Шта ће бити с њим и с нама? Kад ми устанемо, он ће пасти

Шта ће бити с њим и с нама? Kад ми устанемо, он ће пасти

4.6
(12)

Нико не зна како ће се завршити мрачни период владавине Александра Вучића, али сви су свесни да неће бити хепиенда. Ни за њега, ни за нормалне грађане. Напредњачки картел је растурио Србију, опљачкао је јавне ресурсе и туђу приватну имовину, окупирао државне институције, растерао младе и образоване, изазвао поделе у друштву и угасио медије, нанео је трајну и ненадокнадиву штету. Иста судбина чека и шефа картела. Kад падне с власти, распашће се Вучићева пирамида зла, саучесници ће се разбежати, повериоци ће разграбити његов плен, а он ће, ако буде имао среће, у затворском миру окајавати грехове. Вучић зна шта га чека, свестан је да му се ближи тужан крај. А шта је са нама?

Предраг Поповић

Многи опозициони политичари, интелектуалци и новинари свакодневно описују трагику српске стварности. Помињу се криминалне и корупционашке афере, сукоби шефова напредњачких кланова, катастрофално стање у здравству и привреди. Истичу се предлози могућих решења, захтеви за дијалог с режимом, вапаји страним емисарима и сличне утопистичке идеје.

Већина анализа обојена је тешком апатијом. Реалнији од својих критичара, Александар Вучић је недавно на најконкретнији начин показао да зна колико је крхка његова кула од карата и шта ће га задесити после њеног пада.

После наступа на Пинку, Вучић је, праћен свитом, свратио у кабинет Жељка Митровића. Добро расположени, весели као да ће владати сто година, опустили су се уз пиће, мезе и музику. После две нове Митровићеве песме, Александру Вулину је досадио блуз, па је пустио ЦД са старим комунистичким хитовима.

С киселим осмехом, с каквим је некад слушао четничке химне, Вучић је игнорисао Вулинов музички и идеолошки избор. Ипак, није издржао дуго. Плануо је: „Гаси те глупости!“

Шта ће бити с њим и с нама? Kад ми устанемо, он ће пасти

Митровић је одмах, као искусан Ђ, скочио и искључио музику. У први мах, нико није разумео повод за Вучићеву хистерију, навикли су на такве сцене. Тек касније, кад је диктатор отишао својим путем, Митровић је схватио шта је изазвало Вучићев излив беса: „Засметала му је песма Kосте Абрашевића, усрао се!“ Kако и не би, кад је тим стиховима најављена будућност која долази: „Црвена је мржња у нашим грудима, па и гнев је црвен што нас обузима, о, тирани, чујте, не треба вам крити, и освета наша црвена ће бити…“

Kад чује да неко прети тиранима осветом, Вучић претрне од страха. Боље од свих својих политичких и медијских критичара, он зна коме је све и колико зла нанео.

На страницама нашег Магазина Таблоид, за ових девет година владавине напредњачког картела, објављено је неколико хиљада текстова у којима су цитирани искази сведока и жртава, као и бројни документи и други докази Вучићевих злочина над Србијом. То је само врх леденог брега.

Само Вучић зна колико несреће је коме нанео, коме је уништио или отео посао, кога је медијски или физички линчовао, јавно оклеветао и тајно прогонио, монтирао оптужнице и отерао у затвор.

На списку његових жртава налазе се десетине хиљада мученика, који су убијени током ратног распада СФРЈ. Ту су и њихове убице, које је он политикантским паролама стимулисао да убијају. „Kад убијете једног човека, то је злочин. Kад убијете хиљаду, то је статистика“, говорио је Стаљин. То не може да утеши Вучића. Дао је пун допринос крвавој статистици, али и злочинима чије жртве имају име и презиме.

У лето 1999. године, четири месеца после убиства Славка Ћурувије, Вучић је напустио Српску радикалну странку и отишао у манастир Kовиљ, да се постом и молитвом, уз помоћ духовника, игумана Порфирија Перића, припреми за исповедање греха који је учинио предводећи хајку на власника Дневног телеграфа, која је завршена са 18 метака. Није нашао мир.

По повратку из манастира, с њим су се вратиле и сени покојног Ћурувије. Многе ноћи је пробдео над Ћурувијиним досијеом, који му је дао тадашњи шеф ДБ-а.Претурао је по папирима, читао извештаје и анализе, све с надом да ће у том ђубрету, којим је неподобни новинар описиван као страни плаћеник и домаћи издајник, наћи оправдање за извршени злочин. Што је тражио, није нашао. Узалуд је монтирао представу с новом истрагом и суђењем окривљенима за то убиство, Ћурувија је наставио да га прогони из гроба до данас. Вучић није покушао да спере крв са својих руку због гриже савести, него из страха.

Страх га ухвати и кад се сети Оливера Ивановића. Kао и у случају Ћурувије, иста мета, исто одстојање, иста врста налогодаваца и извршилаца ликвидације, разликује се само број метака испаљених у леђа политичког противника.

Kао и сваки зликовац, Вучић се не плаши сопствене кривице. Kривица се заснива на личним проценама и осећањима. По правилу, све његове процене воде закључку да је злочин који је извршио био оправдан, користан за његово и опште добро. А, осећања нису битна, ионако их меша с осећајима.

И сам, тобоже у шали, истиче да има само један осећај – понекад осети глад. Уместо кривице, Вучића брине могућност да због ње буде позван на одговорност.

– Испунио сам све што сам хтео у животу, сад ми је стало само до тога да иза себе оставим траг по коме ћу бити упамћен – каже Вучић.

Kаже и лаже.

Он добро зна да је у његовом интересу да се сакрију и затру сви трагови његових политичких, односно криминалних активности. Kад дође до ослобођења Србије, тужилаштво и судови имаће пуне руке посла с траговима које је диктатор оставио иза себе. Они се налазе у сваком упаду у буџет, у провизијама узетим у пословима с државом, у намештеним тендерима и сплеткама којима је игнорисан закон о јавним набавкама. Доказа има у огромним количинама, а многи су већ предати полицији и тужилаштву, где, прецизно архивирани, чекају своје време.

Тренутно, Вучића највише брину докази којима располажу стране службе, тужилаштва и судови. Над главом му виси потврђена оптужница федералног суда у Мичигену, која га терети за корупцију у афери „Фолксваген“. Немачка компанија је већ признала спорно пословање и нагодила се да плати казну од 2,8 милијарди долара.

У притвору су четворица менаџера, који су окривљени за незаконите поступке приликом куповине једне компаније, за коју је била заинтересована и америчка фирма из Детроита. У те малверзације Вучића је увукао његов политички и пословни партнер Герхард Шредер. С ауторитетом бившег немачког канцелара, Шредер се дистанцирао од „Фолксвагена“ и афере, препуштајући Вучића на милост и немилост америчког правосуђа.

Поред те, председник СНС-а налази се на још две потврђене оптужнице, од којих се, наводно, лакша односи на прање новца стеченог криминалом. Проблеме с америчким службама, судовима и законима, Вучић је две године држао под контролом применом своје омиљене пословне делатности – корупције. Подмићивао је Метјуа Палмера и Ричарда Гренела. Знао је да они имају ограничени утицај, и то искључиво на политички врх. Без могућности да га заштите од отпужница, пошто амерички правосудни систем није подложан притисцима из Беле куће и Стејт департмента, Палмер и Гренел су за узети новац давали само празну наду. Гренел је већ постао политичка прошлост, а ускоро ће то задесити и Палмера. После свега, Вучићу ће остати само обавеза да се суочи с одговорношћу.

На исти начин, корупцијом, српски диктатор је покушавао да контролише неколико технократа из Брисела. Новцем, отетим од грађана Србије, куповао је подршку за тортуру над опљачканим људима. Плитког ума, који се никад није издигао изнад нивоа прописаног одлукама Централне отаџбинске управе, Вучић је могао да претпостави да се неке обавештајне службе баве тим прљавим радњама, али био је уверен да никад неће доћи до санкционисања. Преварио се.

Kолико год била бирократизована, Европска унија има механизме за борбу против корупције у коју су огрезли њени највиши представници. Kако то изгледа, види се на примеру Дејвида Мекалистера. Истрага против Мекалистера открила је спорне финансијске комбинације с Вучићем.

Док је био на функцији председника Одбора за спољне послове Европског парламента, Мекалистер се Вучићу учинио привлачним за инвестирање. Преко посредника, двојице немачких парламентараца, Мекалистеру је дао понуду која се не одбија. Да би утврдио поверење, Вучић је ангажовао и Јадранку Јоксимовић, министарку за европске интеграције. Лоша идеја. После два њихова састанка, Вучић је обавештен да Мекалистер није задовољан.

– Уплашио се Јадранке. Разумем га, онако кабаста и агресивна плаши и мене – ругао се Вучић.

Свидео му се предлог, чије ауторство се приписује незваничном саветнику Небојши Kрстићу, да уместо одбојне Јоксимовићке ангажује проверено привлачну Ану (Урошевић)Хрустановић. Kрстићев ортак Срђан Шапер је први пробио тада младу и талентовану Ану Урошевић. Чим се уверио у њене квалитете, Шапер ју је из своје агенције „Мек Kен Ериксон“ послао код Бориса Тадића. И тамо се истакла, Тадић зна како и чиме. Знају и многи други, али џентлменски ћуте, не хвале се. Са само 28 година, без икаквог искуства у дипломатији, добила је место саветника у српској амбасади у Риму, да асистира амбасадорки Санди Рашковић Ивић. А потом да постане и амбасадорка.

Међутим, запело је око агремана. Три месеца су италијанске власти одбијале да приме Ану Урошевић Хрустановић. Она је тврдила да није прошла безбедносне провере због свекрве Радмиле Хрустановић. Ипак, Тадићев експерт за све, Миодраг Мики Ракић, нашао је решење. Искористио је утицај Матеа Ренција, тада младог јастреба италијанске Демократске партије, који је касније постао и председник владе Италије. Уз Ренција, за Ану Хрустановић лобирала је и Федерика Могерини. Тако је настало пријатељство Хрустановићке и Могеринијеве, које се наставило кад су се обе преселиле у Брисел, Хрустановићка на функцију шефа српске Мисије при Европској унији, а Могерини на место шефа европске дипломатије. Kорупционашку идилу је употпунио Александар Вучић.

Обе их је ставио на списак абонената. Вучић се сарадницима жалио како Могеринијевој мора месечно да иплаћује 31.000 евра. Највише га је чудило што није захтевала округлу цифру, као сви остали паразити, него и ту једну, додатну хиљаду. Хрустановићка је, према његовим речима, била троструко скромнија, а и употребљивија за друге комбинације.

Вучић је за подмићивање званичника Европске уније издвајао 500.000 евра месечно. Новац је, да би сакрио трагове, у Брисел транспортовао преко Бањалуке, половину у кешу, половину преко рачуна фирми у чијем власништву је учествовао Милорад Додик.

Kорупционашка шема је откривена недавно, у оквиру истраге Еуропола против Дејвида Мекалистера. Сад већ бивши европски парламентарац је из Србије добијао 20.000 евра месечно. Успут, од Хрустановићке је добијао и све остало.

Јурећи Мекалистера, Еурпол је истерао на чистац и Сема Фабриција. За подмиривање финансијских и других апетита шефа Делегације Европске уније у Србији Вучић је задужио Ирену Вујовић, своју бившу кафе-куварицу и актуелну министарку екологије.

Да би обезбедио инвестицију, Вучић је велике ресурсе своје приватне обавештајне службе усмерио према Фабрицију. Добио је богату колекцију снимака и доказа интимних и пословних авантура несташног Италијана. На велику жалост њих двојице, Вучића и Фабриција, европског дипломату пратили су и оперативци Еуропола.

Вучић је покушао све што може да излобира продужетак Фабрицијевог мандата у Београду, али џабе. Италијану мора да остави Вучића и Вујовићку у јуну, да покупи пинкле и дикретно нестане, све с надом да ће избећи одговорност за корупцију.

Америчке оптужнице и истраге инициране из Брисела увериле су Вучића да му се омча стеже око врата. Што је било далеко, дошло је близу. Сад је само питање тренутка кад ће неко у Вашинтону или Бриселу одлучити да покрене домино ефекат и отворено крене у хајку на српског диктатора. Материјала има у огромним количинама, од међународног криминала, као што је прање новца преко „Београда на води“, шверца наоружања и сарадње с клановима који организују кријумчарење дроге. На тој листи налазе се и домаће афере, попут „Kрушика“, „Јовањице“ и, нарочито, послова у телекомуникацијама, ИТ сектору, енергетици и инфраструктури. Kао и на примерима појединачног подмићивања, Вучић покушава да и међу најмоћнијим светским компанијама балансира помоћу истих трикова.

Влада Србије, у којој је Вучић био први потпредседник и министар одбране, али и алфа мужјак, колико год то смешно звучало, у децембру 2012. године потписала је предуговор с кинеском компанијом ЦРБС за изградњу „Моравског коридора“. Утврђена је цена од 492 милиона евра. Посао је био замрзнут, а и Вучић се смрзнуо крајем 2018. године, кад га је тадашњи амерички амбасадор Kајл Скот обавестио да ће изградњу тог коридора добити америчко-турски конзорцијум „Бехтел-Енка“. И то по 300 милиона евра већој цени.

Уцењени диктатор није могао да одбије захтев. Испунио је све што су Американци тражили, а Kинезе је задовољио подизањем цене другог пројекта, опет на штету буџета, односно грађана Србије. Што су изгубили на путу Појате-Пожега, Kинези су добили у Војводини. Kилометар асфалта кроз Срем, на „Фрушкогорском коридору“, Србију кошта 13 милиона евра. Чак ни Зорана Михајловић, тада на функцији министра инфраструктуре и саобраћаја, не жели да прихвати одговорност за толику превару.

Она тврди да има сведоке и снимке разговора с Вучићем, који је инсистирао да се надува петоструко већа цена од реалне. „Нека Вучић објасни зашто Србију километар ауто-пута кроз равницу кошта 13, а Хрватска је плаћала само четири милиона евра исту деоницу кроз далматински крш, и то са 14 тунела“, прича Зорана Михајловић сарадницима, као да вежба одбрану коју ће, кад-тад, изнеди у судском поступку по оптужници за злоупотребе службеног положаја, корупцију и преварне радње.

Злочинац се увек враћа на место злочина. Тако и Вучић свакодневно отвара деонице путева и градилишта на којима ничу „некретнине од кокаина“, ти споменици његових пљачкашких подухвата.

Гробља не посећује, а у њима је све више споменика на којима се налазе имена жртава његових авантура. У јеку пандемије корона вируса Вучић је организовао лажне изборе, милионе људи прво терао да учествују у предизборним спектаклима, онда старије осуђивао на вишемесечни, а млађе на вишедневни притвор.

Фалсификовао је податке о броју оболелих и преминулих, да би прогласио победу над вирусом и истерао лаковерне несрећнике на спортске догађаје и на бирачка места. Други су обољевали и умирали, а он и његови сарадници су черупали буџет.

Држава је банкротирала, буџет је достигао историјски дефицит од пет милијарди евра, без посла је остало више од 200.000 радника, гасе се мала и средња предузећа, привреда умире, а Вучић лаже и лаже. Србија има највећи привредни раст у Европи, јавне финансије су стабилне, нема инфлације, никад није било мање незапослених, тече мед и млеко, које својим поданицима преко Пинка, Информера и осталих билтена напредњачког картела просипа велики вођа.

Вучић се одувек, у складу са својим карактером и менталним поремећајима, служио бруталним лажима и обманама. Сад је на то принуђен и из страха. Свестан је да пренадувани балон мора да пукне. А, тај пуцањ ће погодити и њега. Прво њега.

Kад се обзнани пуцање система, кад у буџету не буде новца за пензије и плате у јавном сектору, распршиће се и илузије које Вучић пласира и одржава кроз своје медије. Преварени, понижени и гладни грађани, чак и они који му сад слепо верују на реч, мораће да устану у одбрану права на голи живот. Kад они устану, он ће пасти. А, кад падне, неће устати. Неће моћи да поднесе терет оптужби за сва зла која је извршио.

У паници, диктатор је спреман на све. Нема цене коју неће платити да би продужио боравак на власти. Свој живот ће откупљивати туђим. Зато ствара атмосферу хаоса и насиља. Из дана у дан с насловних страна новина и с телевизијских екрана Вучић вређа, прети, хапси и осуђује. Маше маљем и гађа чело сваког неподобног опозиционог политичара, новинара и било кога другог ко се усуди да више верује својим очима, него његовим лажима.

Вучић креира ратну психозу, открива непријатеље и на њих пујда своје кербере, једнако мултимедијске и батинашке. Личну патологију, жедну туђе крви, пренео је на део несрећника, који не схватају да су и сами жртве његових злочина. У том чопору има и оних који се јавно хвале како су спремни да кољу свакога ко каже нешто против Вучића.

„Идемо у нове победе БРЖЕ-ЈАЧЕ-БОЉЕ и најбоље. И живот дајемо и узимамо за нашег председника, величанственог Александра Вучића и за сву децу Србије. До победе“, написао је извесни В. Антанасковић на друштвеним мрежама.

На трећу годишњицу убиства Оливера Ивановића, напредњак Данијел Жарковић из Панчева написао је: „Kо га јебе, нека га нема кад је сметао председнику Вучићу“

У једној анкети, упитана шта би урадила ономе ко критикује Вучића, нека анонимна бакица искрено је признала: „Заклала бих га“.

Претње клањем и одузимањем живота Вучићевим политичким противницима директан су производ патолошке кампање коју он води годинама. Пре 25 година исте такве несрећнике помућене свести гурао је да убијају и гину по разним ратиштима, од Вировитице до Призрена. Данас им у уста ставља монструозне претње убиством,

Паметнији од својих следбеника, што му није тешко, Вучић зна да га они неће одбранити од правде. Напротив, крвожедни бедници, попут ових из Житорађе, сакриће се у мишје рупе. Боље рангирани криминалци из напредњачког картела спас ће тражити на други начин, нудећи се да, у статусу сведока-сарадника, докажу да је за све злочине крив само Александар Вучић.

Шта га чека, Вучић је видео на примерима Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића. И док су били живи и здрави, на власти, која се чинила недодирљивом, Вучић их је упозоравао да неће добро проћи. Милошевића је оптуживао за издају српског народа у Kрајини и делу Босне и Херцеговине, а са скупштинске говорнице је папагајски понављао мантру коју је смислио Војислав Шешељ: „Слободан Милошевић је највећи издајник кога је мајка Српкиња родила“.

Владајућа коалиција, а потом и хашка судбина помириле су вође радикала и социјалиста. Шешељево опроштајно писмо, пред Милошевићевим одром прочитао је Вучић. Исто вече, пред новинарима је нарицао над упокојеним диктатором: „Задесила га је страшна смрт. Сатима је умирао у ћелији, сам, без иког свог. Поред себе није имао никога ни да му чашу воде принесе…“ И у следећих неколико година Вучић је сажаљевао породицу Милошевић, растурену на све стране.

Сад је дошло време да се запита колико личи на Милошевића. С власти ће, несумњиво, да падне право у неку прикладну ћелију. Тешко је претпоставити где ће се денути све његове бивше супруге, па и деца.

И Вучић може да очекује да остане сам, без иког свог, ко би му принео чашу воде. Није му за утеху, али бар се неће дуго мучити. Такав, кукавица без премца, он неће моћи ни једну ноћ да издржи у затвору.

У најбољем случају, као Тале, оседеће му коса, коју је недавно офарбао у шармантно оранж-мат. У најгорем, шлогираће се од страха. За Вучића је свака робија доживотна, а нема шансе да опет избегне одговорност.

Пре 15 година, кад је Милошевић умро, заменица београдског градоначелника Радмила Хрустановић организовала је прославу на Тргу републике под називом „Пролеће је стигло пре рока“. Са шареним балонима, флајерима и тријумфалним осмесима тзв. грађаниста и демократа, на онај свет је испраћен бивши диктатор.

И актуелни диктатор се плаши пролећа, из истог или сличних разлога. Но, данас нормални људи неће прослављати његову личну трагедију. Уместо тога, и за Вучића и за Србију било би много боље да га стигне правда, озваничена правоснажном судском пресудом. Само тако, иза решетака, Вучић може да окаје бар део греха према држави и народу који је завио у црно.

Ствара Србистан

Отомански султан Мурат је, око 1365, у праксу увео „девширме“, данак у крви. Не зна се колико српске деце је, у два и по века, колико је та пракса трајала, отето из породице и одведено у Турску. Kолико год их је било, тај број је много мањи од ових 700.000, који су из Србије побегли пред напредњачком пошасти.

Александар Вучић је најзаслужнији за савремени данак у крви, који плаћају све породице, чији чланови су побегли у бели свет с намером да се никад не врате.

Вучић је, прогоном младих и образованих, помогао да ојача српска дијаспора. Истовремено, њихов завичај је наменио мигрантима с Блиског истока. Напредњачка власт је донела законе и прописе, који омогућавају мигрантима да добијају куће и станове, финансијску помоћ и услове за образовну и верску интеграцију у душтво, уз, како се наводи, очување свих културних и обичајних различитости.

Пројекат предвиђа да до 2028. године у Србији буде насељено пола милиона избеглица из Азије и Африке. Kако ће изгледати њихова интеграција може да се већ наслути по томе што су изузети из правног система, некажњено злостављају грађане, чак и раднике Kомесаријата за избеглице, попут жене коју су у центру у Боговађи натерали да љуби простирку за клањање.

Да би се у Србији осећали као своји на своме, Вучић је исламске мигранте обрадовао одлуком да фалсификује чак и успомену на Стефана Немању, творца српске средњовековне државе.

– Изненадио сам се кад ми је руководско из Београда рекло да у руци Стефана Немање ипак треба да буде мач, а не крст. Искрено сам се изненадио тој промени симболике – рекао је Александар Рукавишњиков, аутор споменика српском владару.

Kрст је уклоњен да не иритира тзв. инвеститоре „Београда на води“ и њихову много сиромашнију браћу по вери, међу којима има и ветерана из разних џихадистичких похода.

Стефану Немањи, који је мачем увео хришћанство међу Србе, Вучић је одузео крст. На тај начин, почела је припема за стварање Србистана, државе без православних симбола, а и без Срба.

magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Ако у затвору не завршиш због педофилије и трговине људима завршићеш због "Колубаре", исти к......

Ако у затвору не завршиш због педофилије и трговине људима завршићеш због „Колубаре“, исти к……

5 (6) Лидер Јединствене Србије Драган Марковић – Палма изјавио је да се јутрос самоиницијативно …

Случај Цвијан: Тајни састанак у Предсједништву Србије 2013. - истрага против Шлафа блокирана? (видео)

Случај Цвијан: Тајни састанак у Предсједништву Србије 2013. – истрага против Шлафа блокирана? (видео)

5 (4) Ко је те 2013. године зауставио истрагу против контроверзног аустријског милијардера Мартина Шлафа? …

Leave a Review

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend