Став

Шта ће остати иза најкорумпиранијег узурпатора Србије: Путеви и зграде се не једу

Када се говори о свим размерама штете коју су Вучић и његова мафија нанели Србији обично се анализирају и наглашавају само оне највидљивије и свима очигледне ствари. Међутим, потпуна и доста сурова истина се види тек када се загребе испод наслага константне медијске кампање којом се народ држи у стању хипнозе и онеспособљености да на било који рационалан начин реагује на све оно лоше што нам се догађа, а што производи такве далекосежне ефекте који ће тек направити пакао од живота како нама, тако још више генерацијама које долазе иза нас, тврди колумниста Магазина Таблоид др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета

Како бих ово дочарао направићу анализу онога што Вучићева пропагандна машинерија потенцира као његов најјачи адут и најпозитивнију страну његове власти, а реч је о економији. Наиме, сваки дан слушамо о томе како је Србија 2012. била пред банкротом и тоталним финаисјим колапосм, а да је онда сам Бог послао Вучића да спаси и народ и државу.

Истине ради, што због ефеката тадашње светске економске кризе (чувене СЕКЕ из 2008.) што због озбиљног нивоа политичке корупције и спрега државе са организованим криминалом (нпр. случај Дарка Шарића и његових инвестиција), земља и јесте била у заиста тешком економском стању. Да се којим случајем наставила власт на чијем је челу Борис Тадић, није искључено да би заиста дошло до банкрота, па чак и до грађанских сукоба. Због свега овога је народ и одлучио да на релативно поштеним изборима смени једну лошу власт и да „жуте” (како их је народ колективно звао мислећи на ону гарнитуру насталу из ДОС-а) пошаље у политичку пензију, а неке и у заслужени затвор.

Међутим, уместо свега тога направљена је најгора могућа симбиоза на власти оличена у коалицији коју ја симболички описујем као „савез Соње Лихт и Звонка Веселиновића”. Дакле, Вучић је успео да у неколико година након важних и потребних промена 2012. на најважније позиције у земљи доведе буквално сав шљам из свих ранијих гарнитура на власти.

Све оне које су грађани послали на сметлиште историје он је рециклирао и вратио их да наставе тамо где су стали са уништењем здравог разума и живота у Србији. Најновиоји пример у којем се иза логоа некада моћног Тањуга, а данас тужног симбола пропасти Југославије са малих екрана у заједничкој емисији смеше Милорад Комраков, симбол пропасти концепта националне Србије и Зоран Остојић, симбол пропасти демократске Србије то управо и доказују на један готово карикатуралан начин.

Успостављена логика Вучићеве борбе против криминала и политичке корупције је концепт „клин се клином избија”, па је тако једна политичко-мафијашко-тајкунска хоботница замењена другом, а како нико није одговарао ова новоуспостављена има неупоредиво више пипака и сходно томе је много штетнија и опаснија. Главна одлика те нове мафијашке хоботнице која влада Србијом је да се бесомучно задужује и да потом тај новац, заједно са „црним капиталом” насталим из криминалних делатности, упумпава у инфраструктурне пројекте и масовну станоградњу.

На овај начин се са једне стране вештачки подиже БДП (велика цена станова, надуване вредности радова и сл.) што даје основ за нова задуживања, а са друге се криминални новац гура у легалне токове или народски речено врши се прање пара за рачун чланова те организоване криминалне групе зване Српска напредна странка.

Уједно, градња инфраструктурних пројеката какви су нпр. аутопутеви, као и масовна станоградња предастављају добру основу за лако и брзо формирање нове структуре лојалних тајкуна који буквално настају преко ноћи тако што политички добију неке атрактивне локације за градњу или пак тако што добију машине на лизинг и државне пројкете без тендера и надзора, па тако гоље очас посла постају милионери уз наравно обавезу да финасирају одржавање Вучића на власти кроз куповину гласова и свега другога што је потребно. И на крају оно што је за актуелни режим веома важно, зграде попут оних у Београду на води, као и аутопутеви се веома лепо сликају и врло је лако манфисетацијама свечаних отварања код народа направити утисак како се држава развија и све иде напред.

Међутим, оно што се поставља као кључно питање је на који начин ће аутопутеви и стамбене зграде да направе такав привредни амбијент па да народ и држава могу да нормално живе и раде?! Нормалан живот и продуктивни рад су неопходни предуслови за даљи раст БДП и сервисирање спољног дуга који је увелико премашио тридесет милијарди евра (примера ради 2012. тај дуг је био око седамнаест милијарди).

Уверен сам да добар део људи мисли да се може живети од рентирања некретнина, али то је иста логика као и планирање да се живи од високох камата које дају банке на рачун штедење. По правилу се такво наивно веровање руши на болан начин, а најбољи пример код нас су газда Језда и Дафина, тако да никога не изненади ако се испостави да је рецимо инвестирао сто хиљада евра породичне уштеђевине за апартман на Златибру који због хипер грдање не може да изда нити да потом прода иако тренутно делује да је то сигурна инвестиција.

Исто тако, већ је видљиво да изградње пуних профила аутопутева не доносе никве значајније бенефите пошто и даље највећи број страних компанија долази на потег око Београда и Новог Сада као и у простор између ова два града уз аутопут (Инђија, Стара Пазова). Разлог лежи у чињеници да више од половине становништва Србије живи у том региону, као и то да из свих осталких крајева (Црна Гора, Република Српска) становништво долази да се школује и остаје потом да ради у Београду или Новом Саду.

Укратко, сви индикатори јасно указују да се веома брзо може очекивати економски слом и суноврат Србије и тада ће постати очигледно да се зидови у становима не могу јести, а уз то да се морају одржавати и плаћати разне дажбине на њих. А оно што остаје замагљено иза све медијске кампање, али и чаршијских прича о томе да се сада гради као у време Тита (што за многе значи ознаку квалитета) је то да није улагано ништа у стратешки важне пројекте што је у суштини главни разлог за забринутост. У том смислу навешћу две врло важне области.

Прво је електроенергетски систем Републике Србије. Сви смо сведоци да је електропривреда на својим плећима изнела добар део санкција деведесетих година као и несрећне транзиције током двехиљадитих. Разлог због кога је то било могуће је тај што је током осамдесетих година прошлог века у електроенергетски систем у Србији уложено милијарде евра чиме је створен моћан и врло капитализован систем.

У том периоду су рецимо завршене термоелектране у Обреновцу које су тада биле убедљиво најмодерније и најефикасније производне јединице, а истовремено су успостављени копови угља са савременим машинама за експлоатацију. Данас је због деценија неулагања као и због несавесног вођења читав систем дошао у ситуацију да је раобован до крајњих граница што доводи до тога да се стотине милиона евра издвајају за увоз електричне енргије и угља. Вучићев режим свесно није улагао ништа у електропривреду већ је за рачун мултинационалних компанија створио предуслове за препуштање српског тржишта алектричне енргије, као и атрактивних енергетских пројеката какав је рециомо Ђердап 3 који може бити највећа реверзибилна хидролекетрана у Европи и на коју су пре свега због геополитике око бацили Американци (Бехтел).

У овом тренутку да би се негативан тренд преокренуо и да би електроенергетски систем као кичма државног суверенитета остао у рукама народа, наредних десет година мора се почети издвајати минимум по 1% БДП на годишњем нивоу (око 600 милиона евра) и то за реализацију пројеката пре свега нових производних капацитета за електричну енергију, али и за проширење и модернизацију дистрибутивне електромреже. Приоритет је изградња једног великог савременог термоблока снаге 700 мегавати и ефикасности изнад 40% чиме би се преостали угаљ искористио на најбољи могући начин.

Уз то, постојеће термоелектране треба прилагодити могућности да делом уместо угља користе постојећу биомасу. Уз то, веома је важно искористити сав преостали хидропотенцијал (Дунав, Дрина и Лим) преко сложених хидроенергетских система којима би се делом решавао енергетски проблем, а делом проблеми са снабдевањем чистом пијаћом водом.

Овакви пројкети нису атрактивни за сликање и на њима мафија не може да украде као код градње аутопутева и станова, али њиховом реализацијом се стварају основе да за десет година имамо предуслове за нови круг развоја, а уједно електрична енергија је роба којој ће вредност у будућности само расти, а тржиште ће бити увек гладно и спремно да откупи све вишкове.

Друга важна ствар је пољопривреда која је такође на својим плећима јуначки понела предходне деценије нашег пропадања и обезбедила да макар не будемо гладни. Међутим, опет услед небриге Србија је дошла у ситуацију да буде на дну европске лествице када је у питању развој ове стратешке области. Наиме, узмимо само пример да се код нас залива свега око 100.000 хектара док се у Албанији под заливним системима налази готово 400.000 хектара земљишта.

Оно што је при томе посебно тужно је да је још седамедесетих година прошлог века завршен читав пројекат Дунав – Тиса – Дунав који је заједно са свим постојећим каналима (грађеним још од Марије Терезије) затворио читав један хидросистем способан да водом напаја заливање најмање пола милиона хектара. Дакле, само да се одржавало то што већ постоји и уз не претерано велика додатна улагања Србија је данас могла да има по две жетве на огромним површинама. Ако би се при томе додао савремени концепт интегрисане производње хране и енергије, дошли бисмо у прилику да затворимо један веома јак систем у којм би једини у региону имали да понудимо стабилне количине квалитетне хране и самоодрживост у сектору електроенергетике.

Уместо реалног развоја и улагања у оне секторе који могу да праве додатну вредност ми већ десет година гледамо градњу Београда на води и певајуће фонтане. На тај начин се креира мишљење најшире јавности како је то онај слатки живот коме треба тежити, па сходно томе у друштву и политици најбоље пролазе они који народу нуде варијације на ту тему, док са друге стране сви ми који идемо другим путем делујемо као некакви досадни људи.

Па чак и сада када је криза ударила свим силама и када је потпуно јасно да нам је систем неодржив и даље траје опијеност свим кампањама које се воде од Тита до данас. Немам дилему да ће отрежњење бити јако болно, али уместо традиционалног кукања и тражења кривца у свима и свачему, време је да се заврну рукави. Трезвени људи су дужни да државу отму из руку мафије и да ствари поставе на своје место. А те трезвене људе треба тражити у сваком сељаку, привреднику, занатлији, инжењеру, ИТ стручњаку. Ти људи морају бити окосница нове политичке елите јер је доста неписмених и уцењених људи који су нам појели деценије.

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

виа
magazin-tabloid.com
Извор
Мирослав Паровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!