Стазама старе Србије: “Скадар је био стратешки град, а био је наш, српски, више од шест векова”

Стазама старе Србије: “Скадар је био стратешки град, а био је наш, српски, више од шест векова”

Биљана Живковић, публициста и писац; аутор је репортажа, чланака, записа, путописа, интервјуа са личностима из свијета дипломатије, војне доктрине, геополитике, политике, историје, философије. Њена прва књига Некрштена времена објављена је 2004. године. Од њених књига (15) издвајају се историјско-документаристичка дјела Јасеновац и сребренички мит и Исповести из сарајевских казаматаПриморско православље. Припрема књигу есеја и путописа Срби у Албанији. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Београду.

-Скадар је био српска престоница од 490. до 1171. године. То наш народ не зна. О томе нам није казивано, нисмо у школама учили. Када сам први пут отишла у Скадар и када сам се попела на древни Скадар-град видела сам да њиме столује једна црква. Она је полупорушена, а била је у турска зла времена претварана у џамију. Минарет саграђен у 15. веку одавно је порушен. Та црква је грађена у раном Средњем веку, а постоје историјски записи о радовима у 14. веку. Стари Скадар је површином већи од Калемегдана; његови потпорни зидова имају дебљину три и по метра.О преживјелим и намученим Србима Албаније, понајприје онима из Скадра, те њиховој библијској снази да не забораве себе и опет науче да сричу језик отаца, разговарао сам са Биљаном Живковић. 

Стазама старе Србије: “Скадар је био стратешки град, а био је наш, српски, више од шест векова”

То је био стратешки град, а био је наш, српски. Када уђете у Скадар-тврђаву ви идете поплочаним стазама, древним камењем. Идете предачком историјом, она иде за вама, ви испред ње. Па се онда сретнете. Са десне стране једног ходника, као дела тврђаве, постоји зид где је зазидана Гојковица-млада. Пролазећи туда човек дотиче нашу најсуптилнију историју. Боравећи у Скадру, Србин о себи много тога научи.

Како је могуће да једна држава заборави свој народ и препусти га голом преживљавању у туђини, без школа, књига и вере?

-Ми смо данас окупирана држава, али имамо слободарски дух. Ево Ви и ја седимо и слободно разговарамао. А то Вам говорим због Срба у Скадру који су без ичије помоћи, изузев Божије, васкрсли из пепела и мрака!  Ондашњу Југославију, а ни српски народ у њој, није интересовало шта се дешава са Србима у Албанији. Срби су тада у тој држави пролазили кроз стравичну голготу. Ови људи у Скадру, а и у другим деловима Албаније, само Божијом промишљу остали су своји. Међутим, изгубили су право на свој језик, писмо… Деценијама нису смели да зборе српски. Али, имали су дубоку свест о припадности и грчевито су се држали знања о свом српском корену.

Упознала сам тамо Србе православце који су издржали крсни ход да би остали православни. Упознала сам људе римо-католичке вере, али свесне свог српског корена, и оне који су мухамеданци, а знају да су од Срба. Шта мислите колика је то свест и жеља да припадају истом, нашем стаблу!? Дошли су тихо и скромно да посведоче своје српско порекло.

А овде у Србији, они који су формално српског имена и презимена, рођени као православни, самовољно се одричу свога имена. Одлазе на Запад, заборављају отаџбину, стиде се свога порекла, најгласније певају туђе песме… Ругају се својим прецима, понижавају их јавно, воле да кажу  „примитивни српски народ”, снимају филмове којима исмевају српске светитеље од којих су потекли и народ и држава, а који су улагали и у њих. Мењају веру, презимена…

Шта сте видјели од српског културног и духовног наслијеђа у Албанији; шта је до данас преостало од старих времена?

-Поменула сам цркву на Скадар-тврђави. Потом, обишла сам манастир на Белом Дриму, задужбину Јелене Балшић. Један потпорни зид тог манастира и данас је опстао, около су гробови српских краљева и великаша. Поред тог потпорног зида налазе се два древна храста.

Црква Светог Јована Крститеља налази се близу Скадра, а од ове године у њој би требало да служе наши свештеници заједно са албанским. Она је из 11. или 12. века. Присвојили су је римо-католици и у њој они сада служе. Први корак СПЦ је био да се омогући српским свештенцима да у тој нашој цркви богослуже заједно за римо-католицима.

Стазама старе Србије: “Скадар је био стратешки град, а био је наш, српски, више од шест векова”

Недалеко од Скадра је рушевина манастира Светих Срђа и Вакха чији олтар је оборен у Бојану. Црква је сазидана на месту прастаре богомоље, а била је и гробна црква зетских и рашких кнежева и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена Анжујска (1236 -1314) поштујући старину и значај ове цркве, саградила је са синовима, Драгутином и Милутином, 1290. године нову цркву на древном темељу. Њен иконостас – тако каже Иван Јастребов – није византијски, него српски.

На 25 километара од Скадра постоји висока камена кула; то је део утврђења неког града. Питала сам наше домаћине коме припада кула, иначе ограђена жицом са свих страна. Рекли су ми да је то српско наслијеђе, а да је присвојена од римо-католичке цркве. Српска гробља са старосрпским натписима углавном су порушена.

Срби покушавају да сачувају нешто од преосталог. Знате, страшно је било Србима у Албанији последњих 80 година, посебно у комунистичком (не)времену. Сахрањивани су без опела и свештеника – то је њихова туга! Нису крштавани, нису опојани. Напуштали су своју земљу као сени без обележја и духа истине; са именом и презименом које је морало имати нешто албанско.  Иначе, 60-их година прошлог века Срби су од албанске владе добили могућност избора неког од 3.000 несрпских имена.

Све што сте описали елементи су класичног геноцида.

-Над српским народим у Албанији се у континуитету од Отоманског царства до 20. века спроводио геноцид. За време Енвера Хоџе остварене су геноцидне намере. Због политика болесног једноумља нико у Албанији до сада није одговарао. Краљ Зогу је владао у првој половини 20. века, тачније од 1928.-1939. године, а помињем га по злу. Злогласни Зогу је издао наредбу која се пре свега односила на српски народ и његову баштину.

Од 1933./34. године, краљ Зогу је наредио да се сруше српске светиње, укинуо је српске школе, наше културне институције; тада је започео насртај на српски национални и духовни идентитет у Албанији. Затим је уследио други талас. То је дуга комунистичска деспотија  Енвера Хоџе, који је владао од 1944.-1985. године. То је био језиви период за наш народ. Србину коме би тада пронашли икону у кући следила је казна од 20 година затвора, а некад су их убијали. За крст у кући – 20 година. Крсна слава у кући – 20 година. Радио пријемник – 15 година.

Срби више нису имали своје школе, а ни додир са својим народом. Живели су у потпуном духовном мраку. Замислите, нас су бомбардовали 78 дана, па смо једино тада у савременој историји били јединствени (никада после тога српски народ није био истински близак). А Срби у Албанији су 76 година живели у страху и мраку. И опстали су јер су били јединствени. Они су и данас саборни, помажу један другог.

Можете ли нам нешто рећи о Светом Јовану Владимиру, првом светом српском краљу са простора Албаније?

-Пре две године сам била у Елбасану на дан Светог Јована Владимира, а поводом 1000 година од његовог упокојења. До сада сам обишла Скадар, Тирану, Фир, Драч, као и околна села Скадра. Свети Јован Владимир је владао од 980.-1016. године.  Област којом је управљао након очеве смрти звала се Крајина и заузимала је простор између Скадарског језера и Јадранског мора, река Бојане и Црмнице. По предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица, близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала у Владимирово време.

У Преспи се десио сусрет младог Јована Владимира, краља заточеника, и Косаре, Самуилове кћерке. Овај сусрет одредиће судбину принцезе Косаре и српског дукљанског краља Јована Владимира. У Преспи Самуило даје Владимиру Косару за жену и враћа му државу. Јован Владимир је владао више од 18 година, а осим Зете и Дукље, добио је од цара Самуила област Драча (подручје данашње Албаније) и Травунију (делове јужне Далмације и данашње Херцеговине, шири простор Требиња).

После пропасти Самуилове војске 1012. године, нови владар постаје Владислав. Он је одлучио да уклони Јована Владимира. Позвао га је у Преспу, а као потврду сигурности послао је крст над којим се заклео у своју мирољубивост. Одрубио му је главу на превару у Преспи (22. маја) 4. јуна 1016. године. Владимирово почивалиште било је у Преспи, месту љубави и страдања. Данас његове мошти почивају у Тирани у Благовештењској цркви.

У Првом балканском рату заједно са Косовом и Метохијом и Старом Србијом ослобођен је и највећи дио Албаније. Српске новине су 1912. године штампале разгледнице са поздравима Српске војске из слободног Драча и српског Приморја. Да ли сте посјетили Драч?

-Енвер Хоџа је 1957. године започео рушити православне светиње. Прва светиња која је срушена у Албанији био је српски православни манастир Светог Влаха (Светог Власија) у Драчу, а последњи његов монах био је Србин. Разговарала сам са великодостојницима Албанске православне цркве. Они су пре 14-15 година добили прву духовну академију, до тада су се образовали у Грчкој. Имају око 265 свештеника, немају много монаха, можда 10-15 монаха и једну монахињу Рахиљу, настојатељицу манастира Светог Влаха у Драчу. Имају пет владика, од тога четири епископа су у Албанији, двојица су изван земље. То је млада црква.

Шта мислите на чијим темељима је подигнута?! Над српским, на српском вековном наслеђу. У том новом, велелепном манастиру у Драчу налази се Духовна академија Албанске православне цркве, сиротиште, конаци за 100 монаха. Иначе, уназад 20 година обновили су 156 светиња; од тога 56 светиња је под заштитом албанске државе.

Србија је потпуно заборавила и српска Војничка гробља по Албанији. На стогодишњицу пробоја Солунског фронта, гробови наших отаца у Албанији су затрвени, у Македонији запуштени.

-Око Скадра постоје два брда, једно је Брдањола, а друго Тарабош. На Брдањоли је 1445. године погинуло 18.000 српских бранилаца Скадра од Турака, а на Тарабошу је током Првог и Другог балканског рата страдало 14.000 црногорских и србијанских војника. Била сам тамо на стогодишњицу Првог балканског рата. Послије једног века неколико аутобуса српске Патријаршије, црногорске Митрополије, потом поклоника из Београда,  кренуло је на помен пострадалима. Тада смо корачали по светом брду на коме су расуте кости 14.000 наших предака, пострадалих у Балканским ратовима и у Првом светском рату.

ИЗВОР: Седмица

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

ВЛАДАРИ ПРЕ НЕМАЊИЋА: Скадар као престоница Србије

ВЛАДАРИ ПРЕ НЕМАЊИЋА: Скадар као престоница Србије

Последњу годину дана су јавна средства у Србији преплављена подацима о српској династији Немањића, од …

Српски гробови говоре о српској слави (видео)

Српски гробови говоре о српској слави (видео)

Српска је војска победама на Кајмакчалану, отворила пут брзом ослобођењу српких земаља током Великог рата. …

Један коментар

  1. Opet isto.!Pored ostalog nastoji se da zaboravimo i svoj Srpski jezik.
    Odakle sada „Leave Rating….Leave Review….POST REWIEW ………. Kud nestadoše naši izrazi sa ove pozicije….i zašto? Moramo li zaboraviti naš jezik i preuzeti neki moderni i zaboga „Cool “ jezik. Sve što je Srpsko ovako neprimetljivo postepeno nestaje zaslugom deformisanih Srba ….a bojim se da će i nase KiM nestati aktivnostima “ modernih osavremenjenih Srba“ Takav strah prisutan je već dugo vremena.
    U ovom predmetnom kazivanju o Skadru sve je sama istina. Zaborav kod Srba koji dolazi kao posledica turske okupacije ne može se opravdati ali je shvatljiv. Ne može se opravdati zato što je i u toku te okupacije bilo mogućnosti da se ostave pisani dokumenti od autora sa raznih prostora – a te dokumente Srbi su trebali sakupljati ičuvati za buduća pokoljenja. Danas nema zvanične tvrde okupacije ,međutim ima meke ,nevidljive okupacije, u toku koje se radi na uništenju Srpskog mentaliteta i bilo kakvog znanja i poštovanja svojih korena iz kojih potičemo. Cilj je da utonemo u borbu za maaterijalna sretstva i da se utopimo u mnoštvo koje juri za trenutnim zadovoljstvima za koja su potrebna materijalna sretstva. Tako treba da nestanemo kao narod i da sa nama upravljaju “NEKI” koji misle da to mogu. U starijim vremenima uništavanje Srba išlo je preko prisiljavanja ili
    materijalnim interesima navodjenja Srba da pređu u druge religije, a zatim sistematskim i dugoročnim radom
    pretvaranje tih Srba u neki drugi narod i u mrzioce i zločince prema preostalim Srbima. Danas se takvoj akciji dodaje akcija stvaranja “ZAPADNO NAPREDNIM SHVATANJIMA” među današnjim Srbima.
    Srpski Narod koji je još vezan za Svetosavlje – nikad nije bio životinjski zločinački orijentisan (Kao prevereni – konvertirani Srbi…izgubili su dušu u negaciji predaka i odali se đavolu) …znači naš svetosavski narod ima šansu da se ne utopi niti u Zapad niti u Istok. Ako ostanemo vezani za svoje pozitivne istorijske pretke – možda ćemo i u budućnosti pretrajati kao narod i ime naroda. Ako na bilo koji način izgubimo KiM – mi ćemo uskoro nestati , naši potomci će biti rasijani svuda kao bezlične jedinke ljudskog tadašnjeg roda. Zato KiM moramo braniti i po cijenu fizičkog sukoba sa protivnicima i rizika izginuća – jer bolje je da nestanemo u borbi za svoja prava nego da nečasno ali temeljito nestanemo pod pritiscima zapada kao oličenja svakojeg zla.
    Evo jednog predloga za mirno razrešenje problema oko KiM :
    Uzimajući u obzir da je suživot Srba i Albanaca na istom prostoru pod istom državnom upravom potpuno nemoguć ,apsolutno nekompatibilan – ne uz omalovažavanje jednih ili drugih već zbog prirodnih razlika koje su iskristalisane kroz protok hiljade godina – pregovori sa Kosovarima moraju biti obustavljeni. Može se pregovarati sa državom Albanijom za razmenu teritorija.To bi trebalo da bude jedini realni pristup problemu oko KiM.
    Ako Albanci sa jedne strane i Srbi sa druge strane žele dobro svojim narodima tada treba u razmjeni teritorija da Srbiji pripadne dio Albanije uz Crnu Goru do mora, te obala od Bojane do rta Rodonit,zatim da granica ide od rta Rodonit preko vrhova brda zapadno od magistrale Priština –Drač, (da ima geografski prirodni tok ) do Prizrena ili blizu,,možda do Junika, a da Albaniji pripadne dio KIM južno od svih srpskih svetinja ( da u Srbiji ostaju Peć,Dečani, Gračanica, Kosovo polje na kome je bila bitka), i takođe da Albaniji pripadne dio (t.zv. preševske doline) naseljen većinskim Alb.stanovništvom sve do Makedonije.
    Albanci na teritoriji koja bi pripala Srbiji i Srbi na teritoriji koja bi pripala Albaniji moraju biti preseljeni u matične države uz naknadu za ostavljenu imovinu. O visini naknade imovine trebalo bi da odlučuje ista komisija imenovana saglasno od Srbije i Albanije i uslovljena da svaki slučaj okonča u vrlo kratkom vremenu
    Izuzetaka od preseljenja nebi trebalo biti – jer bi inače dio problema ostao i nadalje . (Pored svih sladunjavih priča danas – Srbi i Albanci jedni sa drugima na istoj teritoriji – potpuno su nekompatabilni)
    Pored Gračanice trebalo bi izgraditi visok i dosta dug zid koji Gračanicu uklapa u srpske teritorije, a Prištinu u albanske teritorije. da bi se sprečili incidenti pojedinaca koje ne kontrolišu Vlade. Prislino , iako ekonomski obeštećeno preseljenje palo bi vrlo teško onima kojih se tiče, međutim to bi trebala biti svjesna žrtva za dobro svojih budućih generacija. (Naši pretci su podnosili mnogo veća žrtvovanja uključujući i svoje živote).
    Ova razmjena teritorija i preseljenja nebi bili dopušteni od strane država koje su inače zainteresovane za ovaj region.Ali i za Albance i za Srbe ovakav način ostvarenja razmjene teritorija bio bi mnogostruko koristan. Mislim da dio Albanaca shvata što bi time dobio njihov Albanski narod. I što je vrlo važno – nebi više bio faktor u rukama velikih sila već bi imao mogućnost za svoj vlastito željeni razvoj.
    (Sada moram napomenuti da sam od marta 2019 god. u medijima -naišao na članke u kojima Milijana Baletić predlaže već od 2012 godine veoma slične predloge onima do kojih sam ja samorazvojno došao…i nadam se da u našem narodu ima dosta onih koji su obični Ljudi- i razumno možda dolaze do sličnih ideja, a meni bi bilo drago da takve ideje preovladaju većinom Srba.)
    O navednom rješenju problema KIM – ne govori niko (osim Milijane), međutim ovo nije neostvarivo. Umni Albanci znaju da je čitava Albanija na srpskoj zemlji i ako ima Božje pravde , ovakvo rješenje bi bilo pravedno i trajno.Mislim da bi umni Albanci podržali ovo rješenje, ali me je strah da Srbi u današnjoj Srbiji imaju kontinentalni mentalitet i da im do izlaza na more nije stalo.
    Pojam mora im je turizam,plaža,gužva na plaži,kupanje i ništa više,te sve to uz novac mogu sebi omogućiti i bez svog mora. Vrlo kratko reagovanje na kratke staze,stav profitera makar vrlo sitnih,beznačajnih..i uklapanje u zapadni materijani poredak pun zla i nesoja svake vrste.
    Mnogi će reći-nema razmjene teritorija , jer Skadar je ionako bio naš.To znači nema pregovora,poništava se ideja,i sve nadalje ide kao do sada. Tačno je da je Skadar bio naš, ali sada tu u većini živi drugi narod. I bez razmjene teritorija u koje bi bio uključen i Skadar,Skadar nikada neće biti naš. Upotrebimo razum i dobru volju da ne naškodimo drugome, te će Bog dati da ni drugi ne naškode nama. Nadam se da će se ovo ostvariti kad tad, osim ako Srbi nestanu kao narod i kao Srbi.
    U smislu da nebismo nestali, uzor bi nam trebali biti Izraelci, koji su konačno proglasili da je Izrael nacionalna država Izraelaca i da su non stop spremni da brane svoju zemlju. Tačno je da imaju podršku moćne države S.A.D, ali bi i mi imali podršku moćnih država Rusije i Kine.
    Na tako dobijenoj obali trebali bi smo napraviti veliku transšipment kontejnersku luku (koja bi bila značajna za čitav Jadran) i saobraćajnice od te luke do Mađarske .
    Uz ovaj izlaz na more, reaktiviranje brodograđevne industrije na moru i u Beogradu, te uz zadržavanje kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta i slatkih voda i rudnog bogatstva u svojim nacionalnim rukama, imali bi smo pristojan život i budućnost za naše familije i potomstvo.Poljoprivredno zemljište treba da bude zaštićeno i na istom bez obzira dali je vlasnik individualna osoba ili društvo treba zabraniti bilo kakve izgradnje bilo kuća ili nečeg drugog.Takođe treba ograničiti porast i širenje velikih gradova,već u istima treba dobro urediti postojeće stanje a priliv stanovništva usmjeriti na druge za to odabrane centre. ( U suštini broj stanova u jednom gradu morao bi biti ograničen prema mogućnostima zapošljavanja,tako da svaki stan daje pravo na dva radna mjesta). Prekobrojni pretendenti na naseljenje u gradu koji nema više mogućnosti za zapošljavanje – morali bi biti upućeni u drugi centar koji se izgrađuje na daljini 50 do 100 kilometara od već postojećeg centra. (Prostor između bi trebao biti uotrebljen za proizvodnju hrane, a ako je za to nepogodan, onda za druge djelatnosti.)
    I ponavljam – ako izgubimo KIM – a sve ide ka tome – mi smo izgubili sami sebe. I nikada više nećemo se pronaći. Ostaćemo prokleti za vječita vremena.
    Izgleda da nam ne preostaje ništa drugo nego da molimo Boga da nam pomogne i da preumljenim Srbima vrati pamet u glavu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *