Насловна / Став / Србија између дириговане улице и ресуверенизације „Петооктобарске Републике“

Србија између дириговане улице и ресуверенизације „Петооктобарске Републике“

* Прозападна опозиција и њене – вечито исте – културно-интелектуалне пришипетље од увођења вишестраначја у Србију имају проблем чије премошћивање је неспојиво са начелима демократије и правне државе. То је проблем недовољне подршке у народу… Свесна тога, прибегава једној – по друштво и државу врло опасној – тактици која се своди на покушај уличног фингирања легитимитета и доласка на власт без избора

Прећутна логика ове операције налаже да је народ неписмен и медијски заведен да гласа за власт, због чега на просвећену елиту пада бреме одговорности да га пробуди и поведе у бољу будућност, са или без његове воље

Све је стављено у функцију изградње политичке логике према којој доктор некад мора лечити пацијента и против његове воље (истине ради, Вучић примењује идентичну логику када говори о потреби да се што пре реши косовски проблем)

* Вучићу је мандат на доношење погрешних одлука дао народ и само народ има моћ да му га и одузме, и то – искључиво на изборима.  Пред Србијом је велики тест: хоће ли бити спречено изливање политичких процеса из домена нормативно уређеног уставно-правног система у домен уличне анархије у којој владају емоције, нагони и психологија масе

Једно је сигурно: уколико криза легитимитета из вештачке прерасте у акутну, и уколико се сутра нађемо у ситуацији да на власт дође руља која би да насумично хапси, протерује и лустрира, за то ће своје парче историјске одговорности морати да понесе свако ко је ћутао док су браћа Трифуновић и Јелена Анасоновић водили државу у бољу будућност

________________________________________________________________________

           Пише: Александар ВУЈОВИЋ, главни уредник Новог Стандарда

           КАДА је Вучић пре неколико година у Утиску недеље рекао да „зна да ће проћи као Гадафи“, није то било тек фолирање.

           Премда је још увек био на меденом месецу са сивим кардиналима Друге Србије, који су у њему у време потписивања Бриселског споразума умели да виде и Черчила, нешто га је натерало на реченицу која је у том тренутку зазвучала морбидно чак и Ољи Бећковић. Тада је из њега проговорила дубока свест да је самим чином доласка на власт прихватио да одигра партију покера против казина; партију у којој се пораз плаћа главом, затвором или азилом.

           Будући школски пример homo politicus-а, он је такав изазов прихватио без имало двоумљења, устезања или несигурности, као да се ради о задатку за који се спремао читавог живота. О његовом аутоцентричном доживљају политике сведочи и одабир речи у тексту за „Блиц“ којим је отпочео „унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији: тада је написао да ће, уколико Срби и Албанци не реше свој вековни спор, бити промашен цели његов живот.

           Међутим, то што је без оклевања прихватио бреме власти – које у Србији никада није било лако – не значи да није дубоко у себе похранио свест да му је једини сигуран начин за избегавање Гадафијеве судбине вођење политике која уз патриотску реторику кријумчари непрекидно испуњавање налога оних који су Гадафију дошли главе.

           Насупрот том страху стајао је – и још увек стоји – његов огромни политички его, који неретко уме да поприми функцију државне Егиде, будући да му не дозвољава да буде претворен у безличног постмодерног политичара менаџерског типа који ће без читања да потписује налоге који му достављају странци. Отуда, његова политика се од почетка своди на ред потеза који наговештавају ресуверенизацију „Петооктобарске републике“, па потом ред уступака Западу; и тако укруг.

           Али проблем са таквом политиком је то што има прецизно орочен рок трајања: она ће бити могућа само до тренутка док Запад буде спреман да толерише одуговлачење са споразумним крунисањем политике „нормализације“ односа са Приштином, у чијем вођењу је Вучић на почетку личио на спринтера, док сада све више изгледа као маратонац.

           Његово свесно успоравање процеса који – према очекивању не само западних медијских и политичких елита, већ и према епистоларно испостављеном захтеву самог председника најмоћније државе на свету – треба да се финализује ове године, у западним круговима рађа подозрење да на Андрићевом венцу постоје одређена колебања.

           С тим у вези, није ли у најмању руку интересантно што се у тренутку када Вучић дуже од два месеца одбија да одржи један једини разговор са приштинским лидерима против њега културна и интелектуална јавност мобилише на скали невиђеној за ових безмало седам година напредњачке власти?

           Не чини ли вам се симптоматичним што протестна страст за демократским вредностима расте напоредо са растом учесталости Вучићевих изјава које наговештавају заокрет у досадашњој реторици, попут оних да од решења за Косово највероватније нема ништа, те да ће Србија „чак и ако не дође до договора са Приштином бити довољно јака да настави да гради бољу будућност за своје грађане“?

           Какав год био одговор на ова питања, остаје чињеница да он никада од доласка на власт није изјављивао ништа слично.

Александар Вучић држи говор у склопу кампање „Будућност Србије“,

Панчево, 10. фебруар 2019. (фото: Председништво Србије)

           Стога се поставља питање: шта је уопште сврха ове помало хистеричне мобилизације „скоро целе елите“, како је Весна Пешић изволела назвати своје идеолошке истомишљенике?

           Ствар је у томе да прозападна опозиција и њихове – вечито исте – културно-интелектуалне пришипетље од увођења вишестраначја у Србију имају проблем чије премошћивање је неспојиво са начелима демократије и правне државе. То је проблем недовољне подршке у народу, који код њих рађа огромне фрустрације, посебно у условима постојања изборне динамике која им ту чињеницу натрљава на нос безмало на сваких годину дана.

           Свесни тога, они данас прибегавају једној – по друштво и државу врло опасној – тактици која се своди на покушај уличног фингирања легитимитета и доласка на власт без избора.

           Прећутна логика ове операције налаже да је народ неписмен и медијски заведен да гласа за власт, због чега на просвећену елиту пада бреме одговорности да га пробуди и поведе у бољу будућност, са или без његове воље. Отуда потенцирање како је устала „готово цела“ елита; отуда стално наглашавање да за прозападну опозицију гласају „млади и образовани“; отуда позиви на „самоувереност“. Све је то стављено у функцију изградње политичке логике према којој доктор некад мора лечити пацијента и против његове воље (истине ради, Вучић примењује идентичну логику када говори о потреби да се што пре реши косовски проблем).

           Осврнимо се накратко на план опозиције и реторику кључних фигура актуелних протеста: циљ је да се смени власт, ако треба и без избора (,,нису избори једино средство“), па да онда некаква мистична експертска влада прво изврши процену коме ће бити забрањено да се кандидује (чувене лустрације, као тачка 7.8 опозиционог „споразума са народом“), те да потом распише изборе који би тобож били одржани у фер и демократској атмосфери. Да ствар буде гора, сви страначки неопредељени грађани чија реч нешто значи у овој земљи или подржавају овакве сулуде захтеве, или ћуте и праве се да је то нормалан и легитиман политички план.

           Тачније, скоро сви. Љиљана Смајловић, као један од ретких новинара са интегритетом и петљом да се супротстави атмосфери виртуелног линча коју твитер-руља ствара против свакога ко јој окрене огледало, о оваквим захтевима опозиције пише: „Ко је смислио ту игру? Чија су то правила, на ком се факултету уче, у ком је то универзуму могуће, где има, где је то до сада било? (…) Можда је то могуће у светском поретку у ком водеће земље једног дана одлуче да више не признају Гадафија за лидера, већ његову опозицију. Не признају Мадура за лидера, већ присталог опозиционара. Са таквом подршком извана је много тога могуће што у уџбеницима политичких наука не постоји.“

           Међутим, овај текст Љиљане Смајловић истворемено раскрива и једну од кључних мана Вучићевог начина владања. Јер, кад би ове речи долазиле из пера главне уреднице Политике, иза њих би стајао огромни утицај институције српског новинарства и традиција дуга 115 година, па би одјекнуле много јаче, а њихова дуга резонанца би многе натерала да се запитају да ли је време да се стишају страсти и да се седне за преговарачки сто. Овако је Политика обезличена и лишена било каквог аутентичног уредничког печата, а ова храбра колумна остаје само акцидент у недељнику чија уређивачка политика све више личи на уређивачку политику њиховог медијског партнера из њујоршке Осме авеније.

           Елем, оно што је кључно да се схвати јесте то да је Вучићу мандат на доношење погрешних одлука дао народ, и да само народ има моћ да му га и одузме, и то искључиво на изборима. Правилна сукцесија изборног легитимитета је кључни носећи стуб сваке стабилне и здраве демократске државе. И баш ту долазимо до питања свих питања: да ли је у данашњем свету право на живот у законски уређеној држави ексклузивна привилегија великих и моћних, док за колоније важе нека друга правила?

Глумци Бранислав Трифунновић и Никола Којо као говорници

на протесту „1 од пет милиона, београд 19. јануар 2019.

(фото:Милош Мишков, Anadolu Agency)

           Када је Коштуница – као доктор права који савршено познаје дух закона и логику државног функционисања – на питање видно нестрпљиве Карле дел Понте колико ће му времена требати да промени устав одговорио контрапитањем колико би времена то изискивало у њеној земљи, она се нарогушила и готово увредила. Њено намргођено чело тада је емитовало поруку да колоније немају право на привилегију поштовања законских норми и политичких процедура, па је Коштуничино контрапитање доживела као акт побуне. Исту логику смо недавно могли видети на питању македонског референдума и потоњих дешавања, а гледамо је и тренутно у Венецуели, земљи у којој су најмоћније западне државе за председника признале анонимуса без икаквог легимитета, који је од главе до пете скројен у америчкој политичкој лабораторији.

           Та логика како у Србији – или Венецуели – председника треба да бира улица, док је тако нешто потпуно незамисливо у Великој Британији, Америци или у побуњеној Француској, заправо је крипторасистичка логика која нам се сугерише са Запада, а коју је овдашња компрадорска елита прво поунутрашњила у својој глави, а потом је и наметнула добром делу друштва.

           Она се заснива на премиси да западним земљама владају неки дивни и некорумпирани политичари, који понекад и погреше, али Боже мој, о томе одлучује народ на изборима, док на Балкану (или у Јужној Америци, или на Блиском истоку) владају корумпирани и диктаторски режими које треба пошто-пото скидати с власти, без обзира на цену.

           И зато покушај изазивања кризе легитимитета са којим се Србија данас суочава није тек део уобичајеног политичког фолклора какав постоји у свим младим демократијама и какав је одувек постојао у модерној српској држави, па и у „златном добу“ њене демократије од 1903. до 1914. Његов тајминг (у контексту косовских преговора), геополитичка констелација (у контексту враћања фокуса Запада на Балкан), као и упозорење патријарха о потреби да народ буде јединствен пред спољним притиском (које сасвим сигурно није дато без разлога) су околности које позивају на опрез.

           Пред Србијом је велики тест: она ће се показати као држава у оној мери у којој снага њених институција, ауторитет њене националне интелигенције и државотворна свест њеног друштва буду успели да спрече изливање политичких процеса из домена нормативно уређеног уставно-правног система у домен уличне анархије у којој владају емоције, нагони и психологија масе.

           Управо та способност елите и институција да у кризним ситуацијама одрже законски поредак је оно што одваја цивилизована друштва од оних мање цивилизованих, док је ауторитет и снага закона оно што одваја праве од вештачких држава. Снага и ауторитет једне државе – а не само њена демократска традиција – јесте оно што нас спречава да замислимо анархију и вануставну смену власти у, на пример, Израелу или Русији, премда се, као и у случају Србије, ради о младим демократијама. Исти тај ауторитет државног поретка је оно што омогућава Макрону да твитује о сувереном праву Венецуеланаца да на улици изаберу председника док му Париз гори под прозором.

           Авај, што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу. Остаје да се види у којој је категорији Србија. Св. Августин је још пре 16 векова у својој „Држави Божјој“ изнео никада оповргнуту тезу о суштинској правичности историје, доказавши да она не дозвољава опстанак држава и народа који не могу да одбаце своје фаталне мане.

           Срби су народ који је имао толико насилних смена власти и који је толико својих владара побио, затворио, интернирао и испоручио страним судовима, да је право мало историјско чудо да још увек постојимо, будући да радимо све супротно од онога што раде историјски успешни народи. Али, једно је сигурно; уколико криза легитимитета из вештачке прерасте у акутну, и уколико се сутра нађемо у ситуацији да на власт дође руља која би да насумично хапси, протерује и лустрира, за то ће своје парче историјске одговорности морати да понесе свако ко је ћутао док су браћа Трифуновић и Јелена Анасоновић водили државу у бољу будућност.

           Враћајући се на Вучићеву реченицу с почетка текста, тешко је не запитати се да ли је повратак Утиска недеље након петогодишње паузе заправо симболичко затварање једне политичке епохе: епохе хладног мира између Запада и српских лидера.

Транспарент „Орбане схвати,нећемо их дати“ на протесту !1 од пет милиона“

као алузија на политички азил који је бивши македонски

премијер Никола Груевски добио у Мађарској,

Београд 22. децембар 2018. (фото: Твитер)

Факти

Актуелно

Сергеј Лавров са Ивицом Дачићем: Москва инсистира на резолуцији 1244 СБ УН и поштовање целовитости Србије, у тим оквирима, прихватићемо било које решење које одговара Србији и тачка

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров потврдио је да Москва инсистира на реализацији резолуције 1244 Савета …

Вучић је у паничном страху!

Најновији директни напад Вучића на руске медије у Србији и то наводно због процена броја …

2 Коментара

  1. Aaa, evo ga, naslednik Cvijanovica pise. Da, sve si u pravu za ulicu, samo si u velicanju tvog „pametnog“ vodje zaboravio da naglasis glasanje mrtvih dusa, nasilje kod izbora i ostala „sitnice“ koje tvoj vodja redovno koristi i pravi sve izbore nelegitimnim. Tako da, ne trabunjaj tu o nekom narodu i narodnoj volji. Da ne govorim o tome sto ovakav komentar NIKAD ne bi mogao da izadje ispod tvog manipulatorskog teksta na stranici novog standarda. Tamo je mesto rezervisano za neku kvazi srpsku elitu i kvazi patriote koji naravno pisu sve u duhu ovog tvog isto tako kvazi intelektualnog teksta. Provaljeni ste odavno, ovo su samo poslednji trzaji u smrtnom ropcu.

  2. Ko jos normalan cita novi standard pa to je sajt sns sekte koji je osnovao vucicev pulen propali novinar zeljko cvijanović.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons