Насловна / Став / Слом парадигме
Слом парадигме 1

Слом парадигме

У Србији постоји култни гроб у коме „ сном мртвијем спава „ незнани мртвак. Додуше, још увек није сигурно да ли мртвака у гробу уопште има али, рецимо, претпоставља се.

Дакле, не само што о мртваку не знамо да ли је, већ нисмо сигурни ни ако је – ко је, а ни одакле је. Да не помињемо суштинско питање – тај претпостављени мртвак, шта је он уопште нама?

„ Међу јавом и међ’ сном „ – стање је које најприближније описује наш однос о овом питању, као друштва и као народа.

Ускоро се навршава 40 година од када смо мртвака сахранили и ожалили. У међувремену, посклањали смо и побрисали све што нас на њега може потсећати, од назива улица и градова, преко слика, споменика, институција, књига.. Све до људи.
И државу са нашим именом смо вратили. И себи, као народу, име смо вратили. Да не помињемо називе организација, предузећа, кондикторских производа, месних прерађевина, напитака.. Све смо педантно прекрстили и све смо успешно србским именом назвали. Једино култни гроб и мртвака у гробу нисмо ни „ дотакли „ .

Да ли је, ко је, одакле је? А још увек ту је.
Шта је он нама, због чега нама, због чега још увек нама?
Не да се није смело, већ се ни дан данас, изгледа, у то не сме дирати.

Због чега, погубљен „ међу јавом и међ’ сном „ , србски народ „ сном мртвијем спава „ ?

ОКУПАЦИЈА УМА

Корене окупације србског колективног ума налазимо у периоду средине 19. века, када су Срби хрлили у западноевропске престонице вођени преком потребом за стицањем знања које би по повратку користили на добробит отаџбине којој су се већином враћали. То су заиста били родољуби.

Међутим, кроз знања која су усвајали Србима је потурен „ тројански коњ „ у виду друштвено-политичких и културолошких садржаја западног духовног кода, помоћу којих је србски духовни код поступно мењан, извитопераван и растакан, с тенденцијом ка његовом поступном разграђивању и нестајању у будућности.

То није био спонтан и саморегулативан процес, већ је вођен систематски и плански од стране носилаца и чувара западног, пљачкашко-отимачког духовног кода, с центрима пре свега у Ватикану, Бечу, Берлину и Лондону, а у новије доба и у Вашингтону.

Можемо с правом рећи да назнаке систематичности окупације србског колективног ума налазимо у периоду уздизања , уобличавања и учвршћивања модерне србске државе, док се кроз касније периоде уочава јасна систематичност окупације, као и јасне методе њеног остваривања кроз разноразне облике и начине деловања, све до данашњег дана.

То не значи да узрок окупације србског колективног ума лежи у стварању модерне србске државе, већ је стварање србске државе активирало програм и методе деловања те окупације од стране духовног кода западне цивилизацијске парадигме, са циљем растакања и нестајања србског духовног кода.

Као што смо рекли, тај процес назире се од настанка модерне србске државе, а јасније се уочава у наредним преломним историјским периодима:
• 1. св. рат и стварање прве Југославије,
• 2. св. рат и стварање комунистичке Југославије,
• период комунизма,
• разбијање Југославије и рат у бившој Југославији са завршним чином НАТО агресије на СР Југославију,
• петооктобарски државни удар и успостављање последње фазе окупације србског колективног ума преко директне окупације целокупног друштвено-политичког, медијског, економског и културолошког простора и свих институција које чине државу Србију, од петооктобарског државног удара до данас.

У свим тим периодима Србима је поступно разграђиван србски духовни код. Србски колективни ум се губио у идеологијама које су му у тај ум биле уметнуте. Срби су следили зацртане друштвено-политичке и културолошке матрице које су их све више одвајале од сопственог колективног бића.

Те идеологије и те друштвено-политичке и културолошке матрице су систематски одвајале Србе од бављења србским интересима и онемогућавале су постављање јасно дефинисаног циља којим би се водио србски народ.

Најочигледнија илустрација разорног деловања систематске и планске окупације србског колективног ума налази се у апсурдној чињеници – Срби су у ратовима 20. века увек били на страни победника, а после сваког рата су прошли горе него највећи губитници.

Оно што је основна карактеристика поступне окупације србског колективног ума од почетка стварања модерне србске државе, а посебно уочљива од периода стварања прве Југославије до данас, то је сузбијање, изобличавање, прекрајање, заташкавање, омаловажавање, исмевање, ниподаштавање, сатанизовање, затирање, разградња и растакање, уништавање и убијање свега србског и свега што има везе са србским. Све зарад неког вишег циља – Југославије, спречавања великосрбске хегемоније, братства-јединства, социјализма и комунизма, мира на Балкану, пута у ЕУ и европејства, људских права, демократије..

Сви ови лажни циљеви никада нису имали, немају, нити ће икада имати било какве везе са правим интересима и правим циљевима србског народа.

Најделотворнији метод окупације србског колективног ума оствариван је кроз пројекте постепеног откидања од србског народа одређених, по пореклу србских, етничких скупина и стварање нових, изразито анти-србских политичко-етничких ентитета, а све на темељу и на рачун србског идентитета. Овај процес се најуспешније обављао уз помоћ оних који нису могли да поднесу притисак да су Срби.

Изразито делотворан метод је и систематска изградња аутошовинистичког концепта у самом србском колективном уму, као један од главних механизама окупације. Аутошовинизам је доста раширена аутоимуна болест код Срба, а најзаступљенија је међу припадницима србске интелигенције, кроз све периоде окупације. Од 5. Октобра 2000. године болест је попримила епидемијске размере међу србском тзв „ елитом „ .

Здрав колективни ум је најбитнија линија одбране једног народа. Када колективни ум бива заражен вирусом аутошовинизма имуни систем народа је нарушен и постоји опасност од оболевања, разарања и изумирања духовног кода тог народа. Када народ остане без сопственог аутентичног духовног кода предодређен је за неумитно изумирање и нестајање из тока историје.

Цео тај процес јесте стратегија и методе деловања носилаца и чувара западног духовног кода, али су добрим делом носиоци тог процеса били и представници србских институција, као и добар део србске елите, кроз све наведене периоде до данас.

Државни удар од 5. Октобра 2000. године створио је услове за још потпунију окупацију србског колективног ума, који су омогућили свеобухватније настављање вековне окупације, а као симбол, „ 5. Октобар „ представља почетак завршне фазе окупације.

Неометано, 5. Октобра 2000. године, западни окупатор је добио улаз у све друштвено-политичке, а последично и у све државне институције, у све медије и у целокупан економски систем Србије и ту се кроз своје посреднике налази и дан данас.

С обзиром да од петооктобарског државног удара ни једна релевантна политичка снага у Србији, како оне које су раније биле или су сада на власти, тако и оне које су раније биле или су сада у опозицији, ни једном својом мишљу, речју или поступком нису изразиле своје противљење окупацији, можемо с правом закључити да од 5. Октобра 2000. године до данас у Србији не постоји медијски присутна и одобрена политичка снага на коју се Срби могу ослонити у својој легитимној борби за ослобођење од окупатора.

Ово је трагична истина о стању у којем се Срби данас налазе.

Тренутна јавна опозиција која делује у Србији може се сматрати за медијски доступну и одобрену опозицију и представља остатак оних снага које су окупатора директно довеле у Србију. Од некада озбиљног демократског, економског, друштвено-политичког и културолошког циркуса свели су се на неколицину вашарских мечкара с мишљу, вокабуларом и поступцима учесника модерних ријалити програма.

Тренутна власт у Србији, иако с почетка подржавана као нада доброг дела истинске србске елите, показала се као успешан настављач идеала петооктобарског државног удара. Реторика им је и даље србска али су им поступци и деловање петооктобарски. По суштинским одликама можемо их сврстати у идеолошке настављаче „5. Октобра“ .

То је и разлог због чега медијска и одобрена опозиција у Србији нема суштинске критичке аргументе упућене власти. И власт и опозиција у Србији су на друштвено-политичком курсу идеологије „ 5. Октобра „ и то је кључни разлог због чега се политичко деловање опозиције у Србији своди на вашарски програм, ријалити заплете и бизарне анегдоте.

Идеологија „ 5. Октобра „ је друштвено-економски и културолошки комплетно западна, а политички је изразито поданичка и то србски народ одлично препознаје. То је и разлог због чега опозиција нема ширу подршку у народу, а разлог народне подршке власти налази се у лажној разлици власти и опозиције представљеној разликом у количини србске реторике.

Други разлог народне подршке власти налази се у чињеници да је данашња власт одлучила да србском друштву удели мало веће парче економске торте него што га је удељивала претходна власт. Наравно, већински остатак торте и даље међу собом буразерски деле окупатор и припадници србске тзв „ елите „ .

ГЛОБАЛИСТИЧКА ЛАЖНА МИТОЛОГИЈА

Долазе велике промене. Те промене ће бити глобалне, не и глобалистичке.

Зарад јасноће шта нам је као народу чинити у наступајућим глобалним променама, потребно је ослободити колективни ум од три лажна мита која су нам у ум уметнута као истинита, непроменљива и неминовна.

1. Први мит је мит о победи неумитног глобализма.

То је лаж. Сведоци смо глобалних промена које показују да се дешава све јасније стварање мултиполарног света, а као последица ( уједно и узрок ) тог процеса региструје се буђење и почетак неминовне доминације оних снага широм планете које су у основи анти-глобалистичке.

Деловање и израз тих снага довели су до тектонских удара попут БРЕГЗИТ-а, масовне побуне у Француској, јачања националних снага широм Европе, промене спољно-политичког курса САД-а, као и до самог тихог грађанског рата у САД-у, бегства САД-а из Сирије, враћања питања КиМ у оквире УН-а..

Оштру поларизацију глобалиста и анти-глобалиста можемо видети свуда по свету, скоро у сваком друштву. Битно је сагледати да у Србији на јавној и дозвољеној политичкој сцени те поларизације нема, јер су у Србији и власт и званична медијски присутна и дозвољена опозиција слуге глобализма.

Циљ целокупног друштвено-политичког и медијског вашара у Србији је прикривање стварне поларизације србског друштва које заиста постоји.

Глобализам је у Србији представљен скоро свим јавним и медијским друштвено-политичким актерима, позиционим и опозиционим, а анти-глобализам представља већински део народа, да кажемо обичних људи, као и највећи део праве србске елите која је медијски забрањена.

Још један, не мање битан али доста приземнији, циљ овог медијског и друштвено-политичког вашара јесте материјални интерес оних који профитирају од ове глобалистичке мантре, а на рачун распродаје и отуђења свега србског, као и прикривање препуштања глобалистичкој олигархији целокупне економије и банкарског система Србије и скоро свих природних ресурса који припадају србском народу. Припадају и по земаљском и по Божијем праву.

Када говоримо о глобализму, треба рећи да је глобализам утопијска идеја, а као свака утопијска идеја у историји доживљава свој неминовни суноврат и нестајање. Свака утопија је сама по себи, по својој природи, у супротности са самом суштином људског бића, са идејом слободе личности, а у крајњем исходишту је у супротности са слободом и природом људске душе и људског духа.

Разлог лежи у томе што је свака утопија само, више или мање успешан, конструкт створен на основу претпоставке шта би човек као биће могао бити, а не на основу истинског познавања шта човек у суштини и заиста јесте. То шта човек заиста јесте остало је и остаће у домену несазнатљивог, у домену слутње и трансцендентног. На сву срећу по људски род.

2. Други мит је мит о нео-либералном капиталистичком друштвено-економском моделу, о његовој супериорности и о његовом статусу носиоца концепта краја историје.

Капитализам, као друштвено-историјска појава, има своје чврсте темеље у пљачки већег дела човечанства од стране носилаца западног, пљачкашко-отимачког духовног кода, а као што можемо да видимо у садашњем историјском времену, после достизања врхунца, тај концепт доживљава слабљење своје егрегорске снаге и у једном процесу обрнутог смера улази у фазу разградње, рушења и апсурда која се завршава отимачином и пљачком сопствених поданика.

Нео-либерални економски концепт је пред сломом, а сада слушамо очајнички мантрички врисак носилаца тог концепта, ношен инерцијом одјека силине из најмоћнијих дана. Тај мантризам неминовно сведочи скорије потпуно нестајање светске економије какву познајемо.

Махнито штампање долара комбиновано са најавом неких држава, великих произвођача нафте, о избацивању долара из својих економија и већ започета употреба локалних валута у интерној трговини међу неким другим државама увело нас је у процес који се више не може зауставити.

Цео свет то види, једино још у Србији то „ не види „ ни власт, ни опозиција а ни службена политичко-аналитичарска медијска торокала и једних и других. Последично, Срби још увек нису обавештени о томе.

3. Трећи мит је мит о Европској унији, о безалтернативном путу Србије у србски „ сан недосањани „ и чланство Србије у ЕУ.

Можда за многе форматизоване главе пут Србије у ЕУ нема алтернативу али, после скоро 20 година тог пута, данас је сасвим јасно да идеја Србије у ЕУ за Европску унију никада није била чак ни алтернатива.

Показало се да једино што за Запад никада није имало алтернативу то је слабљење, гажење, ниподаштавање, растакање, уништење и нестајање Србије, србског народа и свега што је србско и што има везе са србским.

Европска унија, пројекат који своје идеолошке, организационе, институционалне и кадровске корене има у Хитлеровом идејном конструкту Уједињене Европе из доба нацизма, израсла је у бирократско-секретарску наднационалну федералну диктаторску мегаструктуру која се заснива на уништењу националних идентитета европских народа, на терору мањине над већином, на унификацији људи и њиховој дехуманизацији, на трансхуманизму и технократском терору и све више на страху од сопствених поданика.

Сведоци смо да тај пројекат показује све симптоме урушавања и губитак своје моћи ( коју ЕУ заправо никада реално није ни имала ). Данас, ЕУ нема ауторитет ни над самом собом, а камо ли према другима.

Најновији пример је апатична беспомоћност и мутавост по питању КиМ, као и шамарчина Италије у случају Венецуеле. БРЕГЗИТ не знам да ли је потребно помињати, као и Трампово прање руку од Европске уније за коју је свима јасно да се урушава, а од зграде у стропоштавању најсигурније је удаљити се што је даље могуће. Најбитнију циглу из те зграде управо је извадила Италија својом званичном подршком „ жутим прслуцима „ у Француској.

ЕУ је све мање сама себи алтернатива, чак мање него што је званичној Србији и залуђеницима из Србије.

Не треба заборавити, оно што нама Србима треба да је битно, стварање и одобравање од стране ЕУ таквих држава и друштава као што је држава Хрватска, најбољи је показатељ суштинског устројства ЕУ. Стварањем и подржавањем Хрватске државе, која је свој модерни идентитет изградила , а и дан данас гради, на тековинама и идеологији нацистичко-усташке НДХ, Европска унија је у пракси показала и вредности и стандарде за које се заиста залаже. Те европске вредности и такви европски стандарди у супротности су са свиме што србски народ у свом духовном коду јесте, чиме се води и чему као народ тежи.

Експеримент „ ЕУ „ је завршен. О тој чињеници би могао неко залуђенике из Србије коначно и да обавести.

Дакле, ова три мита су лажни митови. Убачени су у србски колективни ум ради промене, растакања и уништења србског духовног кода.

Поред лажних митова, не мање битни садржаји који су у оквиру економско-психолошко-културолошко-духовног рата убачени у србски колективни ум, јесу лажне бајке – бајка о демократији, бајка о братсву-јединству и крвава бајка о Југославији, бајка о великосрбској хегемонији, бајка о људским правима, медијским слободама и слободи говора, бајка о изборима, парламентаризму и владавини народа, бајка о потрошачком друштву среће, бајка о србској примитивности и заосталости у односу на Запад, бајка о србској неспособности и лењости, полувековна бајка о обнови, уздизању и васкрсу србског села и србске пољопривреде, бајка о „ липши магарче „ , бајка о србској кривици за све лоше што нам се дешава, бајка о мигрантском леку за тржиште рада и за „ белу кугу „ , бајка о сеоби Словена и досељавању Срба на Балкан..

.. бајка о Србима као небитним аутсајдерима без дубље и даље историје од оне историје започете окупацијом србског колективног ума, или неке друге историје за коју окупатор одлучи да му одговара..

Много је још бајки које овде једноставно није могуће навести. Битно је да све те овде неречене бајке србски народ све јасније уочава и препознаје као лажне и одбацује их као стране србском бићу и србском поимању себе, света и свог места у свету, поимању тежње ка истини, као и поимању саме истине.

Из свега наведеног је јасно да суштина друштвених промена у Србији више није могућа пуком променом власти, већ променом поданичког става који је деценијски доминантан, а у новом миленијуму је постао окосница друштвено-политичког деловања у Србији, како позиције и опозиције тако и медија и србских институција. „Шминкане „ друштвене промене све су мање могуће и у свету.

Још увек се не зна епилог приче о разграничењу Србије са самом собом али је евидентно да се целокупна јавна, медијска и званично одобрена позициона и опозициона друштвено-политичка елита у Србији разграничила и са разумом, и са моралом, и са истином, и са Србијом, и са србским народом, као и са духовним кодом сопственог народа.

Данашња, званична и одобрена србска тзв елита у целокупној својој друштвеној мисли потпуно оперише у матрици западног духовног кода, оног кода који неминовно доживљава свој слом као цивилизацијска парадигма данашњице.

Припадници србске тзв елите су добровољни поданици, а уједно и заробљеници те матрице. Ван те матрице више нису способни за било какву озбиљнију мисао или деловање. Постали су слепи за све што је изван те матрице, а нису више у стању да препознају ни сопствени изворни духовни код.

Проблем србских друштвено-политичких елита, од стварања прве Југославије па све до данас, јесте схватање, као и веровање по којем су деловали и које су наметали, а и дан данас тако поступају, да историја србског народа почиње од њих и периода у коме су баш они актуелни.

Тај вековни хендикеп србске елите могао би се именовати термином – самообожење елите. Наступа историјско време у коме ће их србски народ спустити на земљу.

ШТА НАМ ЈЕ, КАО НАРОДУ, ЧИНИТИ?

Имамо усуд, али и привилегију, да живимо у историјском периоду почетка слома постојеће цивилизацијске парадигме, а последично ( уједно и делимично узрочно ) и слома постојеће друштвено-политичке, економске и културолошке парадигме у Србији.

Сам ток, као и исход, тог рушења тешко да је икоме предвидив. У таквим условима, основни задатак србског народа биће преиспитивање себе, својих полазишта, својих задатака и обавеза према самом себи и својих могућих исходишта с основним циљем – биолошко очување себе као народа, очување свог идентитета и очување своје државе као свог најважнијег израза и најпоузданијег чувара и гаранта очувања и настављања свог духовног кода у будућности.

То смо као народ, а и појединачно као људи, дужни и према својим прецима и према својим потомцима, као и према самима себи.

Стање у које смо доспели као народ, последица је веште систематске манипулације србским народом од стране непријатеља Србије и непријатеља србског народа, кроз целокупну нашу модерну историју, као и манипулације од стране наших сопствених елита које се нису показале способним и оданим народу из којег потичу.

Већински део данашње србске јавне елите је концентрисани таложни супстрат добијен из процеса вишедеценијске негативне селекције по питању људскости, способности, оданости, морала, части, поштења и културе.

У времену у којем многе истине излазе на видело и колективни ум одбацује једну по једну манипулацију, тешко је и само присуствовање откривању ужаса у којем се налази србски народ, као и само човечанство.

Наду у боље друштво буди сазнање о све мањем постојању страха код људи. Исувише се манипулисало страхом, тако да су стасале генерације које су од страха пелцоване.

Када говоримо о манипулацији страхом, поменимо страх од разних врста апокалипсе. Тај страх се превладава сазнањем да је ово последња фаза цивилизацијске апокалипсе која одавно траје и која се завршава падањем свих маски и откривањем лица истине. Са истином долази ослобођење.

Ослобођење србског колективног ума симболички би могло почети вађењем оног незнаног мртвака из култног гроба, враћање мртвака онима који су нам га и послали и затрпавање и поравнање са земљом његове куће смећа, а у исто време уклањањем смећа са једног великог цивилизацијског огњишта које се налази испод депоније која прекрива најзначајније археолошко налазиште Србије, Европе а могуће и света, у једном селу поред Београда, с једноставним именом – Винча.

Живимо у времену свеопште обмане, свеопште преваре и свеопште лажи, у времену у којем је све релативизовано, када свака истина јавног дискурса има најмање две варијанте и када сваки термин има најмање два значења.

Ера информација се претворила у еру полуинформација у којој човек више не може ни у шта бити сигуран да је тачно. У таквом друштву, у којем човек губи информациону основу за смисаоност света око себе, најлакше је манипулисати човеком. Такво стање уопште није случајно, а да није случајно највише подупире чињеница да људима највише манипулишу управо институционални и субинституционални носиоци јавног дискурса, одржаваоци система.

Поплава полуинформација и дезинформација управо служи као параван и као средство суптилног дискредитовања оних сазнања до којих људи у модерно доба све више долазе, а која откривају другачији поглед на устројство друштва, као и размеру обмане у којој се сви скупа налазимо.

У србском друштву, као уосталом и у већини светских друштава, несебичан допринос тој обмани дају и званичне институције – државне, економске, образовне, културолошке и медијске. Неретко, у томе учествују и најугледније институције друштва, а у србском случају реч је о САНУ и о деловима клира СПЦ.

САНУ, непотистичка институција која више нема никакве везе са народом чије име носи у свом називу, институција чији је велики део чланства анти-србски или а-србски настројен, чији један део чланова потиче још из времена Брозизма, која у својим редовима има комплетне научењачке династије као да се ради о приватном калифату и која расписује непотистичке конкурсе за пријем у чланство као да је, ни мање ни више, реч о ловачком друштву из Трговишта, нема више морални ауторитет да се бави било чиме што има везе са србским народом, нити има морални ауторитет да у свом називу носи име србског народа.

Најнормалније питање сваког данашњег Србина упућено члановима институције САНУ било би – ко сте бре ви људи?

С друге стране, ове године се навршава 800 година од аутокефалности СПЦ. Није мало година. С обзиром на толики број година требало би да СПЦ има и адекватног искуства и да препозна знаке времена.

Стиче се утисак да се добар део клира СПЦ данас највише бави својим личним материјалним, имовинским питањима и питањима која се тичу разноразних опорезивих и неопорезивих бизниса. Следствено, ако се већ баве материјалним и имовином, логично би било да обрате пажњу и на материјалне услове народа чији су они институционални духовни израз, као и на имовину србског народа која је препуштена глобалистичкој олигархији у бесцење, а на КиМ је препуштена директном отимању, како црквене тако и државне и личне имовине. Или сматрају да постоје прече и мање прече имовине? Бављење духовном димензијом се ваљда подразумева.

Главни проблеми данашње СПЦ су отклон у материјализам, јасно непрепознавање да су главни непријатељи данашњег Православља институција папства и актуелни Васељенски Патријарх, немогућност супротстављања идеологији екуменизма и манипулисање са својом друштвено-политичком улогом и утицајем на начин који јој у датом тренутку највише одговара.

СПЦ није друштвено-политичка институција али је и те како друштвено-политички актер и чинилац, чега смо свакодневно сведоци, те би требало да преузме и друштвено-политичку одговорност за стање у којем се србски народ данас налази. То што црквени клир отвара предузећа и покреће „ бизнисе „ не значи да треба и политичке странке да оснива, али значи да би могао да се позабави и друштвено-политичким стањем државе и народа којем припада, бар онолико колико се занима и за економско-привредне делатности.

Такође, сведоци смо стварања нове духовности која није супротна Вери, већ је супротна институционализованој религиозности, а у сагласју је са духовним кодом који сваки човек носи дубоко у себи, као суштински део свог бића. На ову појаву СПЦ ће се или активно усредсредити или ће њен отклон у материјално постати неповратан, с великом вероватноћом да прерасте у баналнију институцију – духовно предузеће за тамјан и свеће.

Нема невиних. Таложни супстрат добијен из вишедеценијске негативне селекције уобличио је јавну друштвену парадигму баш по својој мери.

Обмана, превара и лаж постали су окосница друштвено-политичке, економске, трговинске, образовне, медијске, културолошке, професионалне и индивидуално-личне матрице по којој се најсигурније долази до успеха у друштву.

Трговачким сленгом речено – успева онај ко коме боље „ ували „ и ко народу боље „ ували „ – причу, рекламу, лошу робу, научну и друштвену теорију, идеологију, слатку лаж, лош уговор, боље сутра и боље прекосутра.. Бољу бајку.

У наредних неколико година нестаће друштвено-политичка парадигма какву познајемо, као што ће нестати и носиоци те парадигме, а тачно толико времена на располагању има и истинска србска елита да се организује и направи план за деловање – шта нам је, као народу, чинити?.

Тај план не подразумева идеју једног, или неколико људи, већ заједнички договор који треба да настане из консензуса свих моралних, умних и родољубивих Срба, како из матице тако и из расејања. Треба имати на уму да се духовни центар сваког Србина, ма где он живео, налази у његовом духовном коду.

Из тог разлога, потребно је окупљање свих Срба родољуба из Србије, Републике Србске, Црне горе, Хрватске, Македоније, као и Срба родољуба из целог света, ради одређивања смерница и основних теза србског програма и утврђивања историјског циља србског народа.

Потребно је:
• дефинисање историјског циља србског народа,
• дефинисање србског програма за остваривање историјског циља србског народа,
• дефинисање свих могућих начина устројства србске државе који су у сагласју и у оквирима служења србском програму и србском историјском циљу и опредељивање за најцелисходнији модел.

Начин устројства србске државе мора да се води србским програмом, а србски програм мора да се води србским историјским циљем. Србски историјски циљ мора бити заједнички за цео србски народ, како у матици тако и у расејању.

Свим србима духовни центар и средиште је србски духовни код. Србски духовни код чини оно што као народ јесмо и оно што сваки Србин понаособ јесте.

Тај наш србски код је оно што нас разликује од свих других народа, а уједно нас уједињује и лично везује за одређени начин мишљења, осећања и постојања, нераскидиво нас везује за овај наш србски начин.

На истинској србској елити лежи велика одговорност и велики задатак. Какви год закључци и одлуке буду донешени, србски народ више нема право да одступи ни од једног свог интереса.
Ми Срби имамо право на своје постојање, на свој идентитет, на своје историјско сећање и на своју имовину. Пред својим прецима, потомцима и пред самим собом немамо никакво право, нити смо икада имали, да се одричемо иједног свог интереса.

За почетак, могли би одлучније да бранимо своје интересе:
• тражити ратну одштету од држава губитница у 1. и 2. св. рату које нам ратну одштету нису платиле, а ради се о Немачкој, као и о немачким сателитима са простора Балкана из периода 1. и 2. св. рата,
• тражити повраћај србске имовине која је систематски извучена из Србије након 2. св. рата и одвучена у све бивше републике бивше СФРЈ,
• тражити повраћај имовине и културних добара које је Немачка за време 2. св рата опљачкала, отела и однела из Србије,
• тражити од НАТО и држава чланица НАТО ратну одштету за дивљачко уништење србских добара и убијање србског народа током НАТО агресије на СРЈ из 1999. год. , као и поднети захтев УН за осуду тог нелегалног чина,
• тражити доношење резолуције у УН о извршеном геноциду над Србима за време 2. св. рата од стране хрватског народа, а последично и све обавезе државе Хрватске и хрватског народа према Србима које из тога произилазе,
• Покренути питање у УН о крађи србске културне баштине, материјалне и поготово нематеријалне, о заштити србског језика као културно-историјског и духовног добра србског народа, као и о крађи србског идентитета од стране идентитетски још увек јасно недефинисаних нација са простора Балкана.

На истинској србској елити је да ова питања србског интереса разради, допуни и јасније формулише.

Нико неће поштовати и чувати оно што је наше ако сами себе не поштујемо и ако не поштујемо и не чувамо своје.

На крају, треба рећи нешто о исмевању и манипулисању идејом да су Срби небески народ.

Срби су небески народ јер им стремљење духовног кода није искључиво земаљско, већ је поред земаљског усмерено и ка небеским вредностима. Те србске небеске вредности су – слобода, правдољубивост, истинољубивост, саосећање, милосрђе, витештво, љубав према ближњем и брига о ближњем, као и брига за свој род, потрага за смислом, захвалност према прецима и обавезност према потомцима, испуњење личног добра кроз заједничко добро, саборност…

То су небеске вредности којима се Срби и као народ и као људи воде, и управо те небеске вредности, као сама срж србског бића, одвајају нас од западног доминантно земаљског духовног кода и чине да тај искључиво земаљски код осећамо непотпуним и себи страним и не препознајемо га као наш.

Због тежње ка тим небеским вредностима Срби су небески народ. Није земаљско независно од небеских вредности, нити је смисао небеских вредности њихова посебна егзистенција изван земаљске стварности, већ је смисао у србском личном и колективном земаљском путу на којем се Срби воде управо тим небеским вредностима.

Тај наш србски пут нас чини Србима и управо због таквог нашег пута ми Срби смо небески народ.

И треба рећи оно што ми Срби одувек знамо.
Бог је присутан.

Само, ми Срби још увек смо одсутни.

У Београду, на Сретење, 2019. год.
Боривоје Ристановић

Србија данас

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Србија као задњи бастион глобализма и бољшевизма у Европи 11

Србија као задњи бастион глобализма и бољшевизма у Европи

После најновијих избора за ЕУ парламент у Стразбуру и после највећег икад забележеног изласка европских …

Западни медији о тектонским променама у ЕУ 12

Западни медији о тектонским променама у ЕУ

Европљани су се данас пробудили у новој политичкој стварности после избора за Европски парламент (ЕП), …

Један коментар

  1. Ovakav splet dogadjaja je proizveo najgori ljudski otpad koji se jos tada ustolicio na vrhu i ne odlazi vec decenijama tamo gde mu je mesto. Iznedrio je placenike, pljackase, vucibatine koje ce zarad svojih zadriglih i zabreklih stomaka i lagodnog zivota uciniti bukvalno sve sto od njih budu trazile gazde, bezosecajne pljackase koji bezumno pljackaju i otimaju sve sto im padne pod ruku, koji rasparcavaju Srbiju i prodaju sve sto mogu, pa cak i ono sto je javno dobro i sto je zabranjeno svim mogucim zakonima, pa i onim osnovnim ljudskim, prodati.
    Stvorio je najgori moguci ljudski talog i uslove za stvaranje njihovih kopija, klonova, prostitutki u svakom smislu i pogledu, koji ne prezaju ni od cega da bi sebi stvorili luksuzan zivot, koji su potpuno bezosecajni, bez svesti i savesti, bez ikakvih ljudskih osobina, metiljave mlakonje, snishodljive poltrone, slinave i sizofrenicne nemocne pedere, pederuse, drolje koje su na ministrarskim funcijama a koje ne umeju ama bas nista da urade, niti shvataju sta znaci biti ministar, mnostvno podrepasa, nakaznih mutavih mutant klonova, ukratko neke nakazne kreature koje su sve gore i gore i koje smatraju da imaju prava na sve, jer su mutanti, a ljudi ni na sta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *