fbpx

Славиша Павловић: Аписова Црна рука постоји и данас

0
(0)

Широка књижевна јавност највише вас зна по роману „Завет хероја“. Како бисте у најкраћем представили тај роман и шта вас је нагнало да га напишете?

Представио бих га као сведочење о једној трагичној и славној епохи српског народа, у којој хероји нису бранили само своје парче земље, него и вредности на којима је Србија почивала. Те вредности нису биле само материјалне, него и духовне, иако већина тадашњег становништва није била писмена. Међутим, неписменост не значи да човек не може бити продуховљен, тежити вишим вредностима, поседовати свест о слободи љубави, покрета, мисли и стварања. Српски војник Великог рата био је витез, који се чак и према злочинцима понашао у складу са својим високим моралним кодексом и конвенцијама, иако већина војника нису ни чули да постоје конвенције.
Уједно, роман је и потреба да подигнем споменик генерацији која је поднела највећу жртву да бисмо се ми данас родили слободни, па сам се, кроз причу, потрудио да прикажем и профил српског војника. То је човек којем се није ратовало, али када мора, он је био најбољи и најхрабрији у томе.

Зашто је у српској књижевности мало романа које за тематику имају Први светски рат и херојску борбу и страдање Србије и српског војника?

Не мислим да их има мало, али их нема довољно. Велики рат није био популаран ни код Александра Карађорђевића, који је, створивши нову државу, одлучио да склони све што има српски предзнак. Њему је било битно да се Хрвати не осећају као губитници, како би створио нацију Југословена. Хрватски војници су напредовали у војсци брже него српски – агресори и кољачи са Цера постали су претпостављени официрима који су бранили Цер, инвалиди са Кајмакчалана просили по улицама, Милунка Савић је била чистачица, војводу Мишића, највећег војсковођу Великог рата, престолонаследник је понизио…
Такође, касније су комунисти, на челу са Титом, промовисали своје хероје, који објективно не могу да се пореде са јунацима Великог рата. Нажалост, тек након једног века, почиње озбиљније да се говори о најтрагичнијој генерације модерне Србије, па какви год да смо ми данас, и као народ и држава, више смо им одали почасти током последњих десет година, него што су све генерације пре нас. Не мислим да смо довољно урадили, али померили смо се са мртве тачке, што је добар знак.

„Завет хероја“ је преведен и на руски, какав је пријем доживео код руске читалачке публике?
Русија је озбиљно схватила покушај ревизије историје, па код њих борба за правду, право и истину није обојена потребом да “изађу у сусрет потомцима агресора”, него је једино мерило истина. Отуда и велико интересовање за тај период историје. Имао сам и ту част да ми предговор за роман напише председник Думе Сергеј Наришкин. Књига је пуна два месеца била на десетом месту најпродаванијих књига у Москви.
Недавно сам почео припреме за позоришну представу Завет хероја, јер је руски сенатор Лисицин предложио да се Завет хероја, изведе у руском позоришту, у склопу обележавања стогодишњице победе у Великом рату. Сценарио ћу писати заједно са колегом Дејаном Стојиљковићем, док ће нам се у припреми представе придружити и Бранислав Лечић.

Завршавате роман о Апису и Црној руци. Колико данас знамо о томе које заправо био Драгутин Димитријевић Апис и каква је била историјска улога организације „Црна рука“?
Организација «Уједињење или смрт» погрдно названа Црна рука, ударала је политичаре по прстима сваки пут када су руке завукли у државну касу. Они су били пријатељи народа, али непријатељи политичара. За мене лично, Апис и другови су највећи хероји Великог рата, што није проблем доказати. Тешко би Србија издржала и први удар непријатеља на Церу, да није било оперативних информација које је Црна рука прибавила, као и епских битака мајора Танкосића и Војводе Вука на граници. Најодликованији и најуспешнији ратници Великог рата су чланови ове организације.
Њихова несрећа је у томе што су били противници коруптивне политичке врхушке на челу са краљем и Пашићем, па су након монтираног Солунског процеса оптужени за сва недела која су се догодила.

Да сте живели у то време, да ли бисте се придружили Апису?
Данас се дивимо Арчибалду Рајсу, који је о Апису говорио да је највећи патриота и убијен невин… Ако су Јован Дучић, Бранислав Нушић, мајор Гавриловић, браћа Рибникар, војвода Путник, Надежда Петровић и Николај Велимировић били блиски Црној руци, онда кроз такву призму треба и посматрати „Уједињење или смрт“. Да сам рођен у том времену, сигурно бих био део најродољубивије организације у историји Србије.
Уосталом, не мислим да је Црна рука престала да постоји Аписовом смрћу. Трагови организације се виде и деценијама касније, што и јесте тема мог романа „Аписов апостол,“ која ће ускоро изаћи у Лагуниној продукцији.

Да ли је Србија по вашем мишљењу од 1804. па до данас икада била ван сфера страних сила и утицаја или су нам увек „велики кројили капу и судбину“?
Увек се велики питају више, али се свако избори за своју преговарачку позицију. Нажалост, ми смо ратове добијали, а у миру губили, са изузетком краља Милана и кнеза Милоша. Да бисмо имали бољу преговарачку позицију, морамо постати већи, не територијално, него културошки, научно, системски…

На Криму са учесницима Битке за Севастопољ

Боравили сте прошле године на Криму, какве утиске носите оданде?
Крим је прелепо полуострво, насељено већином Русима, али има и Украјинаца, Татара и Немаца. Они су, на референдуму, одлучили да се припоје Русији, јер је Кијев деценијама узимао огроман профит од пореза, захваљујући приливу туриста на Крим. Само је мали део тог новца инвестиран у Крим, док је све остало одлазило у Кијев. Путеви, школе и позоришта нису уређивани деценијама…
Чак су и многи Украјинци гласали за отцепљење, не зато што мрзе Украјину, него зато што неће да им «фашисти из Кијева узимају рекет». Уосталом, и историјски је праведно, јер је Крим одувек руска територија.

Да ли је по вашем мишљењу Крим био покушај избијања Трећег светског рата и зашто је Владимир Путин толики „трн у оку Запада“?
Зато што није лицемер. Он не припада политичком клану који убицама додељује Нобела за мир. Препознао је национални интерес Русије. То је, за свет, где се Косово отима, бомбе са осиромашеним уранијумом бацају на цивиле, било непријатно изненађење, а за нас мале, који смо жртве такве политике, донело је наду да нас више не могу нападати и оглушавати се о резолуције Савета безбедности…
Како видите данашњу позицију Србије у геополитичком смислу, куда идемо и где стремимо?
Наш проблем је што смо изгубили појам “национални интерес”. Смена власти увек значи и одрицање од онога што је претходна радила, тако да смо увек и стално на почетку. Морамо хитно да се усагласимо шта је национални интерес Србије, шта су тежње, колико нам треба времена да их остваримо и да направимо стратегију, којом ће се бавити свака наредна власт, без обзира да ли су то демократе, напредњаци, радикали, либерали…

Изјавили сте једном приликом да је „једини начин да се укине Република Српска јесте да постане саставни део Србије”. Можете ли да мало поближе објасните овај ваш став?
За мене је национални интерес уједињење Србије и Републике Српске. Република Српска је историјска неминовност и исправна национална тежња. Једини начин да се ратови не понове, јесте да народи остану подељени неколико генерација, док се ране не охладе и нестану. У том контексту, рекао сам да би Србија требало да подржи укидање РС само у случају да она постане саставни део Србије. Никако другачије.

Аутор: Срећко Миловановић (Недељник Афера)

Преузето са сајта Лагуна.рс, магазин-рестарт.цом

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ИНТЕРВЈУ: Зоран Милошевић – Чиповање и контрола човечанства је коначни циљ овог хаоса! (видео)

0 (0) Гост емисије „Интервју“ био је проф. др Зоран Милошевић, социолог религије, професор теоријске …

ИНТЕРВЈУ: Александар Митровић – Вучић је психопата без савести коме су увек други криви?! (видео)

5 (2) Гост Славија инфо био је магистар психологије и психотерапету Александар Митровић Метаноја. У …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *