Систем(ат)ско уништавање Србије (1)

Двадесетосмог децембра прошле (2013) године, на конференцији за новинаре у Влади Србије, представљени су резултати акције „Гром 1“ Бироа за координацију рада служби безбедности. Први потпредседник Владе Србије и шеф Бироа, изјавио је „да ће у акцијама „Гром” и „Гром 1” бити процесуирано најмање 500 особа“[1]. Наркодилерима је, шеф Бироа поручио „да им пакао тек предстоји“.[2] За Србију у којој породице већ дуги низ година не могу да се изборе са све већим проблемом какав је зависност од психоактивних супстанци, била је ово значајна вест. Нико ко Србију жели да види као уређену правну државу, јаких институција и закона подједнако примењивих за све, не може да каже ни једну лошу реч за сваку акцију која за циљ има претходно написано. Међутим, за бланко еуфорију, такође нема места. Искуство учи да многе медијски најављиване акције „ослобађања“ Србије од криминала, корупције и свих других разних злоупотреба заврше са „недовољно“ јаким материјалним доказима спрам „неспретно“ сачињених тужбених захтева. На крају, главни протагонисти систем(ат)ског уништења Србије, ипак, заврше на неким егзотичним оф-шор локацијама. Да ли ће тако бити  овај пут? То не можемо да знамо, али стрепње су извесне… Не можемо, дакле унапред да прејудицирамо „неславни крај“ медијских „акција“: нити имамо на увид оптужнице, нити можемо да претпоставимо како ће изгледати ток извођења доказа. Верујемо да ће у јавном интересу и интересу правде они који су у мњењу већ препознатљиви према „борби против криминала и корупције“ инсистирати на јавности свих поступака. У супротном, простор за дилеме и сумње биће неограничен.

Током исте конференције за новинаре, први потпредседник Владе одговарајући на питања која се односе на спорне приватизације, рекао је да је међу предметима спорних приватизација за које је завршен предистражни поступак и предмет „Сартида“, у оквиру којег је полиција поднела кривичну пријаву против четири особе међу којима је и Немања Колесар, шеф кабинета некадашњег српског премијера Зорана Ђинђића. Прејудицирајући питање новинара: да ли се међу именима налази и Александар Влаховић (некадашњи министар за привреду и приватизацију) који се доводио у везу с приватизацијом „Сартида“ први потпредседник је рекао: „ Нема Александра Влаховића, ако је неко хтео то да пита-нема никаквих доказа и не можете да гоните некога зато што сте чули или што су новине писале“.[3] С обзиром да су (нека од) честих имена која су се, такође, годинама уназад повезивала са спорним приватизацијама: Милан Беко, Драган Ђурић, Млађан Динкић, Вук Хамовић и Војин Лазаревић, потпредседник Владе рекао је да не може ни за једно од поменутих лица да каже „да нема одговорности“[4], али да ће се у наредним данима већ чути а за неке ће тужилаштво донети одлуку у наредном периоду. „Али ниједно име не могу да искључим. Против једног лица је већ подигнута оптужница, а за остала не могу да гарантујем да неће бити“[5], рекао је први потпредседник. С позиција заштите правне државе, исправно-свако је невин док се не докаже супротно. Међутим, шта ћемо онда с „медијским ислеђивањима, хапшењима и утврђивањима кривице“ за оне за које сада нема доказа? Или, како је могуће да је Савет за борбу против корупцје инсинуирао везу између Александра Влаховића, тада министра привреде и приватизације  и избора привилегованог купца за Сартид, а сада нема доказа. Уколико се, како се у последњим месецима инсистира како са званичне стране тако и са стране невладиног сектора да се у испитивању спорних (неки би рекли пљачкашких) приватизација следи реч и дело покојне Верице Бараћ, председнице Савета за борбу против корупције, онда би коначни резултати истраге требало на оптуженичку клупу да доведу многе које и данас препознајемо на значајним местима у Србији. С обзиром, да догађаји престижу један другог овде ћемо се позабавити управо извештајима Савета за борбу против корупције и догађајима који су последња два месеца прошле (2013) године учинила политички „врућим.“

„Данас ће читавој јавности да буде јаснија позадина напада на председника Томислава Николића јер ће бити обелодањена огромна афера у односу на коју ће све претходне изгледати смешне. Стигли су материјали из којих ће се показати да иза напада неких људи на председника Србије и његов кабинет стоје најниже побуде. Сада ће да дође све на своје место. Конференцију за новинаре одржаће кључни људи који су донели материјалне доказе, биће обелодањено да је већ све предато полицији и да ће данас бити предато специјалном тужиоцу. То је једна јако добро државна акција прочишћавања самих финансијских темеља ове државе како би могли да почнемо да функционишемо као правна држава. Ако се све ово што је отето од народа врати, ова држава дуже време неће имати проблема са финансијама“,[6] рекао је Оливер Антић, саветник председника Србије, почетком децембра прошле године. Тог истог дана, (петог децембра) Антикорупцијска лига Балкана,  невладина организација која „слиједи идеју антикорупцијске борбе Верице Бараћ и сличних антикорупцијских лига и сличних антикорупцијских активиста, бројних звиждача и бораца против корупције на Балкану“[7] изашла је у јавност с „Аферама над аферама“- случај „Мобтел“ стар колико и сама приватизација овог предузећа која је неколико пута била медијска тема без конкретних епилога, које је требало да потпишу истражни органи и правосуђе. Током година српска јавност сазнала је доста поводом Мобтела. Међутим, овај пут јавности су били представљени нови (најблаже речено) шокантни подаци. Наиме, према наводима Антикорупцијске лиге Млађан Динкић који је био на челу групе која је отишла на Кипар трагом новца грађана Србије, није „пријавио Влади Србије да је новац пронађен“ а за „прање дела тог новца“ искориштен је период пред продају Мобтела компанији Теленор.[8]

 „Ја сам фактички одустао од озбиљне истраге негде крајем 2001, држао ме тај ентузијазам неких годину дана, касније сам схватио, рекао сам себи-ја то не могу да радим,“[9] објашњавао је 2007. године новинарима Б92  „разлоге“ одустајања од проналажења кипарских пара некадашњи гувернер Народне банке (2000-2003) Млађан Динкић.

Пред сам крај 2013. године, Антикорупцијска Лига тврди да је Динкић пронашао новац који је изнет на Кипар и који припада свим грађанима Србије: „Део кипарског новца стигао је до офшор компаније на Кипру чији је власник Мартин Шлаф, која је под сумњивим околностима постала власник 30 одсто Мобтела, после чега је тај део продат Влади и тако „опран““[10] Лига даље тврди да је тај уговор потписао Динкић са Шлафом, али није могао да каже колико је новца прошло кроз ту трансакцију. Цифра коју лига помиње креће се од око 300 милиона евра до преко једне милијарде. Дакле, уз Мартина Шлафа трансакције су се обављале према наводима Лиге преко Хипо групе. Тако Антикорупцијска лига долази до сазнања да је после одузимања Мобтела породици Карић, Млађан Динкић признао офшор компанији Мартина Шлафа 30 одсто удела у том предузећу. Заправо, према Лиги, новац грађана Србије (између 1 и 11 милијарди долара) са Кипра пребациван је на тајне рачуне приватних фондација код аустријске Хипо групе и повезаних лица: „Са тајних рачуна тих приватних фондација, новац је пребациван офшор компанијама под контролом Хипо групе и реинвестиран у Србију. Из документације је очигледно да је контролу над тако утајеним финансијским средствима, чуваним код Хипо групе посредно или непосредно имао Млађан Динкић, као високи државни функционер. Новцем са тајних рачуна Србије на Кипру, код Хипо групе, једним делом, као поверенички фонд, управљао је „МС приватштифтунг“ приватна фондација под контролом Мартина Шлафа. Та фондација из Аустрије основала је офшор холдинг на Кипру „Холденхурст“. Тај новац је Шлаф, као повереник у договору са Динкићем, пребацивао на кипарски офшор холдинг, а делом новца Шлафов офшор холдинг преузима контролу над 30 одсто власништва у „Мобтелу“.[11] Оснива се компанија Моби 63 у којој 30 одсто има Шлафова компанија а 70 одсто Влада Србије. Одмах потом Динкић потписује уговор о откупу тих 30 одсто за пола милијарде евра. „Дакле, Динкић је овим тајним уговорима, у потпуно тајној, нетранспарентној процедури, уговорио како ће сумњивој офшор компанији за 30 одсто удела у Моби 63 који вриједе 39,6 милијуна евра, исплатити најмање 357, 9 милијуна еура,“[12] истиче Домагој Марготић из Антикорупцијске лиге.

Српска јавност не чује први пут име Мартина Шлафа? Да подсетимо, ко је он:

Мартин Шлаф рођен је у Бечу, 6. августа 1953. године. Важи за аустријског тајкуна и олигарха, и према медијским извештајима до богатства је дошао препродајући телекомуникационе операторе Телекому Аустрија. “Robert Placzek AG” је фирма у којој је Мартинов покојни отац Хаим био партнер. Област пословања фирме била је обрада дрвета и продаја папира, по завршетку школовања Мартин Шлаф са братом преузима пословање фирме која је иначе пословала иза „Гвоздене завесе“ у периоду Хладног рата. За Мартина Шлафа била је то прилика да оствари контакте са Штазијем тајном службом Источне Немачке. Интезивира сарадњу од 1982 до пада Берлинског зида током које долази до честих састанака Шлафа са привредницима Источне Немачке, у ствари високим официрима Штазија, у Бечу и Загребу.  Према истраживању историчарке Кристи Макракис Шлаф је имао псеудоним „Ландграф“ и његов задатак био је да прокријумчари у Источну Немачку робу која је била под ембаргом за увоз у источни блок, пре свега рачунарску опрему. Западне службе су га сумњичале да је шверцовао и хемијско оружје. Наравно, Шлаф је ово увек негирао тврдећи да има само регуларне послове са Источном Немачком. По паду Берлинског зида, Хелмут Кол је отворио истрагу о средствима која су нестала из државне касе Источне Немачке. Истрага је утврдила да су десетине милиона марака из јавних фондова и новац од приватизације били уплаћивани у банку у Лихтенштајну, која је припадала Шлафу. Закључак у извештају био је да је путем банкарских депозита и новчаних трансфера Шлаф био у стању да опере сваки новац и прикрије његово порекло, те је комисија у извештају експлицитно дефинисала Шлафа као спољног сарадника Штазија. Следе разни пословни подухвати, од  Израела, преко Арапског света до препродаје телекомуникационих предузећа Источне Европе, која су му очито и донела богатство. За Петера Пилца познатог аустријског законодавца и једног од лидера аустријске Зелене странке: „Од како је почао колапс источне Европе, Шлаф користи своје везе са Штазијем да добије послове у бившим источноевропским земљама.“[13] Од 2006. године Шлаф покушава да купи “Вентспилс нафту” предузеће за транспорт нафте у Летонији. Покушаји да политичким притисцима предузеће купи директном погодбом уместо преко јавно тендера,  нису успели, и крајем 2010, опет је у Летонији у покушају да купи остатак Вентспилс нафте као и осталих предузећа повезаних с овом компанијом. Поводом послова Мартина Шлафа покренуте су бројне истраге, али су некако све прошле неславно. Стога, аналитичари који се баве каријером Шлафа тврде да он има значајну подршку између осталих и међу политичарима Аустрије. Према њима, неки канцелари, вицеканцелари, министри спремни су у сваком тренутку да интервенишу када су у питању Шлафови интереси. За његове пријатеље, њему су отворена врата многих шефова држава у Европи и у арапском свету.[14]

Врх леденог брега почео је да се отапа, идентификовањем међународне финансијске групе која је према Антикорупцијској Лиги Балкана власник овог дела света. Само је „приватизација“ (за многе чиста пљачка), у Србији „појела“ око 800 000 радних места: У индустрији је на почетку приватизације било 1,1 милион запослених[15], данас чак немамо ни прецизан податак колико је људи запослено. И поред бројних извештаја Савета за борбу против корупције, до данас није откривена олигархија моћи која је грађане Србије довела до пропасти. Ово је, тек увод у тему којом желимо само фактографски да поређамо хронологију систем(ат)ског уништавања Србије. Потреси на политичкој сцени које је изазвала најављена борба против корпуције озбиљно су интезивирани пред крај прошле године наводима Лиге која је добила подршку кабинета Председника Републике: „Децо, ако имате доказе, слободно их изнесите“, рекао је председник Републике пошто су му чланови Лиге представили сазнања до којих су дошли. Саветник председника Републике, у најави афере над аферама-„Санадера“ у Србији када је схватио да се афера тиче и саветника првог потпредседника Србије, неспретно је „повукао“ претходно дату подршку, али је његова оставка на чланство и на све функције у Српској напредној странци многима послужила као додатно уверење у оно што је Лига објавила: „Како је могуће да четири саветника првог потпредседника Владе, а од тога се сви могу довести у везу са нестанком кипарских пара“[16] буду, како су указали из Лиге, Франко Фратини, Алфред Гузенбауер, Строс-Кан и Динкић. Уместо реаговања на које је Лига позвала, уследиле су дискредитације појединих њених чланова (Марготић), демантији подршке која је претходно добијена [17] и тек најава тужиоца за организовани криминал, Миљка Радисављевића да ће по добијању материјала „видети о чему се ту заправо ради“. Рекли бисмо земљотрес после којег нема назад. Поготово што према неким сазнањима иза свега стоји део ЕУ који је заинтересован да се западни Балкан „почисти“ од свих оних који штете интересима  ЕУропског корпоративног плана и програма за овај део света.