Шта је шеф политичког крила мафије Александар Вучић направио од Србије

Србијом су вековима владали разни окупатори. Убијали су, поробљавали, злостављали, пљачкали и уништавали – нико као Александар Вучић. У освајачком походу на Србију, Вучић и његов картел нанели су трајну и ненадокнадиву штету држави и народу. Отели су јавне ресурсе, оранице, планине, реке, градове и села, фирме и људе. Агресија НАТО-а, коју су предводили Вучићеви данашњи пријатељи и пословни партнери Клинтон и Блер, нанела је мање материјалне и људске губитке него пандемија корона вируса, коју је напредњачка банда искористила за черупање буџета и смртоносно злостављање грађана. За четири века под Турцима, мање Срба је прешло у ислам, него што је под Вучићем побегло из отаџбине. Ко је остао, изложен је понижењима, неправди и прогону, отимачини јавних извршитеља и балансирању на ивици беде. Као и сви претходни освајачи, Вучић ће, на крају, изгубити рат и добити заслужену казну. Међутим, то је мала сатисфакција, после њега Србија неће бити иста. С катастрофалним последицама те пошасти мораће да се боре и следеће генерације. Ако већ није касно, народ хитно мора да пружи отпор и ослободи се тираније.

Турци, Аустријанци, Немци, Бугари, Албанци, милосрдни анђели из НАТО-а, сви су ратовали против Србије, али нико тако брутално као Александар Вучић.

За девет година напредњачке окупације, држава је растурена и опљачкана, а народ поробљен и осиромашен.

Вучић је на власт дошао преваром гласача и трговином са страним центрима моћи. Диктатуру је завео кад је објединио све три гране власти. Једноумље, које се, у његовом случају, може назвати малоумљем, утврдио је ширењем утицаја на медије, четврту, данас доминантну, грану власти. Окружио се бившим и будућим робијашима, разбојницима свих врста, опскурним убицама, лоповима и наркоманима, похлепним паразитима и манекенима друштвеног талога.

Вучић је направио окупаторску касту милијардера и мултимилионера, који владају најсиромашнијим народом у Европи.

Нема зла које Српска напредна странка није нанела Србији. Александар Шапић, последњи конвертит који се придружио картелу, недавно је, у реторичком заносу, изјавио да би било најбоље кад би “опозиција јасно рекла чега то данас нема, а било га је раније”.

Шапић је то питао у другом контексту, али одговор се намеће сам по себи. Нема Косова и Метохије, нема српског правосуђа и цивилне заштите, као ни државне имовине, телекомуникацијске и енергетске мреже и свега осталог што је Вучић Бриселским споразумом и пратећим документима препустио својим пословним партнерима Тачију и Харадинају. Више нема ни Оливера Ивановића, али зато су ту Звонко Веселиновић и Милан Радојичић, па и удовица Милена Поповић. Нема ни седморо жртава их хеликоптера, али још су живи и слободни Братислав Гашић и Златибор Лончар. Нема Слободана Танасковића, чувара кога су режимски криминалци под фантомкама ухапсили и злостављали у изборној ноћи 2016. године, кад је део власти извршио пуч да би срушио зграде у Савамали и ослободио простор за “Београд на води”, највећу праоницу прљавог новца у Европи.

Нема Станике Глигоријевић, баш као ни два минута снимка с наплатне рампе, на којима је забележен тренутак њеног убиства возилом Зорана Бабића. Нема ни Андрее Бојанић, па ни Иве и Наде Бодружић. Нема Милорада Николића, који је умро у затворској болници, где је завршио због псовања Вучића.

Иако је три године владала омерта, Магазин Таблоид је открио да нема ни Владимира Цвијана. Нестао је и Дејан Јовић, полицијски инспектор, који је водио истрагу убиства бившег члана Председништва СНС-а и првог напредњачког дисидента. Кад је платио рекет, нестао је и Драгослав Космајац.

У последњих годину дана, наводно од корона вируса, нестало је више од 10.000 људи, а од рака још 26.000. Данас има 23.912 мање пензионера, него у марту прошле године.

Откад је СНС на власти, Србија је остала без око 700.000 младих и образованих, који су се евакуисали из ове трагедије. Од оних који су остали, сваког дана четворо изврши самоубиство. Мало која нормална породица није неког свог члана уписала на тај црни списак последица владавине напредњачког картела.

Истини за вољу, треба признати и да су и Вучићеве трупе имале губитке у људству. Беливукова режимска пешадија је, као што је признао њен командант, убијала конкуренте из подземља. У ћевапима, бунарима и јамама на ливадама у околини Ритопека нестајали су другари детета Данила Вучића и подстанари кума Петра Панића. Преживели престолонаследникови ортаци су у затвору, а припадници политичког крила тог ганга, међу којима је највиђенија Дијана Хркаловић, на слободи опстају захваљујући 680 сати снимљених пресретнутих разговора чланова владајуће породице.

Кад се томе дода јавна и приватна имовина коју су присвојили појединци из врха окупаторске власти, јасни су узроци пораза Србије.

Не, није Вучић победио, него су нормални људи одустали од борбе, предали се. После свих политичких авантура, које су омогућиле да се на власти смењују преваранти свих боја, грађани су се одрекли наде у нормалан живот и бољу будућност. Малом броју лаковерних, који су хипнотисани Пинком, Информером и сличним фабрикама лажи, прикључили су се многи корумпирани и уцењени бедници.

Неки су се продали за радна места, неки за заштиту од кривичне одговорности, а има и оних који су се задовољили предизборним пакетима. Тако је створена војска од 750.000 чланова картела и 1.500.000 гласача. Некада поштени и вредни људи одрекли су се достојанства и пристали да на власти одржавају лопове без радног стажа, части и морала.

Мало по мало, од избора до избора, нормални грађани су се повлачили пред алавим лудацима, препуштајући им се на милост или немилост. Родитељи су пре подне испраћали децу на пут без повратка, а поподне су трчали на митинге СНС-а, да аплаудирају ономе од кога су њихови најмилији побегли. Пензионери су тихо и без отпора дозволили да им нерадник отме део зарађене имовине.

После отетих 620 милиона евра, Вучић сад на пензионере, који су морали да бирају на шта да потроше црквавицу – рачуне, лекове или храну – шаље јавне извршитеље, да доврше пљачку. Пролетери по цео дан раде у пеленама, трпе мобинг тзв. страних инвеститора, за плату која им је довољна тек да плате рачуне, а увече се диве диктаторовим лажима о привредним успесима. Не диве се, али толеришу лажи његових саучесника, као што је премијерка Ана Брнабић. “Отворили смо толико фабрика да више немамо довољно радника, али нема везе, запошљаваћемо мигранте”, каже Брнабић.

Нема везе што су млади и паметни побегли из свог завичаја, ту су Сиријци, Ирачани, Афганистанци, Пакистанци и остали несрећници, које је мука натерала да се заглаве овде. Њима се радује и Вучић. “Мигранти ће поправити демографску слику Србије”, каже вођа с осмехом, весео као да Милицу удаје за неког Осаму, Хусеина или Фахрија.

Вучић не може да обузда потребу да понижава своје жртве. У радној књижици су му уписане само политичке функције, нема ниједног радног дана стажа на нормалном послу, никад се није ознојио. Ко је и какав је, показао је радницима смедеревске “Гоше” кад су штрајковали после самоубиства колеге Драгана Младеновића.

Лажни инвеститори, које је Вучић довео, купили су “Гошу”, распродали што је вредело и одустали од исплате плата радницима. У очајању, пошто није могао да прехрани породицу, Младеновић се обесио на радном месту. Неколико дана касније, кад су се радници побунили, Вучић је дошао да им објасни да су ленчуге и паразити: “Срби неће да раде, лезилебовићи чекају да им држава све омогући. Па, не може тако, мора да се ради!” Још тежим речима вређао је жене: “Ето, неће да раде! Могу коњу реп да ишчупају, али неће да раде, лакше им је да оду на породиљско, па да од државе добијају незарађени новац” – љутио се Вучић јер се из државног буџета расипају паре на мајке и њихову децу, чак 2.500 динара месечно, што је, отприлике, једна тура пића за Данила и Ацу Рошавог.

Диктатор није задовољан ниједним сегментом народа који уништава. Не ваља православна вера, Немци су паметнији и вреднији зато што су протестанти. Српска историја је пуна грешака и заблуда, Срби су убили султана Мурата, а он је био “велики војсковођа, паметан и храбар…”

Срби су зли, прљави и глупи, па и незахвални. “Увек смо се противили напретку, нисмо хтели да се потрудимо да нам буде боље, убијали смо владаре који су имали визију и који су хтели да нас мењају”, тврди Вучић.

Пре неки дан је оптужио Србе за ксенофобију, љут због критика на рачун власти, која је омогућила “карантин-туристима” из Индије да без икакве контроле долазе у Србију. Пошто се Србија није налазила на црвеној ковид-листи, страни држављани су могли да улазе без икаквог протокола. Ту би, као у карантину, провели две недеље и онда наставили пут у државе са црвене листе. Тај облик “туризма” смислили су Индијци, који нису другачије могли да оду у САД, Канаду и већину европских земаља. За њих је Србија била идеалан карантин. За улазак им није потребна виза, а смештај у београдским хотелима је јефтин.

Друштвене мреже су почеле да брује о доласку неколико хиљада Индуса, а у коментарима је превладавала забринутост због опасности од ширења делта соја корона вируса, који је настао управо у Индији.

-Не знам како да објасним такво понашање, треба да нас је стид. Индија је помогла Србији да добије прве контингенте Астра-Зенека вакцине, а ми им овако враћамо. Нажалост, овде су затуцаност и ксенофобија јачи од поштења и хуманости – рекао је Вучић.

Нажалост, лекови су преслаби за Вучићеве менталне поремећаје, услед којих објашњава да није важан ризик од ширења заразе. Притом, ако су Срби ксенофобични, па мрзе чак и пријатеље из Индије, какви су тек Американци и Немци, који Индијцима уопште не дозвољавају улазак.

Почетком пандемије, Вучић је на кућни притвор осудио и здраве грађане Србије, а сад се чуди што су забринути због могућности заразе новим сојем. На крају, под притиском јавности, уплашен реакцијом српских мрзитеља, власт је увела нове мере, којима је обавезала индијске туристе на седмодневни карантин. На београдском аеродрому је истог дана задржано око 200 Индијаца. Упали су у проблем јер нису знали да долазе у несрећну Србију, којом влада оболели популиста, који не мари за људе, били они Срби или Индијци.

У то време, у Новом Саду је одржан музички фестивал Егзит. На Егзит су дошли људи из 70 различитих држава. Четири дана се њих 50.000 забављало на одређеном простору, а тестирање је показало да нико, баш нико није инфициран короном. Петог дана, кад је фестивал завршен, Влада Републике Србије је проценила да се погоршава здравствена ситуација и да треба пооштрити мере заштите од корона вируса.

У складу с тим, директори неколико болница донели су решења, којима су обавезали лекаре и остало медицинско особље да, по повратку с годишњег одмора, ако нису вакцинисани морају да приложе негативан ПЦР тест како би добили право да раде. За разлику од веселих гостију Егзита, којима је држава омогућила бесплатно тестирање, лекари морају из свог џепа да плате тестове. Дискриминацију су подржале странке из власти, које захтевају да медицински радници буду подвргнути обавезној вакцинацији.

-Одлука је незаконита и некоректна, у супротности са чланом 21. Устава Републике Србије, који забрањује дискриминацију, непосредну и посредну, по било ком основу, без обзира да ли је реч о вакцинисаним или невакцинисаним особама. Претња “невакцинисаним запосленима да не могу започети рад без негативног ПЦР теста, поготово да га плате о свом трошку, није само незаконита, него и незабележена у пракси поступања у здравственим установама у Србији. Такође, та одлука је у супротности члану 12 Закона о забрани дискриминације, који предвиђа да је “забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење” – наводи се у саопштењу Синдиката медицинских сестара и техничара Србије Универзитетског клиничког центра Крагујевац, чији директор Предраг Саздановић је први потписао дикриминаторско решење.

За Вучића, као и за његове следбенике, Устав и закони не важе. Вучић своју власт заснива управо на њиховом кршењу, чиме изазива страх, непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

Вучић води рат против народа. Добро му иде. Целу државу је претворио у свој ратни плен. Све је његово. Завео је диктатуру, освојио све државне институције, а потом монополизовао све уносне гране бизниса. Монополизовао је и криминал. Осим класичних облика организованог криминала, попут шверца наркотика, оружја и остале робе, прања новца и сличних активности, Вучић је пљачкашки поход увео у правне оквире. Ту праксу је почео са тајним уговорима са страним инвеститорима, које су их изместили из правног система Србије. Разним моделима лекс специјалиса омогућено је мистериозним власницима “Београда на води” да у центру главног града направе феуд, који је имун на законе.

Према властитим правилима, незаинтесровани за српску правну регулативу, понашају се кинески инвеститори у Бору, Зрењанину, Смедереву. Пошто грађани Србије нису пружили отпор тој пракси, Вучић је отишао корак даље. Законе мења у складу с интересима својих ортака из напредњачког клана. Последњи пример представља предлог измене и допуне Закона о водама.

У скупштинску процедуру, без јавне расправе, по хитном поступку ушле су измене Закона о водама, којима ће се дефинисати одредбе о начину коришћења и давања у закуп водног земљишта. У пракси, то значи да ће Вучићева братија моћи непосредном погодбом да узима водно земљиште, како би легално градила објекте на речним насипима и присвајала плацеве поред својих сплавова. Променом процедуре у одлучивању о располагању јавним добрима стварају се услови за корупцију, Вучићеву омиљену привредну делатност.

Системска корупција је већ легализована разним законима и прописима, који су омогућили, рецимо, власницима мини хидроелектрана, какав је Никола Петровић, да некажњено угрожавају животну средину, а власт их за то награђује вишом ценом открупа струје коју произведу на рекама угураним у цеви. По истом принципу, у складу с интересима напредњачких кумова и тајкуна прилагођавају се прописи у грађевинарству, трговини, спорту, па чак и у локалној самоуправи, чији буџет се користи као крава музара. Најбољи пример те врсте озакоњене пљачке је град Београд.

Трећина београдског буџета, око 340 милиона евра, предвиђено је за услуге по уговору и специјалне издатке. Другим речима, Горан Весић је добио дискреционо право да са тих 40 милијарди динара располаже како хоће, без обавезе да образлаже начин и критеријуме трошења без конкурса, мимо Закона о јавним набавкама.

-Стандард грађана је озбиљно угрожен и повећањем цена комуналних услуга, повећањем пореза на имовину и другим наметима, а власт безобзирно трши новац Београђана на запошљавање партијских кадрова и нетранспарентне набавке. По истом моделу черече се и буџети свих београдских општина. Тако је недавно ухапшени председник општине Палилула Александар Јовичић дискреционо располагао са 111,73 милиона динара за услуге по уговору и са 37 милиона за специјализоване уговоре. На уштрб инвестиција, модернизације управе и социјалне помоћи најугроженијим суграђанима ненормално се повећавају трошкови за услуге, без икакве контроле и уз избегавања закона – тврди економиста Борислав Боровић, председник Одбора за привреду и финансије Градског одбора Народне странке.

Озакоњавање пљачке и превара није Вучићев изум. То је примењивао и његов ментални двојник Адолф Хитлер. И нацисти су поступали у складу са законима, које су сами доносили, али то их није ослободило одговорности. Напротив, после пораза, без обзира што су тврдили да су “само радили свој посао у складу с важећим законима”, многи су заплесали на конопцу.

Ипак, мора се признати да Вучић има исти однос према јавним ресурсима и приватној имовини. Отима све.

Створио је злочиначки систем, који не производи никакву добит, већ троши основну супстанцу. Напредњачки механизам подмазује се крупним пљачкашким пројектима, али и наоко ситнишем који се извлачи из џепова грађана. На тај начин банке незаконито наплаћују обрачун кредита, а јавна предузећа чак и слање рачуна.

Електропривреда Србије је у септембру 2014. године почела да наплаћује “трошак гарантованог снабдевача”. На рачун за потрошену струју и остале трошкове, налази се и ставка ТГС, која месечно износи од 121 до 142 динара. Поједностављено речено, ЕПС наплаћује издавање рачуна, што је забрањено Законом о заштити потрошача. Рачун за пружене услуге обухвата само пружену услугу. Он не сме да купца оптерети давањима за оне радње које нису део пружене услуге.

Продавац, сходно законским одредбама, није овлашћен да наплаћује издавање и слање рачуна, то је трошак пружаоца услуга и може падати само на његов терет. Тако стоји у Закону, али кад би се он поштовао не би било крађе грађана. У Србији има око четири милиона бројила. За седам година, откад је уведен тај пљачкаши систем, сваки потрошач је оштећен за око 14.000 динара. Дакле, ЕПС је супротно Закону од грађана узео више од 400 милиона евра. Пљачка је организована из врха државе, по Вучићевој замисли, у чијој реализацији су учествовали ресорни и остали министри, као и менаџмент ЕПС-а, предвођен Милорадом Грчићем. Не зна се како су разбојници делили плен, колико је припало Вучићима, колико осталим саучесницима, а колико је отишло на плате напредњачких паразита који су удомљени у ЕПС. То ће морати да утврди нека будућа истрага, после ослобођења.

Окупација Србије траје дуго, Вучић је само последњи у низу зликоваца, који су поробљавали и пљачкали народ. Још пре 25 година, о тадашњим окупационим трупама, чији реликти су и данас на власти, говорио је Зоран Ђинђић.

-Стање наше државе и нације је катастрофално. Да ли је ово окупација? Јесте! Шта су окупатори радили са српском привредом пре 50 година? Извозили су пшеницу, дрво, руде… Шта ради данашња власт са природним богатствима Србије? Исто то. Јесу ли ово окупатори? Јесу. И данас нам окупатори планирају будућност. Они нашу будућност хоће већ данас да потроше. Прошлост су нам потрошили, садашњост нам троше, хоће да нам потроше и будућност. Шта нам они нуде у тој будућности, шта су нам обећали на свом балу вампира? Рекли су, ако све буде у реду, ако буду владали без проблема, имаћемо дупло више него данас. Позивам вас, извадите своје новчанике, пребројте шта имате у њима. Кажу, имаћете дупло више. Да ли од тога може да се живи? Да ли за то вреди да се живи? Ако они преброје паре у својим новчаницима, делегати на њиховом балу вампира установиће да се налазе у 23. веку. Ми смо у 15. веку, они у 23. Очигледно међу нама нема помирења, или Србија или они, или ми или они – рекао је Ђинђић 1996. године, на годишњицу деветомартовског протеста, описујући стање какво влада и данас.

Од тада, сви ослободилачки устанци су пропали, само су се повремено мењали окупатори. Ђинђић није ослободио Србију, Вук Драшковић је постао колаборациониста, а социјалисти су и даље на власти. На несрећу, конвертити из свих странака придружили су се Александру Вучићу, најгорем и најбруталнијем окупатору у историји Србије. Здруженим снагама уништавају будућност народа којим владају. С друге стране, на срећу, биографија Александра Вучића се састоји искључиво од пораза. Изгубио је све политичке и приватне ратове, изгубиће и овај, који сад води против Србије. Што пре, тим боље и за њега и за нормалне грађане.

Мудри Брана Црнчевић, врхунски циник са истанчаним политичким инстинктом, пре 12 година, туђим стиховима је дао предикцију Вучићеве судбине. На поткорицама своје књиге “Црни ђаво, црвени реп”, коју је поклонио Вучићу, у посвети је цитирао неколико стихова из Пушкинове песме “Сећање”: “У тишини ноћној, сећање преда мном свој дуги развија свитак, и са гнушањем читам живот свој, и дрхтим и проклињем, и горко жалим и горке сузе лијем, али тужне стихове не бришем…” Црнчевић је добро погодио природу Вучићевог лудила, зато је прецизно најавио оно што га чека.

Вучић се већ сад гнуша свог живота, дрхти и проклиње свој покварени и подли карактер, али џабе, више не може да обрише трагове злочина, које је извршио у походу на Србију.

Тек ће да лије сузе кад буде читао оптужницу, која ће га на дуже време одвести у одговарајућу казнено-поправну установу. Вучић је сам, вођен својом похлепом, пред Србију поставио ултиматум о коме је Ђинђић говорио – нема помирења, или Србија или они, или ми или они.

Предраг Поповић. magazin-tabloid.com