност, истинитост и светост, када је реч о Косову? Па, ипак, има протува и будала који се о круцијалним националним питањима изјашњавају, као што то објашњава Черчил – неко за паре, неко за џабе! Често количина буке замени количину људи. И још кад имаш благонаклоне медије, који такође из „черчиловских“ разлога дају огроман простор букачима, дођеш до нечега што се зове подела Србије на прву и другу, свеједно.

* Каква је та подела?

– Нико не говори да је та подела у односу девет према један, па самим тим није подела већ статистички однос. Милтон каже да пет добро организованих појединаца може да контролише хаос од милион јединки. Једина стварна подела у Србији, и политичке и математичке природе, јесте подела на евроскептике и еврофиле. Она је сада у односу пола – пола, с тим што у исказивању својих политичких ставова по агресивности и ескалацији мржње према неистомишљеницима предњаче такозвани европејци. Али, и то се може разумети. Њих су о односу према неистомишљеницима училе тате и маме, а тате и маме су о томе училе у Кумровцу…

 

ШТА ЈЕ ВУК ДОНЕО СРБИЈИ? 
* Добили сте ових дана Вукову награду. Чему би нас овај велики реформатор данас могао подучити? 
– Вук је управо парадигма овога о чему причам. Шта је он поред властите маленкости однео у Европу чиме је натерао браћу Грим и Гетеа да уче српски? Одговор је у духовним обрасцима једног народа. Србија сем свиња и шљива ништа није имала, али је имала једну „Хасанагиницу“, „Деобу Јакшића“ и слепог Филипа Вишњића, који је хомеровске висине досегао са само шеснаест песама. Наш језик је родочелио Вук, а ја сам у њега смештен као у завичај. Зато сам награду, као једну од последњих потпуно еснафских, без политичких примеса и са жиријем који има потпун интегритет – примио с радошћу. Има само један проблем: додељује се за животно дело, значи крштеница ми је увелико пожутела. А мени се чини рано за резиме и сабирање…

 

* Да онда и не питамо зашто Србија а не Европска унија?

– И пре десетак година, у време потпуне европске еуфорије у Србији, изражавао сам евроскепсу и антиглобалистички став према том мастодонту који ћемо звати европска држава. Наравно, никад нисам доводио у сумњу европске вредности: уметничке слободе, однос према религији, хигијенске и радне навике, радничка права… Нешто је сасвим друго тај парадржавни систем у коме ћеш се укрцати у прегломазну неокоминтерновску институцију, у којој мора да се одреди и облик јагода и тежина јајета. У којој на паракомунистичком принципу с једнаким правом учествују у одлукама једна Немачка и Летонија, или једна Италија и Словенија. То је специфична врста политичке перверзије. Ниједна мултиконфесионална и мултинационална империја није опстала. Ми смо као народ само у прошлом веку били сведоци три распада у крви и пепелу: Отоманске империје, Аустроугарске, па и претече ЕУ (чије је тековине и стандарде умногоме преузела) – Југославије. Ту, око нас, распала се и совјетска империја, па Чехословачка… Е, а сад се нуди нови концепт који треба да буде усрећитељски, утопијски, у коме треба ући у загрљај од кога често пуцају кости.

* Чему да се у том „загрљају“ надамо?

– Са својим малим језиком, малом културом, малом привредом – остаћемо брзо и без језика, и без културе, и без привреде. Зато често говорим да је Европа комфорна гробница за мале народе, што се већ доказује на примеру Бугарске и Словеније, Белгије и Литваније. Уосталом, Британија је већ на излазним вратима Европе, ускоро ће и Француска. И шта остаје после тих велесила од Европе: Румунија, Бугарска, Мађарска, Хрватска, Немачка… Другим речима, Четврти рајх! Колико год то звучало као „теорија завере“, то је тако и никако другачије. Зато је боље у том односу предимензионираног ужаса бити свој на своме, неутралан, и војно и политички. Не треба слушати ове протуве и кукумавке које кажу да нисмо у стању сами да живимо. Ако не можемо у оваквом рају као што је Србија, треба да нас нема!

Новости

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

ОСТАВКА! Брнабићка признала да су мигрантима НУДИЛИ српско држављнство?! (видео) 11

ОСТАВКА! Брнабићка признала да су мигрантима НУДИЛИ српско држављнство?! (видео)

Тзв. председник српске владе Ана Брнабић је приликом свог наступа у Лондону јавно признала да …

Рекордна добит банака у Србији у 2018, кредити привреде у паду 12

Рекордна добит банака у Србији у 2018, кредити привреде у паду

Банке у Србији су у 2018. години имале укупну добит од 70,5 милијарди динара, што …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *