fbpx

Срби „ново Душаново царство“ дали за три пропале Југославије

0
(0)

Још од Гарашанина, процес српског националног ослобођења, текао је паралелно са развојем идеје уједињења словенских балканских народа (изворно је та идеја обухватала и Бугаре). Може се слободно рећи да је та идеја била код Срба општеприхваћена, односно није имала снажну опозицију

Српске елите нису биле у стању да разумеју, па ни да у пракси остваре „ново Душаново царство“, као државу засновану на моралним вредностима, а не на западном рационализму, иако се већина Срба према Југославији односила позитивно, у складу са својим православним цивилизацијским кодом

* Трагична контроверза између позитивних и негативних димензија Југославије, потиче од непомирљивих супротности (које су дошле до изражаја у безброј историјских ситуација, а најјасније у 20. и 21. веку) између православног цивилизацијског кода, и западног, као његове антитезе

Православни код је искрен и мирољубив, а западни лукав и агресиван. То је довело до усташког геноцида над Србима, који је у коначном билансу уништио Југославију, заувек осуђујући њене противнике и китећи венцем мученика њене браниоце

* Католичка компонента Југославије, у свим државним уређењима и доминантним идеолошким миљеима, у складу са својом насилничком природом, не само да је радила на њеном рушењу, него и на уништењу или исељењу православног живља, осећајући опасност да сама буде анихилирана у додиру са позитивном супротношћу

* Православна компонента је пак, и сама ослабљена западним утицајем, губила будност, па се у складу са својом природом понашала искрено и пријатељски, и то у неадекватном миљеу национализма западног типа, који јој није иманентан. Резултат је да је Југославија у савремено доба, на прелазу из 20. у 21. век, дефинитивно разорена, у конфликту који је, као и раније, диктирао Запад и у којем јесте било мање људских жртава него у Првом и Другом светском рату, али је број Срба у Хрватској мањи него икад

________________________________________________________________________________

Пише: Владимир КРШЉАНИН

ЈУГОСЛАВИЈА је имала своју много пута описану предисторију – и код православних Срба и код католичких Хрвата и Словенаца, и код осталих југословенских етничких и верских група.

Такође је детаљно изучена и њена реална историја, посебно историја прве Југославије.

Када је у питању друга Југославија, поједини аспекти њене историје још нису довољно изучени, пре свега због идеолошких ограничења стављаних пред науку. Њена завршна деценија, као и период треће („скраћене“) Југославије, и поред великог броја радова, нису довољно расветљени, и због недостатка историјске дистанце и због есктремно супротстављених ставова критичара и бранилаца Југославије, како међу домаћим, тако и међу иностраним чиниоцима.

Још од Гарашанина, процес српског националног ослобођења, текао је паралелно са развојем идеје уједињења словенских балканских народа (изворно је та идеја обухватала и Бугаре). Може се слободно рећи да је та идеја била код Срба општеприхваћена, односно није имала снажну опозицију.

У политичкој пракси, југословенска идеја је добила пуни замах, и остварена је, под вођством Николе Пашића и захваљујући ратним резулататима Србије у Првом светском рату, упркос резервисаности и противљењу у редовима савезника.

КСХС, односно Југославија, створена после Првог светског рата, имала је димензије Историјске Србије, па је у добром делу политичке јавности популарно и поздрављена као „ново Душаново царство“. Нажалост, у време Наполеонових ратова, западни рационализам и западни концепт нације су постали доминантни у Европи, укључујући православне земље, што је довело до многих неспоразума, ратова и револуција.

Све на простору Душановог царства

Стога српске елите нису биле у стању да разумеју, па ни да у пракси остваре „ново Душаново царство“, као државу засновану на моралним вредностима, а не на западном рационализму, иако се већина Срба према Југославији односила позитивно, у складу са својим православним цивилизацијским кодом.

Трагична контроверза између позитивних и негативних димензија Југославије, потиче од непомирљивих супротности (које су дошле до изражаја у безброј историјских ситуација, а најјасније у 20. и 21. веку) између православног цивилизацијског кода, и западног, као његове антитезе.

ПРАВОСЛАВНИ цивилизацијски (оригинални европски, вредносно-морални) код је утемељен на две основне хришћанске заповести, на љубави и искрености, на људској заједници, стваралаштву и друштвеној правди. Човеков живот треба да пролази у добрим делима, као тежњи ка спасењу, а спасење ни један људски ауторитет човеку не може гарантовати.

ЗАПАДНИ квазицивилизацијски, односно антицивилизацијски код је утемељен на тобожњим хришћанским темељима, а у ствари на завери да се хришћанска вера злоупотреби ради људске себичности и похлепе, које хришћанство негира. Стубови западног кода су јавно рационализам, индивидуализам и приватна својина, а полујавно похлепа, конкуренција и социјал-дарвинизам. Спасење се може купити (католичка варијанта) или је гарантовано свима који поштују поредак (протестантска варијанта).

Ове две цивилизацијске антитезе се међусобно у потпуности искључују. Постојање једне искључује постојање друге. Њихово мешање је доктринарно непожељно, чак и забрањено, а пример Југославије показује да ни компромис није могућ.

Православни код је искрен и мирољубив, а западни лукав и агресиван. То је довело до усташког геноцида над Србима, који је у коначном билансу уништио Југославију, заувек осуђујући њене противнике и китећи венцем мученика њене браниоце.

Један од кључних историјских фактора употребљених против Југославије били су закључци Дрезденског конгреса, на коме се КПЈ 1928. изјаснила за разбијање Југославије, под утицајем Коминтерне и њених ставова усвојених на Петом конгресу 1924. у Москви. Иако је Коминтерна 1935, под утицајем фашистичке претње, званично променила свој однос према Југославији, антисрпске поставке Дрезденског конгреса трајно су утицале на понашање и ставове многих чланова „Титове групе“, која се наметнула у руковођењу КПЈ, партизанском борбом и другом Југославијом, што је олакшало њено разбијање 90-их.

Од значаја је проверити тезу о цивилизацијском краху Југославије на примеру ставова Коминтерне, као атеистичке организације, предвођене руским револуционарима.

Своју негативну позицију према Југославији Коминтерна је изложила у званичном документу «Национална питања Средње Европе и Балкана» усвојеном на Петом конгресу 1924. године. Одмах пада у очи да се негативна позиција не односи само на Југославију, него на практично све нове државе настале у Европи као последица Првог светског рата.

Комунисти тог времена су у потпуности прихватили Лењинову оцену о неправедном, империјалистичком карактеру тог рата, па су се све њихове оцене о ситуацији у Европи годинама ослањале на ту темељну оцену. Сходно таквом карактеру рата, и све његове последице, укључујући новонастале државе, имају се негативно оценити, сматрали су они. Већ у уводном делу наведеног документа, износи се оцена да је победа једне групе капиталистичких држава над другом, довела до јачања националних противречности и националног угњетавања у Средњој Европи и на Балкану.

«Диктирани силом победничке Антанте, Версајски, Сен-Жерменски и други споразуми који су уследили, створили су, у циљу борбе са пролетерском револуцијом, нове мале империјалистичке државе – Пољску, Чехо-Словачку, Југославију, Румунију, Грчку, засноване на анексији значајних територија са становништвом других нација, које су постале жаришта националног угњетавања и социјалне реакције.»

За Коминтерну, национално питање је у Европи после рата заоштрено, а борба «угњетених народности» постаје и «борба против империјалистичке буржоазије која је победила у рату».

Коминтерна афирмише гесло о «праву сваког народа на самоопредељење, све до отцепљења» и тражи отцепљење «угњетених народа» из свих наведених «нових малих империјалистичких држава». Истовремено, Конгрес Коминтерне оштро осуђује све оне «појединце и групе» у редовима КП земаља овог региона, који «великодржавно» скрећу у страну «социјал-демократизма» или «национал-бољшевизма», остављајући «масе трудбеника» под «влашћу и хегемонијом шовинистичке буржоазије», тако што пристају да се изврше само «делимичне реформе» нових држава и «угњетеним народностима» понуди само аутономија унутар тих држава.

Шта више, Коминтерна од комуниста у овим државама захтева сарадњу са «револуционарно-националним организацијама», инфилтрирање у њих, и ако је могуће, стављање на чело борбе «угњетених народности». Комунистима се, истовремено, намеће обавеза да воде енергичну борбу против распиривања националне мржње и шовинизма од стране буржоаских и социјал-демократских партија. Апострофира се и потреба «одлучне енергичне борбе» против антисемитизма, који се «крајње појачао» у Пољској, Румунији и Мађарској.

А ваљда као потврду искрености и доследности свог залагања за равноправност народа и социјалну правду, Конгрес Коминтерне на крају уводног, општег дела овог документа, одобрава залагање, понуђено од стране комунистичких партија балканских земаља за «балканску федерацију равноправних и независних радничко-сељачких република».

У наставку поменутог документа, Конгрес Коминтерне, детаљно разматра најзначајнија национална питања Средње Европе и Балкана, у посебним поглављима, са следећим насловима и редоследом: 1. Македонско и тракијско питање; 2. Украјинско питање; 3. Југо-словенско питање; 4. Чехо-словачко питање; 5. Горње-шлезијско питање; 6. Белоруско питање; 7. Литванско питање; 8. Мађарско питање; 9. Трансилванско и Добруџско питање и 10. Албанско питање. Уз документ је штампано и допунско разјашњење ИК Коминтерне из октобра 1924. о чехо-словачком питању.

Што се тиче садржине закључака Коминтерне о овим питањима, односно налога комунистичким партијама, они изгледају овако: 1. Треба да се ослободе и уједине делови Македоније, који се налазе у Бугарској, Грчкој и Југославији; исто важи за делове Тракије у Грчкој, Турској и Бугарској.

2. Прикарпатска Рус у Чехо-Словачкој, Западна Украјина (Источна Галиција, Волињ, Подљашве, Волињско Полесје и Холмшчина) у Пољској, као и Бесарабија и Буковина у Румунији, треба да се ослободе и припоје Совјетској Украјини.

3. Словенија, Хрватска и Македонија треба да се издвоје и постану независне републике, а комунисти се још морају борити и за ревизију Видовданског устава (иако се њоме не може решити национално питање), против монархије и против хегемоније српске буржоазије, која спроводи национално угњетавање и денационализацију осталих народа, иако Срби чине само 39% становништва земље.

4. По аналогији Срби-Чеси, констатује се сличност Чехо-словачког са Југо-словенским питањем. Не само да Словаци треба да имају своју државу, него и Немци, Мађари, Украјинци и Пољаци који живе у тој земљи треба да остваре своје право на самоопредељење и отцепљење. У допунском разјашњењу ИК, међутим, допушта се и подршка захтевима појединих националних мањина да добију аутономију (иако је, како се наводи, такво решење «половично»), док се могућност образовања «федерације националних радничко-сељачких република», као добровољног савеза, сматра најпримеренијом за период по укидању капитализма.

5. У питању Горње Шлезије, подељене између Немачке и Пољске, а насељене са оба народа, Коминтерна тражи од КП Немачке и Пољске да се у овој радничкој покрајини доследно боре и за диктатуру пролетаријата и против националног угњетавања.

6. Западна Белорусија (у саставу Пољске) треба да се ослободи и прикључи Совјетској Белорусији.

7. Источна Литванија (у саставу Пољске) треба да реализује своје право на самоопредељење до отцепљења.

8. Мађари на територијама које су анектирале Румунија, Чехо-словачка и Југославија, треба да имају право на самоопредељење до отцепљења.

9. Трансилванија и Добруџа треба да имају право да се издвоје у независну државу.

10. Делове Албаније су завојевале Италија, Југославија и Грчка, па треба подржати борбу албанског становништва за независност.

У президијуму на свечаном отварању Петог конгреса Коминтерне, седели су (по редоследу и са афилијацијама како су предложени): Зиновјев (председавајући), Клара Цеткин, па онда Стаљин, Бухарин и Троцки (у име РКП), Телман и Гешке (Немачка), Трен и Селве (Француска), Бордига (Италија), Шмерал и Муна (Чехо-Словачка), Коларов (Балкан), Валецки (Пољска), Катајама (Јапан), Рој (Индија), Стјуарт (Енглеска) и Ден (Америка).

У својој уводној речи, на прву петогодишњицу Коминтерне, Зиновјев констатује да се покрет не развија онако брзо «као што смо желели» и да је чак и сам Лењин сматрао да је «питање победе пролетерске револуције у свим земљама – питање месеци». Ипак, Зиновјев констатује да није мало постигнуто – завојевана је шестина Земљиног копна, и додаје: «Да, заиста, победе још нема и предстоји нам да завојујемо још пет шестина земљиног копна, да би цео свет постао Савез Совјетских Социјалистичких Република.».

Зиновјев предлаже, и Конгрес усваја, посебне изјаве и планове обележавања 10-годишњице Великог, односно, како га у Коминтерни називају, «империјалистичког рата».

На готово сва међународна питања, а и на наше, «југословенско» утиче «опседнутост» Коминтерне овим ратом и његовим последицама, што није ни чудо, јер су и руска револуција и многи револуционарни потреси широм Европе и света, били невољне последице овог рата.

На Шестом конгресу, 1928, већ нема ни Троцког ни Зиновјева. Председава Бухарин, а Стаљин се дочекује овацијама. Тонови су мирнији, и коначно је, после вишегодишњег рада, усвојен Програм Коминтерне, за који се констатује да је «програм борбе за светску пролетерску диктатуру, програм борбе за светски комунизам».

У програму се констатује «могући потрес светског капитализма» и «низ револуција и револуционарних збивања» после Великог рата и Октобарске револуције: јануар 1918 – револуција у Финској, август 1918 – «пиринчане побуне» у Јапану, новембар 1918 – револуције у Аустрији и Немачкој, март 1919 – револуција у Мађарској и устанак у Кореји, април 1919 – совјетска власт у Баварској, јануар 1920 – Турска револуција, септембар 1920 – радници заузимају фабрике у Италији, март 1921 – раднички устанак у Немачкој, септембар 1923 – устанак у Бугарској, јесен 1923 – револуционарна криза у Немачкој, децембар 1924 – устанак у Естонији, април 1925 – устанак у Мароку, август 1925 – устанак у Сирији, мај 1926 – генерални штрајк у Енглеској, јул 1927 – устанак радника у Бечу. Посебно се подвлачи значај Велике кинеске револуције.

У другом по значају документу који је усвојио Шести конгрес, «О међународној ситуацији и задацима Коминтерне» (стр.56), констатује се да је амерички капитал допринео привредном јачању Немачке, и са горчином додаје: «Ако је у време свог привредног, политичког и националног понижења Немачка трагала за споразумима са пролетерском државом, једином државом која је била против империјалистичког поробљавања Немачке, сада нарасле тенденције немачког нео-империјализма све више гурају немачку буржоазију на анти-совјетске позиције».

АВНОЈ – Тито

Овде се наслућује скора појава немачког нацизма, али се и индиректно признаје да је антијугословенска позиција Коминтерне била плод нереалног очекивања комуниста да ће због версајског понижења Немачка бити друга европска земља, после Русије у којој ће револуција победити.

Огорчена борба комуниста против свих «версајских творевина», била је дакле, више прагматична последица те нереалне пројекције, него натегнута теоријска поставка о њиховом «империјалистичком карактеру».

Овај документ се осврће и на ситуацију на Балкану далеко блаже него документ Петог конгреса, али не негирајући његове поставке. Констатује се да су «скоро све балканске партије преживеле озбиљну унутарпартијску кризу, изазвану – у условима тешких пораза и крајње сложене објективне ситуације – политичким грешкама, десним скретањима неких руководећих група и жестоком фракционашком борбом.».

Од партија се захтева «правилна политика по националном питању», не прецизирајући шта то значи и на крају констатује: «Све балканске партије морају да боље него раније координирају и обједињују свој рад под заједничким политичким слоганом формирања радничко-сељачке конфедерације балканских земаља.».

Може се закључити да се позиција Коминтерне према Југославији у потпуности заснива на западном антицивилизацијском коду.

1) Теза о самоопредељењу народа до отцепљења (укључујући и националне мањине) потпуно се темељи на западном концепту нације, који је индивидуалистички и конфронтациони. 2) У духу тежње за револуцијом (насилном променом поретка), комунистима се сугерише сарадња са „национално-револуционарним“ снагама, што су у случају Југославије – усташе и друге фашистичке организације. 3) Православни, вредносно-морални тип људске заједнице се у потпуности превиђа (па се за позитивну алтернативу проглашавају федерација или конфедерација) полазећи од погрешне догме да је историјски развој Запада једини објективни начин развоја људског друштва. Уколико чињенице показују да у другим деловима света није било тако, утолико горе по чињенице.

Овакав, западни приступ, чак и ако је добронамеран, превиђајући православну цивилизацију, превиђа и немогућност „цивилизацијског компромиса“.

У случају Југославије, њена католичка компонента је, у свим државним уређењима и доминантним идеолошким миљеима, у складу са својом насилничком природом, не само радила на њеном рушењу, него и на уништењу или исељењу православног живља, осећајући опасност да сама буде анихилирана у додиру са позитивном супротношћу.

Православна компонента је пак, и сама ослабљена западним утицајем, губила будност, па се у складу са својом природом понашала искрено и пријатељски, и то у неадекватном миљеу национализма западног типа, који јој није иманентан.

Резултат је да је Југославија у савремено доба, на прелазу из 20. у 21. век, дефинитивно разорена, у конфликту који је, као и раније, диктирао Запад и у којем јесте било мање људских жртава него у Првом и Другом светском рату, али је број Срба у Хрватској смањен више него икад.

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Сорошева приватна НВО организација која окупља европске глобалисте напала Србе и СПЦ

0 (0) “СПЦ је непријатељски настројена према црногорској држави и њеној прозападној оријентацији, због чега …

НАТО послао „контрахибридни” тим у Црну Гору

1 (1) Подгорица – Председавајући војног комитета НАТО, маршал Стјуарт Пич, казао је да се …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *