fbpx
Насловна / Србија / Србија, социјални програм и ЕУ интеграције
Србија, социјални програм и ЕУ интеграције 1

Србија, социјални програм и ЕУ интеграције

Часлав КУЗМАНОВИЋ

Међународни монетарни фонд и Европска унија настављају притиске да смањујемо социјалну помоћ угроженима • Да ли транзициона велеиздаја сме да застари • Милиони грађана Србије угрожени • Ни села, ни градова, ни региона, а камоли социјалне правде у „проевропској“ Србији

Стари преварант је кренуо у нова обећања. Сакупљајући предизборне гласове по селима, Млађан Динкић се „експертски“ присетио да стари и напуштени људи у пољопривредним домаћинствима не могу да живе само од скромне пензије и да држава мора да удвостручи аграрни буџет и да обезбеди подршку од 50.000 динара годишње по члану сваког старачког пољопривредног домаћинства. Такође се сећа да је та мера постојала док је он био министар финансија али се не сећа ко је, када и зашто ту меру укинуо.

Када се не би радило о разбијачу финансијског система земље зарад њеног дужничког поробљавања од стране туђинског крупног капитала, барјактару бандитске приватизације (пљачка СДК и формирање /анти/Националне штедионице) и превејаном лажову који је једном већ успео са причом о акцијама од 1.000 евра — можда би и поверовали да је овакво његово селективно сећање резултат старења или неких здравствених тегоба.

За сваки случај, подсетићемо га да је аграрни буџет деценијама потцењен, те да је то главни разлог пустошења села и постојања старих пољопривредника без иког свог око себе. Истовремено, његови налогодавци из ММФ и ЕУ сваке године врше све већи притисак на Србију за смањење социјалне помоћи становништву, представљајући то као „кључну меру“ буџетских уштеда. Уштеде су неопходне како би се на време измиривале огромне доспеле обавезе према светским финансијским лихварима. Инсистирање на смањењу социјалних давања је неопходно како би се повећали беда, јад, понижење и страх као најбољи ослонци глобалног „просперитета“.

Потрошачки просперитет у Србији се већ годинама заснива на платама, хонорарима, апанажама, дотацијама и наградама евроатлантских активиста из домаћег буџета или из европских фондова. Бројне цивилне мреже, невладине организације, неформиране инкубаторске станице и страни инструктори такође су чиниоци ове потрошње. Да се не ради о малим свотама показује и податак да је у Србији укупна потрошња већа за петину од бруто домаћег производа и поред бројних отпуштених или неисплаћених радника и пензионера.

Можемо се запитати зашто старим људима на селу не помогну њихови потомци који живе у градовима. Вероватно због тога што то желе, а не могу. Градови су опустошени, препуни незапослених, отпуштених, инвалида и расељених лица тј. бројног становништва којем је неопходна социјална помоћ и подршка.

Испуњавајући налог империјалиста да се изврши деиндустријализација Србије, марионетски режим је изабрао модел приватизације којим ће се то најуспешније постићи. Успех се види у следећем: индустрија је пре две деценије чинила 30% српске привреде, пре 10 година – 18%, а данас око 13%. Захваљујући изабраном моделу задуживања и куповине стране робе, у Србији је са пословне мапе нестало чак 98 великих фабрика са заокруженим циклусом производње, од којих је свака запошљавала најмање 5.000 радника. У последњој развојној 1989. години у индустрији је радило скоро милион људи. Уз добро осмишљену поновну индустријализацију, много труда и добрих резултата овај ниво се може достићи тек за целих 30 година. Све у свему, изгубљено је најмање пола века.

Србија је пропашћу производних капацитета изгубила око 150 милијарди евра потенцијалног друштвеног бруто производа.

Застаревање транзиционог злочина

Описани модел приватизације је могуће спровести само у колонијама и капиталистичким земљама „на периферији“, чији лидери живе од разбојничке прерасподеле постојећег домаћег богатства и лакејске апанаже империјалиста, које су утолико издашније, уколико је штета коју наносе сопственој привреди већа.

Професор Данијел Цвјетићанин каже: „Тако за огроман број ’земаља периферије’ нови светски економски поредак није пут у либерални тржишни модел, него у мрак феудалних, племенских или страначких нагодби ’пословођа’, које не презају ни од најпримитивнијих и најгрубљих средстава да би остварили своје циљеве и жеље империјалних господара. Огромне масе ојађеног становништва гурнуте су у беду без перспективе опоравка, а њихове земље могу вековима да таворе у безнађу сиромаштва, терора, дроге и корупције које слободни свет ’расађује’ са успехом.“ („Под мостовима снова“, Печат, бр. 189, октобар 2011).

Оваква транзициона пракса у Србији траје већ 20 година. Велики економски злочин према сопственом народу може остати некажњен јер, према постојећем законодавству у Србији, застарева за 30 година.

Схвативши да је то прекратак рок у односу на размере злочина, неке земље у окружењу су донеле законе по којима злочини учињени током транзиције никада не могу застарити.

У контексту створених социјалних проблема, ови закони посебно не би смели имати милости према „газдама“ који нису испунили своје обавезе према радницима из тзв. социјалног програма.

Да би предупредио овакав развој догађаја режим је посегнуо за „реформом“ правосуђа.

Како закинути гладнима

Режим сања улазак у ЕУ и приступ европским парама. Обесправљени народ на ивици опстанка сања хлеб.

Почетак 21. века у Србији обележен је социјалном бедом и сталним растом броја сиромашних грађана. Политика приватизације се свела искључиво на принцип богаћења богатих и осиромашења сиромашних. Што каже народ – пара иде на пару, а вашка на вашку. Средња класа је сведена на минимум.

Ова пракса се уводи у бројним државама, јер данас империјалисти главну опасност препознају у средњој класи због њеног приступа информационим и другим ресурсима, као што су некада капиталисти видели опасност у радничкој класи. Да овако размишљање није без основа показује и баналан пример службеника швајцарске банке који је снимио на ЦД податке о клијентима из Немачке који су избегавали порез у својој земљи и продао га Немачкој за 2,5 милиона евра. Просто је применио принципе похлепе и неморала којима се служе и његови послодавци.

Европска унија са својих 80 милиона сиромашних становника, деценијама није прихватала Европску социјалну повељу Савета Европе. За намене материјалног обезбеђења породице у буџету Србије се одваја 0,14 % бруто друштвеног производа, док се за дечји додатак издваја свега 0,13 % БДП. Два до три пута мањи удео у БДП–у имају буџетска издвајања појединих чланица ЕУ (Словенија, Румунија, Словачка). Око 40% грађана Бугарске и Румуније живи на ивици сиромаштва. То потврђује да је у ЕУ напуштен концепт државе благостања са одговорном социјалном политиком, а све у корист крупног капитала.

Ерозија моралне димензије капитализма довела је до тога да је згртање материјалног богатства врховни идеал, уз истовремену равнодушност према патњама других и свега што се тиче њиховог животног стандарда. Похлепа и страх су постали основни покретачки мотиви система. Заменили су одмереност и сигурност. Уместо на морал, веру и савест, империјализам се ослања на законе, интерес и профит. Формално поштовање законских норми које често нису у складу са моралом, и логика себичних личних интереса и профита, превладали су над етиком, вером и савешћу.

Погубном политиком да ЕУ нема алтернативу и законодавним приближавањем таквој заједници подређеној интересима крупног капитала, у последње четири године драстично је порастао број грађана Србије којима је неопходан неки од видова државне помоћи.

У априлу 2009. године материјалну помоћ је користило 164.694 појединаца, док је крајем фебруара 2012. године тај број повећан на 220.958 корисника. Да је наша држава постала „долина глади“ сведочи податак да се сваког месеца поднесе нових 1.300 захтева за коришћење социјалне помоћи. Тренутно у Србији постоји око 90.300 породица, односно око 225.500 људи који користе право на социјалну помоћ. Висина износа те помоћи није вредна помена.

Креативна државна статистика бележи податак да 800.000 грађана Србије живи испод границе сиромаштва, док се готово 2 милиона налази на самој границиОко 300.000 деце нема обезбеђен трећи оброк, а најмање 10.000 људи месечно остаје без посла. Сваког дана 45.000 људи користи услуге народних кухиња, од чега су 6.000 корисника деца. Донедавно су режимски предузимачи крали и у овим установама, закидајући гладнима. Када чињенице о овим дугогодишњим крађама нису више могле бити скриване, режим је систем народних кухиња поверио Војсци.

Колика је брига актуелног режима о стандарду деце и подршци породицама са децом, сведочи податак да тренутно у Србији дечији додатак износи 2.221 динар месечно и то право остварује нешто више од 393.000 деце. И то у држави где влада „бела куга“ и где сваке године нестане један град од 35.000 становника.

Између 800.000 и 900.000 људи у нашој земљи живи у стању бескућништва или у сталном ризику од бескућништва. Просечан корисник прихватилишта за бескућнике је мушкарац, стар између 51 и 65 година, који никада није био у браку, завршио је осам или мање разреда основне школе и незапослен је више од пет година. Иако је раније био запослен најчешће на физичким пословима у друштвеним или државним организацијама, сада нема никакве приходе – ни од свог рада ни од пензије. Пати од здравствених тегоба и најчешће има проблема са менталним здрављем. Изненађује податак да је међу овом популацијом мало корисника народне кухиње.

Стање друштва употпуњују и следећи подаци. Свако пето домаћинство не плаћа редовно бар један рачун, а око пола милиона људи стално касни с измирењем обвеза. Дуг грађана за различите рачуне одавно је премашио 50 милијарди динара. Само у Београду грађани дугују око 1,5 милијарди динара за „Инфостан“.

Посебна категорија сиромашних и социјално угрожених грађана су инвалиди, пензионери, Роми, избеглице и интерно расељена лица, као и лица са посебним потребама. Скандалозно је и срамно да Републички фонд за здравствено осигурање укида дотације намењене деци са посебним потребама.

Особе са инвалидитетом због своје бројности (око 800.000) и драстичне незапослености (79%) захтевају посебно озбиљан и организован приступ државе у решавању њихових животних проблема.

Многи од њих су способни за обављање одређених послова и желе живети од свога рада.

„Социјална предузећа“, мисаона категорија

Иако је помпезно најављивана, прича о такозваним „социјалним предузећима“, која би пословала под посебним непрофитним условима и која би запошљавала угрожене категорије становништва, није још увек нашла своју ширу примену у пракси. Посебно треба нагласити да Социјално–економски савет Владе Србије, који је формиран још 2001. године, није испунио очекивања, како запослених тако и социјално угрожених категорија становништва.

На територији Републике Србије налази се и 230.000 избеглих и интерно расељених лица са територије Косова и Метохије. За ове људе је неопходно тражење прихватљивог решења за њихов повратак, а до тада пружање подршке за достојан и сигуран боравак на територији уже Србије. Уколико повратак за сада није могућ, онда би требало остварити програме њихове интеграције и обезбеђења достојног живота у Србији.

Постизање социјалне одговорности, друштвене равнотеже и веће социјалне кохезије у Србији морало би да се заснива на реалним могућностима у погледу материјалних, финансијских, природних и технолошких добара којима располаже, али и ослањању на људе. Будући економски развој Србије мора да се заснива и на начелима социјалне правде и социјалне одговорности заједнице за сваког појединца.

Социјалну правду схватамо као стварање једнаких системских могућности за живот и рад свих грађана Србије у складу са принципима солидарности и социјалне сигурности.

Укупно социјално стање се може унапредити, а социјална кохезија побољшати, паметнијим законима, механизмима принципијелне и ефикасне социјалне заштите, као и социјално правичнијим спровођењем транзиције.

Ради остварења циља социјално одговорне економије, Србија мора да унапреди комплетан економски амбијент и да предочи боље шансе за незапослене, сиромашне и социјално осетљиве категорије, нарочито за оне који заиста хоће да раде, да им омогући да остваре своје способности.

У постојећим условима тешко оштећене и већ презадужене српске привреде, са бројним и дуготрајним социјалним последицама, остваривање назначених задатака захтева натпросечан и добронамеран трајни напор свих мислећих патриота друштва и његове истинске елите. Ту елиту чине људи свих друштвених категорија и занимања који су друштву спремни више дати него од њега узети.

Говорник са почетка текста, Млађан Динкић, засигурно није у тој групи.

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Пензионери ПKБ љути: Вучић продао нашу земљу, а куне се у нас! Доста, бре, више! (видео) 11

Пензионери ПKБ љути: Вучић продао нашу земљу, а куне се у нас! Доста, бре, више! (видео)

Пензионери Пољопривредне корпорације окупили су се пред Привредним судом у коме је у подне заказано …

Шизофрени српски председник никог не обавештава како је Србију претворио у логор за мигранте 12

Шизофрени српски председник никог не обавештава како је Србију претворио у логор за мигранте

Већ дуже времена се шпекулише како Александар Вучић преговара са званичницима појединих чланица Европске Уније …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *