Срби у Америци разочарани у отаџбину: Мајка на речима, маћеха на делу

0
(0)

Поверење између матице и дијаспоре у Америци је клинички мртво, и скоро да је умрло. Можда ће то некоме звучати као прејака констатација, али након вишедеценијске болести, то је, у ствари, очекиван исход.

– Потребно је чудо да се поверење поврати, нарочито ако имамо у виду да ниједан корак није начињен у том правцу. Тек неки појединац и даље покушава да сачува ту важну нит, спону, али та битка је унапред изгубљена – каже за „Вести“ Деско Никитовић, дугогодишњи конзул Србије у Чикагу.

– Желео бих да нисам у праву, али реално је да за 30 година у Америци неће постојати српска дијаспора у оном смислу у коме је постојала последњих 100 година.

Бунар очаја

Разлога за разочарање и неповерење има толико да је увреда за интелигенцију расправљати о њима. Никитовић лично је небројено пута сведочио да један конзул није у стању да се избори са српском бирократијом, ако се тако може назвати.

Пут од Чикага до српског пасоша је ствар издржљивости, а мери се годинама.

Свако би се зацрвенео пред невољношћу и немарношћу државе, да док министар Милан Париводић 2006. године у име Владе Србије на Нијагариним водопадима држи говор приликом откривања споменика Николи Тесли, његов унук годинама чека српски пасош. А желео га је само у знак сећања и пијетета према отаџбини свог генијалног претка.

– Јован Трбојевић био је један од два директна потомка Николе Тесле. Недавно је преминуо у Монте Карлу. У Чикагу је био успешан послован човек. Био сам шокиран и разочаран када да му је три и по године од када је поднео захтев за држављанство из Београда стигао одговор да мора да достави и оригинални извод из књиге рођених за своју мајку. Јован је у том тренутку имао 82 године.

Непожељни

– Тема дијаспоре је тренутно непопуларна, јер односи са матицом формално правно – не постоје. Иронично, о дијаспори говоре понеке партије, иако је то тема „од највећег националног значаја“. Трећина грађана Србије, који су одласком изразили неслагање са статусом кво и назадовањем, живи у иностранству. И они су данас апсолутно непожељни у својој земљи.

На питање шта је препрека да се пасоши и држављанства дају по краћој процедури (баш као свуда у свету), Никитовић напомиње да му све животно и професионално искуство није дало јасан одговор.

– Не знам. То је као када бацимо камен у бунар. Пошаљемо документа и захтеве у Београд и чекамо.

Плати, па гласај

А, оним Србима у Америци који су се изборили за пасош матице често је ускраћено основно демократско право да гласају. Током 11 година колико је Деско Никитовић водио конзулат, пет пута су организовани избори у Републици Србији. Сваки пут је, истиче, доживео „и лично понижење“.

– Замислите како изгледа да човеку који је узео слободан дан, путовао да гласа, кажеш да није у бирачком списку. На папиру сваки држављанин Србије, где год да живи на планети, има право да гласа. А држава ти каже – можеш да гласаш, али иди из Сан Франциска у Чикаго, плати авионску карту за четири члана породице 2.000 долара, плати хотел још 1.000 долара, узми два слободна дана, путуј десет сати. И када стигнеш на бирачко место, нема те на списку – не можеш да гласаш. Имао сам и такве случајеве. Једном чак ни двоје запослених у конзулату није било уписано у бирачки списак.

Дискриминација

– Највеће право које појединац може да има у односу на једну земљу је право држављанства. А најважније право које проистиче из држављанства је право гласа. Оно не може бити ничим ограничено осим годинама, у смислу да је неко пунолетан, и пословном способношћу. Не постоји фактор ограничења који се зове пребивалиште. То што Србија ради је класична дискриминација сопствених држављана. Нажалост, ако би хтели да се организују, могли би чак и да имају добар аргумент пред Судом за људска права у Стразбуру и туже своју земљу.

И док је и прича о гласању дијаспоре изгубила сваки кредибилитет, српска дијаспора у САД, услед многобројних проблема у „комуникацији“ са матицом полако је окретала главу на другу страну.
– За нас није било изненађење да 2014. баш нико не гласа у целој Канади, а знамо колико Срба има тамо. Није изненађење ни да наши старији, када оду у пензију, уместо да купују некретнине у отаџбини и селе се тамо, купују их свуда, осим у Србији. Својевремено сам направио елаборат о репатријацији Српске дијаспоре, где би се градио ланац установа за старије људе, а тако би се у ствари контакт са отаџбином пренео и на унуке. Али, истини за вољу, и та шанса је пропуштена и изгубљена.

Замена теза

Деско Никитовић живи скоро три деценије у Америци и као представник српске дијаспоре предводио је све антиратне демонстрације у Чикагу 1999. године, ставове српске заједнице преносио је и путем највећих америчких ТВ станица, Си-Ен-Ена, Фокса, Ен-Би-Сија. Био је председник Конгреса српског уједињења у Чикагу. На основу тог искуства каже да и када се, додуше ретко, у Србији говори о дијаспори, то се чини наопако и необјективно.

– Стално се говори да дијаспора нешто хоће. Такву замену теза би свако добронамеран требало да заустави. Није потребно да ико брине о дијаспори, јер ти људи имају своје породице, послове, зарађују за леп живот и њима не треба ништа. Они дају. Томе у прилог говори и процена Светске банке да пет и по милијарди долара годишње стиже из дијаспоре у Србију. Незванично много више. За Србију са БДП-ом од око 30 милијарди годишње то је озбиљна финансијска ињекција која одржава стабилан курс динара.

Спасавање пилота

– Србија уместо да је градила однос са САД на основу 512 спасених америчких пилота у Прањанима, највећем спасавању авијатичара у историји човечанства, власти су се тога стиделе јер су то радили четници. У име обрачуна са идеолошким непријатељем, Србија је упропастила, односно зауставила односе са Америком. О спасавању авијатичара историчар и писац Грег Фримен написао је озбиљну књигу, можда најпохвалнију за Србе у новијој историји. Послао сам примерак у Белу кућу, промовисао је по САД. Донирао сам новац за превод на српски језик, али праве промоције у Србији није било. Очигледно да се држава тога стиди.

Иначе, породица Никитовића је лично послала и донирала велике количине помоћи Србији. Каже да је поносан на сва та средства која је донирао својој отаџбини и што за 11 година Конзулат у Чикагу није потрошио ни долар на репрезентацију, већ је сам плаћао све пријеме које је организовао.

Губи само Србија

Храбри су они коју су државу напустили у потрази за бољим животом, мада Срби који су се по Европи и Америци скућили верују да су још храбрији они који муком стечени капитал инвестирају назад у отаџбину. Разлог су бројне непријатности, а све што је преживео наш славни кошаркаш Владе Дивац, истиче Никитовић, прихваћено је као доказ да су све гласине и спекулације тачне.

– Владе Дивац је школски пример српске трагедија и зла. Невероватно је какав углед има у САД. Ни данас не може да прође Чикагом од обожавалаца. Све што је доживео у Србији натерало је друге људе да се буквално крију. У нашој дијаспори имате око 6.000-7.000 доктора наука, а у Америци око две и по хиљаде. Једва сам неке од њих, на лични контакт и обећање, успео да привучем да учествују на неким скуповима. Плаше се да ће бити злоупотребљени.

Бициклом против булдожера

Током 11 година дугог дипломатског мандата, Деско Никитовић залагао се за побољшање економске сарадње Америке и Србије, побратимио је Чикаго и Београд, државу Илиноис и Србију, па чак и аеродроме „Никола Тесла“ у Београду и О’Харе у Чикагу.

Врата његове канцеларије у конзулату су буквално увек била отворена, јер сматра да „свако ко жели да се јави, не мора никоме да се најављује или да то објашњава“. Посебно је, истиче, водио рачуна о оним нашима који „немају везу“.

– Знате, нису сви успели да остваре амерички сан. Поносан сам што су на наше пријеме долазили и они у Клузовом капуту из 70-их. Нису позивани само најпаметнији, најуспешнији и најбогатији. Желео сам да се сви осећају добродошло и равноправно.

Као конзул сматра да је чинио све што је могао, али опет „у складу са околностима“.

– Већ сам дуго живео у Чикагу када сам као нестраначка личност именован 2002. године, па је било сасвим логично очекивати од мене да познајем људе, имам одређена знања и искуство, па да то и применим. У конзулату, у оквиру колектива је била породична атмосфера, али са војничком дисциплином у раду са странкама.

Наш конзулат у Чикагу је много, много пута имао прилику да се истакне, односно заштити држављане Србије.

– Успели смо да спасемо децу породице Настић, коју је родитељима одузела држава без икаквог основа. На реч смо од наших људи за један дан сакупили 50.000 евра за адвокате. Био је то незапамћен случај у Америци да једна мала заједница без политичког утицаја стане пред амерички систем. Као да сте са бициклом стали пред булдожер. А ми смо успели да га зауставимо! У Аризони сам успео да спасем 22 Срба из Босне и Херцеговине, којима је претио затвор, а потом депортација са породицама. Нисам могао да се позовем на Бечку конвенцију, јер су само двојица имала српско држављанство, али сам искористио Резолуцију Скупштине Србије којом се односи са дијаспором проглашавају од највећег државног значаја. Код америчких власти сам упорно инсистирао да сам зато у обавези да реагујем и да зауставим дискриминацију на етничкој основи.

И сам каже да није изненађен што је објављен један чланак у Србији где се се говорило да му је држава плаћала вилу где он живи. Наиме, то је била његова кућа, коју је он користио за резиденцију, а Министарство је плаћало струју и воду, што је упола мање од закупа једнособног стана у Чикагу.

– Покушаји увлачења у блато свакога из дијаспоре, ко ради за Србију а не за интересне групе, произвео је револт код наших људи. Испада да се у Србији успех не опрашта.
Никитовић признаје да већ годину дана није крочио у конзулат Србије у Чикагу, те додаје „ту не иду више ни други“. Осврћући се на време проведено у служби у Министарству спољних послова и ово данас, примећује да ипак постоји једна разлика.

– Разлика је у томе што данас баш никога не интересује да се проблеми дијаспоре реше. Да се разумемо, Срби у Америци више немају очекивања од отаџбине и то им неће нашкодити. Наставиће да се баве својом породицом, средином у којој живе и настојати да буду што већи Американци, јер им Србија деценијама поручује да на њу не рачунају. Штету ће имати само народ у Србији.

Инвестиција о којој се прича

Основао је консултантску фирму Капитал линк интернешенел и почео сарадњу са „Дарбџ Оверсеас“ америчким Правјат еквити фондом као директор у Ист поинт холдингу, а чији је данас извршни председник и већински власник.Деско Никитовић у САД живи већ 26 година. По окончању рада за МСП, септембра 2013, каријеру је наставио у приватном сектору.

Данас Ист поинт у Србији запошљава близу 2.500 људи, а најважнија компанија у његовом саставу је и Ваљаоница бакра у Севојну, губиташ транзиције, а данас успешна фирма са 1.200 запослених.

– По мени, то је најбоља фабрика у оквиру Ист поинт холдинга и има највећу будућност. Производи од бакра су потребни свуда у свету, ми извозимо 90 одсто наших производа, и не зависимо од економске ситуације у Србији. Бакар је берзанска роба, цена се формира на берзи у Лондону, купујемо бакар и у Бору, прерађујемо и продајемо широм света. Седми смо нето извозник из Србије, а ускоро ћемо бити међу првих пет. Не тражимо ништа, само фер-плеј, једнаке услове на тржишту, као и за све друге.

Никитовић ипак у Србији послује као амерички држављанин.

– Не бих преузео ризик да улажем као грађанин Србије. У САД сам стекао капитал, тамо плаћам порез, и зато он мора бити апсолутна брига САД. Од америчке државе не очекујем гаранцију за своју инвестицију, већ подршку. Амерички прописи о пословању ван САД су јасни, и морају да се поштују свуда у свету. Међу њима је и закон о корупцији, по коме за мито који бисте дали у Београду, можете да одете у затвор у Чикагу.

Ј. Л. Петковић – Вести

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Трампов главни адвокат: Бајденов изборни штаб је реализовао централизовани план за крађу избора

4 (4) * Рудолф ЂУЛИЈАНИ: „Када смо започели истрагу, <…> брзо је постало јасно да …

Бурно у Kосовској Митровици: Грађани чувају апотеке од шиптарске полиције (видео)

5 (6) У центру Северне Митровице, испред једне од апотека негодовала је група грађана, а …

2 Коментара

  1. Stvar je jasno….u birokratiji srpskoj sede poltroni…čekaju penziju i rade kombinaciju za pare…..namerno se to radi da Srbi mrze svoju drzavu i da se nepodnose …..Asimiliramo u druge narode,……..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend