Јелена ГУСКОВА | 07.01.2012
Цео свет се узбудио због могућности да преко депеша америчких дипломатских чинова, објављених на Викиликсу, сазна шта се дешава са оне стране завесе светске дипломатије. Оне су се односиле на све државе и на многа питања, а количина им је била толика (четврт милиона страница) да је било ужасно тешко да се нека земља или неки проблем избришу.
Стручњацима који проучавају Балкан је посебно важно било да схвате позиције заинтересованих страна, на пример, у вези са Косовом, са придруживањем НАТО-у и ЕУ. Очигледно је да се власти у Београду нису увек отворено изјашњавале у вези са тим питањима, мада се заједничка тенденција понашања српске дипломатије видела довољно јасно. Експерти су гатали, градили претпоставке а да често у рукама нису имали потврде за то.
На срећу, недавно се у Београду појавила књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша“[1], у којој су на 120 страница објављени документи америчке дипломатије из периода 2006. – 2010. год. који се односе на Србију. Закључак аутора је јадан: материјали показују да је руководство земље (мада има и изузетака), као и дипломатија, годинама лагало свој народ, иако су доцније те лажи обелодањене. Врзић је своју књигу назвао „сага о лажима, издаји и непоштењу“.
2006. година представља време активних преговора у Бечу у вези са питањем статуса Косова, те су зато америчке дипломате озбиљно проучавале позицију српских лидера. Депеше америчких дипломата из Београда показују да су у 2006. години председник владе Војислав Коштуница (ДСС) и председник Борис Тадић (ДС) у вези са Косовом имали истоветно мишљење: независност покрајине је за Србију неприхватљива. Међутим, запаљива антиамеричка реторика В.Коштунице је дипломатама показала, да је сваки даљи разговор са њим у четири ока бесмислен. Схватили су да је Коштуница спреман да се за Косово бори до краја, и да више пажње треба да поклоне председнику Б.Тадићу.
При том је из депеша очигледно да је план за независност Косова у Вашингтону био одавно припремљен, и да су у свим приватним разговорима американци говорили да ће Косово свакако бити независно, а да се „од Срба очекује да они то што лакше прогутају, да не ометају и да буду конструктивни“ (стр. 19). Коштуници и Тадићу је чак предлагана и варијанта која је, како се чинило американцима, била баш згодна: као, Косово је изгубио Милошевић, а не садашње руководство. Предлагано им је да се пронађу начин и форма како да се окриви Милошевић, а њихова кривица спере. Када је та варијанта одбијена, министар иностраних послова Словачке Јан Кубиш је Србима послао упозорење: воз је кренуо, а крај пута је – независност Косова. Београд је био зачуђен због таквих алузија, али мишљење није промењено.
Американци су наставили да раде са осталим лидерима земље, сматрајући да је Б.Тадић еластичнији и да је са њим лакше доћи до компромиса. Аутор књиге претпоставља да је Председник сво време „балансирао између издаје и страха од свог народа“ (стр. 23). Депеше показују како је Б.Тадић постепено, од „не“ независности Косова прешао на спремност да призна ту чињеницу. На том путу су се нашла и његова правдања америчкој амбасади о саветовањима, и придруживање програму НАТО-Партнерство за мир и прихватање мисије ЕУЛЕКС на Косову, и слагање са планом Бан Ки Муна о Косову који се састоји до 6 тачака, и сагласност са новим преговорима. Из депеша се види да је председник био врло узнемирен због своје политичке каријере, јер уколико би дошло до признања независности Косова њему би бирачи окренули леђа. Шта више – он се плашио да не доживи судбину убијеног премијера З.Ђинђића.
Прве промене у позицији Председника американци су приметили када је Б.Тадић рекао да је за њега приоритет заштита Срба на Косову (а не борба против независности). Затим је, у јулу 2007. године, Тадић изјавио да неће дозволити да Косово засмета напорима Србије да се интегрише у ЕУ и НАТО. А затим још отвореније: „Тадић… је тврдио да је рашчистио сам са собом и да је прихватио да независност Косова представља неизбежност…“ (стр. 25). Помоћник америчког државног секретара Данијел Фрид је у октобру 2006. године писао из Рима у Вашингтон да је Тадић „саопштио да он неће представљати препреку напорима међународне заједнице да региону донесе стабилност, чак и ако то претпоставља неки облик независности Косова“ (стр. 27).
Када су америчке дипломате схватиле да у Тадићу имају најбољег могућег саговорника, у августу 2006. године изразиле су потпуно конкретну заинтересованост да подрже његову политичку каријеру.
Почетком 2007. године дипломате јављају да Тадић тежи да заврши косовски процес што пре, да говори само о евроинтеграцијама, јер Косово представља већ решено питање. Шта више, он се дистанцирао и од преговарачке групе у Бечу из марта 2007. године, изјављујући да њени чланови представљају заробљенике друштвеног мишљења. У јулу – септембру 2007. године у многим саопштењима америчких дипломата констатује се Тадићева жеља да „окрене главу“ док Европа буде решавала косовско питање, као и да се подвлаче његове сумње – како да се народу објасни губитак покрајине, када до тога дође.
Тадић је директно своју позицију у вези са Косовом повезивао са подршком САД-а и других европских земаља његовој партији, често подвлачећи да ће Србија да уради све што има везе са сарадњом са Трибуналом и са признањем независности Косова, уколико он буде на власти (стр. 35). Као одговор на личну молбу Тадића Србима је у децембру 2006. г. пружена „инвестиција поверења“ у облику дозволе да се придруже НАТО-програму Партнерство за мир.
Видећи да Срби са великим тешкоћама пристају на потпуно одвајање Косова американци су разрадили план под досадним називом „Стратегија К-1“. Али о том плану се ништа није знало све док депеше америчких дипломата нису постале својина јавности. Циљ плана је да се Београд натера да призна Косово и да се то учини мирно, без потреса и озбиљних последица. Стратегија је укључивала четири фазе.
У првојје требало да САД помогну долазак на власт у Србији „демократском“ руководству (на изборима у јануару 2007.год.) које признаје независност покрајине. Вашингтон је препоручио да се у предизборној кампањи ослонац стави на реалистичку политику у односу на Косово. Нагласак се стављао и на младе: за њих су прављени концерти, дискусије, семинари, интернет презентације. Позивали су их да гласају за будућност, за демократију. Новац за подршку ДС је долазио од невладиних организација, хуманитарних фондова, западних амбасада, и т.д.
У другој етапи задатак је био да се „управља последицама“ одвајања Косова, што је значило да се друштво убеди у неизбежност губитка покрајине. У вези са тим препоручивало се да се активно користе масмедији који је требало да буду пуни позитивних чланака о светлој будућности, о решавању насушних животних питања. Обзиром да САД и њихова политика нису претерано популарни у Србији, „Стратегија“ је претпостављала да Србе не треба да убеђују странци, већ „прогресивни“ Срби, што је и учињено. О томе, да је Косово изгубљено говорили су списатељица Биљана Србљановић, политичари Вук Драшковић, Чедомир Јовановић и други.
Трећа етапаје претпостављала да Србију одобровољи низом новчаних донација, као и тиме да се у друштву широко продискутује о томе, како да се помоћу њих побољша живот. Било је планирано да се Србији да око 60 милиона долара (од њих преко 20 милиона за Санџак и јужне области Србије и 1 милион за Дом омладине).
Четврта етапаје требало да преориентише Србију на будућност (евро-атланске интеграције), а не на прошлост (Косово). Како пише аутор књиге, „и тако смо ми прошлошћу платили будућност“ (стр. 40), али будућност без перспективе и лажну. Судећи према депешама, још почетком 2006. године и американци, и европљани су знали да ЕУ не може у скоријој будућности да понуди пријем Србији у Европску Унију. Ангела Меркел је Тадићу отворено рекла још у новембру 2006. године да ће Србија морати да чека на одлуку најмање следећих 10 година. А Михаел Флугер из немачког МИП-а је САД-у саопштио да Немачка „не жели да види“ Србију у ЕУ (стр. 41).
Мада је Б.Тадић 2007. године упорно понављао да за Србију Европска Унија нема алтернативе и да то нема никакве везе са признањем Косова, европски политичари (дипломате Велике Британије, Француске, Немачке, САД), како се то види из депеша, нису осећали умор док су понављали руководству Србије да су то две узајамно повезане ствари (стр. 42). Пошто су прошле две године од самопроглашења независности Косова то питање су западне дипломате биле принуђене да изложе у писаном облику (јануар 2010. године) на саветовању политичких директора министарстава иностраних послова САД, Немачке, Француске, Италије и Велике Британије. На предлог Француске, одлука о српској кандидатури за ЕУ мора да зависи од обостраног узајамног признања Србије и Косова. И у многим доцнијим дипломатским депешама та два питања се више не раздвајају (стр. 44).
Једина земља која је била спремна да искрено и без компензације помогне Србији је била Русија. Чак и америчке поруке показују да је позиција Москве у вези са Косовом била доследна и бескомпромисна. При том из докумената се види да је српска дипломатија била крајње скептична према позицији Русије. Тако је амбасадорка Србије у Русији американцима говорила да она „није оптимиста у вези са питањем шансе да Србија задржи Косово“, као и да „она не верује да ће Москва покварити своје односе са САД и Европом због блокаде консензуса по питању крајњег статуса Косова“ (стр. 47). По њеном мишљењу Србија ће постати жртва руске прагматичне спољне политике. 2.марта 2007. године америчке дипломате су саветовале Данијела Фрида пред његов полазак у Београд: „Могли бисте да покушате да му (Тадићу) забијете у главу да би руски вето у Њујорку био лош не само за Србију, већ и за њега лично, јер би се он у том случају сударио са дипломатским корацима, и још нестабилнијом и опаснијом косовском стварношћу“ (стр. 49).
Без обзира на то, 23. маја 2007. године Русија се у Савету безбедности успротивила Ахтисаријевом плану о надзираној аутономији Косова. Званично – Београд је захвалио Москви за принципијелну позицију, али је у депеши од 12. јула 2007. године поменути амерички дипломата Фрид написао да му је „Тадић рекао да ће од руског вета у Савету безбедности Србија изгубити јако много, описујући при том сценарио који ће се завршити једностраним проглашењем независности Косова, које ће бити праћено америчким и европским признањем и повећањем дистанце између САД и Србије“ (стр. 50).
Да се присетимо позиције Москве. Она је претпостављала да је „форсирање решења о суверенизацији Косова контрапродуктивно.., да план специјалног представника Генералног секретара ОУН М.Ахтисарија не може да послужи као платформа за израду коначне одлуке СБ ОУН о Косову, јер у његовој основи лежи ограничавање суверених права једне државе – чланице, што је противуречно међународном праву, па и Статуту ОУН, а то ствара не само очигледни преседан у светској пракси, већ је тај план препун предвидивих негативних последица по регионалну и међународну стабилност..“[2] САД су покушавале да на Русију изврше утицај тако што су, између осталог, предлагале српском министру иностраних послова Вуку Јеремићу да „тихо замоли владу Русије да подржи резолуцију“ у Савету безбедности (стр. 50), али је Јеремић одбио да то учини.
Принципијелна позиција Русије САД-у није оставила другу могућност, осим да иницира једнострано проглашење независности Косова. Данијел Фрид је писао: „Независност Косова је неизбежна и огромну цену ће платити свака нација која нам се нађе на путу“ (стр. 51). Без обзира на тако оштре изјаве, САД су од тог тренутка почеле да наилазе на препреке. А најважније је – низ земаља је одбио да призна Косово без изгласане резолуције СБ.
САД су претпоставиле да ће Косово бити признато у децембру 2007, одмах после завршетка преговора између Београда и Приштине, значи – најкасније у јануару 2008. године. Међутим, у те планове су се умешали догађаји у Србији, а конкретно – председнички избори, планирани за фебруар 2008. године. Схватајући да ће се шансе за победу Б.Тадића на изборима јако смањити уколико Косово прогласи независност, саборци Председника и он лично су различитим каналима почели да моле американце и европљане да одложе признање Косова до завршетка избора у Србији. Убеђивали су их да Тадић представља „најпрозападнијег лидера у региону, и да ће зато његова победа да значи да ће Србија остати на путу евро-атланских интеграција (стр. 54). САД нису имале ништа против, али су Тадићу понудили списак онога, што он треба да уради уколико дође до проглашења независности покрајине[3](такозвана црвена линија), са чиме се Тадић сложио (стр. 54 – 55). Вашингтон је био сигуран да ће после проглашења независности Косова Тадић све своје поступке мерити према позицији САД.
У току предизборне кампање председник је бираче убеђивао да је он и за Косово, и за Европу, и да ће до краја иступати против независности покрајине, истина, подвлачећи да ће само пут у Европу решити проблем. Да би подигао рејтинг Председника, министар иностраних послова Србије Вук Јеремић је замолио представницу САД у СБ Џеки Волкот да допринесе како би заседање СБ 16. јануара 2008. године било отворено, јер би у том случају на њему могао да иступи и Б.Тадић. Американци су се сложили. Све је изгледало коректно – председник је говорио да „Србија никада неће признати независност Косова и да ће штитити своју територијалну целовитост и суверенитет коришћењем свих доступних демократских средстава, правних докумената и дипломатских метода.“[4]Појава Тадића у СБ са патриотским говором њему је у председничкој трци јако помогла.
Стицао се утисак да је Председник заиграо дуплу игру: американцима је обећавао уступке у вези са Косовом, а у земљи и на међународним трибинама се борио за територијалну целовитост своје земље. И више од тога: у Београду је разрађен чак и тајни план деловања српске владе у случају да Косово прогласи независност. Међутим, америчка дипломатија је у Србији радила и са другим руководиоцима. Будући шеф преговарачке групе за Косово, политички директор у Министарству иностраних послова Борко Стефановић, како саопштава депеша од 10. децембра 2007. године американцима је предао детаље тог плана, са којим је био упознат само узак круг људи.
Депеше показују такође како су американци радили са политичким странкама, покушавајући да утичу на грађење политичког система , са црквеним лицима, јер су међу њима имали јавне симпатизере (Иринеј Добријевић, епископ Теодосије), и да су отворено подржавали муфтију санџачког Зукорлића. Важна тема у депешама је постала и реформа армије и ступање Србије у НАТО.
У дописима америчких дипломата навођено је да се реформа армије Србије врши у „нашем интересу“, и да је главно достигнуће била „измена стања свести српских официра“ (стр. 85). У Србији је Тадић много пута понављао да ће Србија увек да се придржава неутралности и да нема намеру да уопште ступи у НАТО. Међутим, у депешама из 2007. године наводе се речи Председника да „интеграција Србије у НАТО представља њен приоритет број један“ (стр. 86). При том се говорило не о неком облику сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе је говорио Вук Јеремић у Бриселу 5.09.2007. године у току презентације документа о циљевима Србије у програму „Партнерство за мир“ (стр. 87). Документ су припремили американци, али су у влади Србије њега у великој мери исправили, међутим усмено Вук Јеремић је изговорио оно, што је Борис Тадић и раније говорио америчким дипломатама. У саопштењу од 8.12.2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО речено је : „Савезници су се препирали и по питању ступања Србије, при чему су Италија, Мађарска и Норвешка предложиле да се Србија похвали због њеног евро-атланског пута, којим је Београд почео да иде, али су САД упозориле да би то могло пажњу јавности да скрене на све веће евро-атланске тежње Београда.“ (стр. 89). САД су активно помагале да се у српској јавности формира нови имиџ НАТО: издвајале су новац за обуку новинара, нудиле су специјалне грантове за радио и ТВ емисије, водиле су разговоре у највећим новинама, писале чланке по поруџбини.
У истом правцу је вршена и реформа армије. У депешама се констатује да су главни реформатори армије према НАТО-стандардима, које би водиле доцнијем ступању у НАТО, начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац. У јуну 2007. године Шутановац је рекао амбасадору САД у Београду да је „његова мисија да припрема српске оружане снаге за ступање у НАТО“ (стр. 96). У депеши од 7.05.2009. године констатује се да „министар одбране Драган Шутановац… приљежно ради на измени друштвеног мишљења о НАТО и САД“ (стр. 96 – 97). За американце је такође било врло важна чињеница да им је министар одбране обећао да „српска армија нема ни планова, ни интереса да се меша у послове Косова, без обзира како ће се сценарио развијати“ (стр. 98). Американци су сигурни да се однос Србије према НАТО-у неће променити чак ни ако у Министарству одбране дође до промена и премештаја.
Како се констатује у дипломатској преписци, после проглашења независности Косова у фебруару 2008. године Б.Тадић и његови министри су били принуђени да изразе своје негодовање албанцима, американцима, и оним земљама које су Косово признале за самосталну државу. Међутим, у депешама се подвлачи да је то позоришна представа коју је одиграла српска политичка елита како би задржала гласове демократа за следеће изборе. На једном политичком пријему Вук Јеремић је „пришао сараднику амбасаде (САД) и извинио се због својих антамеричких изјава и замолио да се амбасадору преда његов поздрав…“ (стр. 110).
У књизи се амерички материјали завршавају са 2010. годином. Они одражавају незадовољство САД због позиције Србије, одлуку да се појача притисак на Београд, претње да ће се европске перспективе за Србију одложити. Београду се препоручује да предузме нове кораке ради нормализације односа са Косовом. Отворено „Србија мора да призна Косово уколико хоће да уђе у ЕУ“ је већ постало главни лајт-мотив свих дипломатских разговора са руководством Србије. Судећи по свему Београд је почео да извршава управо тај налог главних европских држава. Његова позиција у последњим догађајима на Косову је потпуна незаинтересованост да се конфликт реши у корист Срба са Косова и Србије.
[1] Врзић Н. Викиликс: Тајне београдских депеша. Београд: Наш печат: Фонд Слободан Јовановић, 2011. – 138 с.
