Смоква крај пута литија у србској Црној Гори

И по плодовима које ти дају, владике своје познај

Ових се дана много спекулише о томе да ли митрополит Амфилохије и остали главари цркве у Црној Гори контролисано манипулишу србским Народом Божјим који се, неочекивано за све, после скоро вековног мртвог сна пробудио и једнодушно устао у епску борбу на последњој линији одбране своје Слободе – пред дверима Храма. И већ се полако јављају разногласја о томе како треба одговорити на ескалирајући државни тероризам, прве напрслине у монолиту народнога духа.

Како нама, непотпуно и лажно информисаним слабовидим људима, знати шта се заиста са Народом и црквом чини, и ко га води а ко га заводи?

У тој се борби, не једном, из главе и душе простог Народа чуло питање упућено главарима цркве: Зашто Црква не укаже на личност, или политичку опцију, за коју ће се гласати на блиским наредним изборима? Одговор на то питање био је, отприлике (о.Гојко Перовић…): црква не може то да учини јер се црква политиком не бави, одбацујемо сваку политизацију црквеног протеста, политика је прљава работа, није посао цркве да се у то меша…

Ту о.Гојко одговара не из своје главе, него у име цркве, односно јерархије, јер је свештеник само представник епископа. И не говори истину.

Јер, јесте посао цркве да се меша у политичку судбину Народа, јер Народ јесте Црква. И кад је црква историјски била интегрисана у империјални политички систем којег више нема јер је с антихришћанским предумишљајем разорен, она – црква, лаос – је бирала световног владара, односно акламацијом изабирала новога цара, помазивала га на царство, и обавезивала му се на верност.

Такозвано “одвајање цркве од државе” пројекат је зидарске религије, мафијашког масонског култа новог светског поретка, којим су клерикалци те религије најпре украли државу (=власт), Дом од Народа Божјег, а затим, пузећом инфилтрацијом, кренули и у преузимање Храма. Господа клерикалци са обе стране линије раздвајања (између “државе” и “цркве”) до сада су се, прећутно, џентлменски саглашавали око тог “мировног споразума“, као око нечег што “нема алтернативу” односно што представља “догмат” (респективним формулацијама, са аспекта “државе“ и са аспекта “цркве“, речено).

Међутим, у овом часу кад је досад у јаду згрчени Народ Божји устао, и, по заповести Божјој једнодушно, подигао главу исправивши се у својој пуној висини, која је мера раста пуноће Христове, одједном се показала јасна истина – све је његово, народно: и Дом његов, Држава односно власт над Домом (держава на старом сербском језику значи власт), и Црква, јер је он Црква.

А лаж зидара са обе стране невидљивог и непостојећег мисленог зида, остала је огољена, свима јасно видљива у својој наказној, скаредној и слаботињској ругоби и мизерији. Другим речима речено, лажни цар којем су слуге његове са обе стране координисано држале гаће – остао је го. И дрхти.

У Црној Гори је зло међу Србима кренуло, па у Црној Гори треба и да се заврши, ако Бог да.

(Овде, у загради, једна релевантна дигресија у историју болести, из анализе писане пре неколико година – коме је мрско или много да је чита, може слободно да је прескочи:

Како су Срби пали под власт ђавола?

Први и одсудни корак био је кад је у Србским Брдима и Црној Гори књаз Данило укинуо теократски племенски поредак, Црну Гору и Брда прогласио световном државом, расекао световну од духовне власти и увео масонску секуларну монархију, међукорак ка модерној демо(но)кратији. Тиме је располућено и смртно рањено народно биће Србиново, јер раздвајање душе-духа од тела је смрт. И од тада у муци издишу членови. Што лажју и преваром, што огњем и мачем, и ритуалним жртвоприношењем на олтар сатани (каиновска похара Куча на Петровдан, славу цетињских монтенегрина – прва крв у рату бивших срба против Срба!), зло је наметнуто Србима, и они су признавши власт књаза Данила, и потом књаза Николе, уместо заветне предањске власти Божје, примили и признали над собом власт кнеза овог света. Тако је сатана освојио световну власт, а затим је само ширио и укрепљивао, до овога што имамо данас – тоталитарне сатанистичке државе. Недуго после, у томе паду, Срби су се не само одрекли Божје власти над собом (держава, кратос = власт), него су се и Самога Бога одрекли комунизмом и атеизмом.

У међувремену, сатана је поставио свој кадар на власт не само у држави него, пузећи, преко државе и у цркви – она се није борила против сатанократске државе, па је и сама покорена. Неприметно, преварен, духовну власт своју у Цркви Лаос Божји предао је епископима, које он сам више не бира (синодални, на место предањског саборног принципа управе; власт у Цркви припада Народу Божјем – епископ није власник, ни стада ни тора ни пашњака, нити Пастир јер један је Пастир Добри, него је епископ стадом изабрани ован предводник и службеник свег Народа /“који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга“/; он је само портпарол и титулар власти Лаоса, лаократије, коју Народ Теодул демонстрира, остварује, и печати речју амин, на свако слово и дејство епископа – а печат је директорска ингеренција).

И тако је наступило савршено робство у којем смо данас. Србски Полис је разорен, и у њему камен на камену није остао.

А како су Срби живели и преживели и слободовали, од јафетовских времена до дана кад су своју државу прогласили секуларном, односно државом овога света, односно доменом демона, кнеза овога света?

У задругама, братствима и племенима. Углавном у брдима и горама, а кад је непријатељ и освајач био близу, далеко од градова и главних путева по којима је зло ходило. На својој земљи, у којој кад је био мир, сви су били сељаци, и кад је био рат сви су били војници. То је било Србско Царство, Сабор племена око првог огњишта света, земља слободних, никад покорених људи на хумовитом Хелму. Народ племића, јер само су племићи слободни, и само Племе рађа племените. Народ у Сабору самовласних племена у давна времена назван именом Сораби – Сабор раба Божјих, сједињених у Теодулији Јединоме Истинитом Богу.

А данас?

Данас су Срби, жалосни остатак који се свога идентитета није формално одрекао, окупирани, највећим делом дегенерисани и генетски модификовани, и потпуно поробљени сатанистичком државом. У шаци сатаниној, а он сваким даном помало појачава стисак својих фаланги. То је архетипско робство, једнако библијском Египатском робству. Једини начин да се ослободи из тог робства, из опресије, је да се изађе из сатанине државе. Пасха, Излазак.

Како су се наши јуначки Преци – Слава им и Милост! – борили са непријатељском влашћу (=державом) и поробљивачима?

Када је нису могли победити у отвореној борби, ратовали су тако што је нису признавали (одбијали су да плаћају данак), и тако што су се повлачили дубље у планине – неосвојиви србски акрополис, и у збегове ако је држава кретала у поход против њих. Тако су, а да тога можда нису били ни свесни, савршено испуњавали Христову заповест: „Кад вас потерају у једном граду, бежите у други“ (Мт.10.23), и заповест апостолску: „Стојте у слободи којом вас Христос ослободи, и не будите робови људима“ (Гал.5.1, 1.Кор.7.23).

И увек су радије ишли у смрт, него да признају вражју власт над собом, јер знали су – ко призна власт врага, тај му је себе и све своје предао, а што се милом преда то се ни силом више не враћа. Признање власти врага над собом је издаја Рода и Завета, и одрицање од Христа.

Шта је наша дужност?

Слобода је свештена и духовна категорија, и у духу се осваја или губи. Слобода није од овога света, и истинска слобода је слобода од овога света; зато, и у оковима се може бити слободнији него на царском трону. Ми, матори, данас и можда сутра умемо бити слободни и у овим ланцима и можда можемо душу непоробљену да сачувамо, али немамо право да својој деци предамо окове и да их оставимо у њима. Дужност нам је да им покажемо и предамо предањску, и предачку свештену Слободу, које смо заветни баштиници. Да их научимо њој. А како ће јој се научити, ако Слободу никад нису видели?

И осим тога, наша је одговорност сугубо већа, јер ми, наше генерације, возглављујемо – рекапитулирамо Историју (то је јасно ономе који има очи да види). Ми смо они о којима Се Господ питао: „Син Човјечији када дође, хоће ли наћи Вјеру на земљи?“ (Лк.18.8).

А шта реално можемо ми, раслабљени?

Рат човека на земљи је рат са злом. Стратегија у томе рату је радикално неприхватање зла. То значи – гонити сатану, изгонити зло из себе, из свога окружења, из заједнице („избаците зло сами између себе“, 1.Кор.5.13), не дати злу места, и немати никаквог општења са злом („какву заједницу=општење има светлост са тамом?“ 2.Кор.6.14). Древно правило хришћанске трезвености је – не расуђуј о злу, и не разговарај са њим, него га избегавај (а кад се конфронтира, Срби знају: „не причај с њим, набоди га!“ – Крстом и Именом Христовим).

Дакле, за почетак, најважније – не признати власт сатанистичке државе над собом. То значи оградити се од државе у духу, поново пљунути на њу као на ђавола у Крштењу (а кад цело село пљуне, воденица се заврти!), не покоравати јој се, одвојити се од њених пипака колико је могуће, одбити јој послушност у свему у чему је могуће. И оформити своју власт (државу), самовласну власт над својим Домом, на сасвим другој егзистенцијалној равни која је паралелна равни државне тираније, и ни у бесконачности се не пресеца са њом.)

И како би све то зло могло да се, ако Бог да, ипак добро заврши, неочекивано видимо ми данас (и ту на ум слеће дивна реч хришћанског оптимизма, Владике Николаја – “Шта је језик србски? Шта србски зборити? То су чет’ри речи: све ће добро бити!”). То је пут који је Сама Десница Божја отворила и показала Народу Христовом – промена Десницом Вишњега (Псалам 76:11).

На наступајућим изборима у Црној Гори црква треба да саборно изабере и предложи једнога кандидата за народну власт. Тај кандидат не мора да буде политичка или јавна личност. Штавише, и боље је да не буде. Идеално, требало би да буде прости честити домаћин, од Соја, Богу вјеран и Цркви послушан, у мудрости, чојству и јунаштву освједочен, и на жртву за ближњега спреман. И, најбоље, који власт уопште не жели. Таквих је много у србској Црној Гори, и није проблем да се нађу. Ако владике не умију, нека пусте народу да кандидата сам нађе и саборно изабере, и нека му се онда не мијешају у избор.

И тада, кад буду избори, да сав овај дивни јуначки Народ који кротко и достојанствено овијех дана ходи за Крстом и Христом, изађе и гласа за тога једнога. Ни то није проблем – јер ако је народ толико послушан свештенству данас, и све чини по благослову, још ће више по благослову и сложно учинити када дође пресудни час избора.

И ту је крај окупационој власти сатаниста.

А тада се већ могу и мирно и легитимно повући и промијенити сви окупаторски пасји закони, укључујући и овај посљедњи (посљедњи им био да Бог да), о отимању црквене имовине. И ако су сатанисти одвојили цркву од државе, Хришћани на власти их могу опет саставити, у свезу за коју их је Бог промислио – да несливено и нераздијелно буду једно.

Ако се то, ипак, не деси, онда је јасно. Висока господа која држе власт у цркви у Црној Гори вјерни су службеници господара овога света. И само шетају Народ водећи га у круг за голеш планину – да све стадо буде на окупу, тихо-мирно, кротко, угојено, и њиховом богу приступачно.

Зато, мили свети Народе Божји у Црној Гори и Брдима, у Приморју и Старој Херцеговини – тражи од својих владика плодове својега молитвеног труда у Винограду Христовом и свом, који нелењиво и трудољубиво чиниш у ове зимске дане, ограде му с пјесмом утврђујући! Тражи плодове, припадају ти! Гладни смо, огладњесмо сви (Матеј 21.18), и ви и ми са вама!